– I šta kažete, gospodine Frojd? Tvrdite da Vašim pacijentima, uz ksanaks, kompleks vitamina B i morfijum, za smirenje nervnog sistema obavezno prepisujete terapiju "vazdušnom gitarom", i to u trajanju od najmanje 10-15 minuta dnevno? – upita vremešnog profesora mladi ruski naučnik Fjodor Mihajlovič, stipendista na postdoktorskim studijama primenjene psihologije na prestižnom Univerzitetu u Beču.

– Baš tako, uvaženi kolega – potvrdi slavni Austrijanac, zamišljeno uvlačeći dim iz svoje omiljene kohiba cigare, inače poklona koji je dobio od kubanskog lidera Fidela Kastra, nakon njihovog kratkog susreta na marginama Samita nesvrstanih u Havani.

– Sasvim sam siguran i da će vreme koje je pred nama – nastavi dalje Frojd, mirno praveći kolutiće od duvanskog dima – dokazati da revolucionarna terapija vazdušnom gitarom posebno dobro deluje na pacijente ukoliko se iskombinuje sa boravkom u nekoj od vazdušnih banja – reče on samouvereno.

Da bi se svirala air gitara nije potrebno nikakvo posebno predznanje. Ne treba biti ni bogzna kakav sluhista, a ni od muzičkog talenta nema neke vajde. Takođe, možeš, ali i ne moraš uopšte da znaš akorde ili da čitaš komplikovane tablature i note. Čak i da nikada u životu nisi pipnuo instrument, tehnika air guitar sviranja toliko je jednostavna, da se može savladati gotovo odmah po njenom "aktiviranju".

I najveći gitarski virtuozi, baš kao i potpune muzičke analfabete, jednako strastveno mogu da pritiskaju prstima po vratu nevidljivog instrumenta, istovremeno trzajući imaginarne žice svojim prstima ili, češće, izmaštanom trzalicom. A kada treba istaći vrhunac bravurne solaže, podrazumevaju se, emocijama nabijene, grimase svirača. Uostalom, da nema brojnih majstora ovog zanata, ne bi bila održana ni sva ta silna takmičenja što ovde, što po belom svetu.

U vremenima krize i besparice, puno znači što vežbanje ove osobene tehnike ne zahteva apsolutno nikakva finansijska sredstva, opremu, niti pak specijalan ambijent. Vazdušna gitara se sa lakoćom može svirati u stanu, u kancelariji, tokom šetnje na keju, u prevozu, takoreći gde god ti padne na pamet. Uz, naravno, koristan savet: da se – ako je ikako moguće – izbegnu začuđeni pogledi prolaznika, ili potencijalnih saputnika koji bi, ne znajući pozadinu cele priče, svašta mogli da pomisle o uzrocima iznenadnih i često neartikulisanih pokreta rukama air gitariste.

Zna se i da je tehnika sviranja vazdušne gitare stara koliko i sâma ljudska civilizacija. Uostalom, nije li Žan-Fransoa Šampolion, čovek koji je dešifrovao egipatske hijeroglife, tokom svojih istraživanja otkrio da je još Ramzes II redovno upražnjavao drevnu tehniku "vazdušne laute" u retkim trenucima odmora od faraonskih dužnosti?

Istorijski je, takođe, dokumentovano i sledeće: da je tokom brojnih alhemijskih opita u dvorcu na Hradčanima u Pragu, vladar Svetog rimskog carstva Rudolf II – uz sasluženije uvaženih okultista Džona Dija i Nostradamusa lično – tražio način da od drvene daske napravi prvu solid-body električnu gitaru na svetu! Ova đavolja rabota podrobno je opisana u vatikanskoj arhivi iz perioda pape Klementa VIII, a tamo se može pročitati i štošta još zanimljivo o retkoj podvižničkoj vežbi duha i tela koja je u poznom 16. veku bila poznata kao Aeris ludere.

Bez imalo preterivanja, dakle, tvrdim da na svojoj zamišljenoj gitari mogu da odsviram svaki ton i – bez ijedne greške! – oba gitarska sola Dejvida Gilmora koja su zabeležena u pesmi Pink Flojda Comfortably Numb. Ili da identično raspalim žestoke Kobejnove rifove iz Nirvanine grandž himne Drain You.

A dok prebiram po žicama na svojoj kastomizovanoj air gitari, kreativno miksujem sve raspoložive gitarske efekte – kao što bi to uradio i Edž iz grupe U2, na primer – kako bih odsvirao ona uvodna razlaganja iz songa "gde ulice nemaju ime". Brajan Mej? Može. Džoni Mar? Nikakav problem. Ljudi, kažem vam, ja tako dobro "prašim" da se takve veštine ni sam Hendriks ne bi postideo.

Uroš Mitrović