Srbija, jednostranačka država:
Udžbenički primer savršene demokratske erozije

Po čemu će se pamtiti period od 2012. do danas? Kako se došlo do brisanog prostora za obesmišljavanje rada i klasičnih političkih institucija i samih izbora? Šta govore poređenja sa prilikama u drugim zemljama bivše Jugoslavije

Za sve ovo vreme, izgrađen je sistem koji predstavlja samo simulaciju demokratski uređenog društva. Imamo parlament bez opozicije, autokratu na čelu države, nesamostalno pravosuđe, kontrolisane medije. Taj model je posledica činjenice da nismo gradili institucije, već je vlast skoncentrisana u pojedincima.

Tamo negde 2007. godine, u Svilajncu, omalenoj varoši u Centralnoj Srbiji, odvijao se referendum kakav politička istorija ne pamti. Dobrivoje Budimirović, poznatiji kao Bidža, dugogodišnji funkcioner i poslanik SPS, obećao je da će, ako izgubi od opozicije, otići u – manastir. Bidža se, međutim, očigledno preračunao i morao je da abdicira jer je većina Svilajnčana glasala za njegove rivale.

Poznat kao čovek koji drži reč, Budimirović se već duhovno spremao za asketski monaški život kad su njegove pristalice odlučile da ga spreče u njegovoj principijelnoj nameri. I tako je tačno 5940 žitelja Svilajnca odlučilo da odvrati Bidžu da se iseli u manastir. Ko je više dobio, a ko izgubio ovim referendumom, duhovna ili svetovna Srbija, teško je reći.

Uglavnom, ova bizarna sekvenca, jedna od mnogih u kratkoj istoriji višestranačja u Srbiji, a još više aktuelne prilike u državi, postavljaju pred građane dilemu da li su i koliko odmakli od "bidžizma" ili još uvek, tri decenije kasnije, gacaju u talogu izneverenih ideala, izgubljenih bitaka i propuštenih prilika.

Dušan Vučićević, docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka, kaže za "Vreme" da mi formalno imamo polupredsednički sistem i to onu podvarijantu koja se u uporednoj literaturi naziva premijersko-predsednička gde predsednik ima malo ustavnih ovlašćenja; sistem koji je blago decentralizovan, a građani, od kojih potiče suverenost, biraju poslanike po proporcionalnom sistemu.

"U takvom sistemu, u kome u kontinuitetu isključujete građane iz procesa donošenja važnih odluka, dobijete kao posledicu institucije koje predstavljaju ljušturu ispražnjenu od svakog smislenog sadržaja, skupštinu koja nije narodna, već partijska, vladu koja ima ulogu predsednikovog kabineta, kontrolna i regulatorna tela koja ne štite javni interes, pravosuđe i tužilaštvo koji ne uspevaju da se oslobode političkog uticaja, lokalne samouprave u kojima se preslikava volja sa republičkog nivoa, a ne upravlja poslovima koji su od interesa za lokalno stanovništvo", kaže Dušan Vučićević.

UDŽBENIČKI PRIMER

U skeniranju aktuelnog stanja u Srbiji, ali i u regionu, ne razlikuje se mnogo ni Despot Kovačević, asistent na beogradskom Fakultetu političkih nauka. On upozorava da u sistemima gde demokratija nije konsolidovana, politička moć se kreće sa ljudima, pojedincima.

"U političkom sistemu Srbije sa neposredno izabranim predsednikom Republike i predsednikom vlade kao nosiocem izvršne vlasti, najjača je figura predsednika vladajuće partije. Iako bi moć trebalo da se deli između predsednika i premijera, gde su premijer i vlada jači, upodobljenost vlasti na svim nivoima pokazala nam je u praksi da moć nije u institucijama nego u rukama pojedinaca. Manjak izgradnje institucija dovodi nas u ovu situaciju i ona nije proizvod aktuelne vlasti, nego zbir svih dosadašnjih", ističe Kovačević.

Dušan Vučićević podseća da, s jedne strane, postpetooktobarska politička elita nije mogla da se okrene samo izgradnji demokratskih institucija jer je nasledila veliki broj nagomilanih problema, od ekonomskih, preko "identitetskih", uključujući pitanja suočavanja sa prošlošću i nerešenog statusa Kosova, do posledičnih međunarodnih, koje je morala da rešava paralelno i koji su izazivali podele unutar demokratskog bloka. S druge strane, i same partije demokratskog bloka su se relativno brzo pretvorile u partije vlasti usmerene na razvijanje klijentelističkih mreža uz zanemarivanje dobrih demokratskih pravila i običaja, smatra on.

Nakon sloma prodemokratskih snaga, vlast preuzima Srpska napredna stranka oličena u Aleksandru Vučiću. Vučićević veruje da će ovaj period – dakle, od 2012. do danas – verovatno biti uvršten u udžbeničke primere savršene strategije demokratske erozije i postepenog i sigurnog slamanja kičme institucijama.

"U prvoj fazi postanite koordinator službi bezbednosti i pokrenite kampanju protiv korumpiranih i ‘korumpiranih’ političara i tajkuna. Potom na talasu proklamovane borbe protiv korupcije postajete dovoljno jaki i okrećete se nezavisnim kontrolnim i regulatornim telima. Kada su institucije koje imaju ključnu ulogu u izbornom procesu pod kontrolom, možete se u trećoj fazi okrenuti i onim medijima koji nisu vaši. Na kraju imate brisani prostor da obesmislite i rad klasičnih političkih institucija i same izbore, a da pojedinačni glasovi kritike ostanu na margini. Svemu tome pogoduje i što izostaje međunarodna promocija demokratskih vrednosti i što i u nekim evropskim državama imamo krizu demokratije. Dakle, ako sumiram trideset godina, nije iznenađenje što zaostajemo jer smo u tom periodu samo u kratkim vremenskim intervalima gradili institucije i poštovali dobre demokratske običaje. Ostalo vreme smo potrošili na simuliranje demokratije i uključivanja građana u procese donošenja odluka", zaključuje Vučićević.

MANTIJA IZ FUNDUSA

Kada je u pitanju region, Kovačević uočava jasne razlike, prvenstveno kada je reč o stepenu demokratizacije. Za izgradnju demokratskog političkog sistema nužno je rešavanje pitanja bazičnog konsenzusa u društvu. U Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji svedoci smo da u društvu nema saglasnosti oko najvažnijih pitanja, pa i prihvatanja same zajednice ili države. Severna Makedonija je iskoračila u poslednje vreme u rešavanju teških pitanja, ali je neizvesno kakav je ishod. Ne treba ni Srbiju izdvajati iz ove grupe, prvenstveno zbog pitanja Kosova i Metohije. Slovenija i Hrvatska su rešile veliki deo ovih pitanja i postale članice Evropske unije. Rešavanje najvažnijih društvenih pitanja ni u Sloveniji, a posebno ne u Hrvatskoj, nije prošlo na miran i demokratski način. Hrvatska je ostvarila svoj suverenitet uz niz kršenja osnovnih ljudskih prava, sa masovnim zločinima i proterivanjem stanovništva, ali je za većinu ovakvih događaja došla legitimizacija spolja.

Vučićević, međutim, smatra da nas poređenje sa državama Zapadnog Balkana navodi na pogrešan utisak. On veruje da je više stvar percepcije da u državama u kojima postoji jača opozicija, ima i više demokratije. Ipak, ocenjuje da je Srbija u težem položaju jer nemamo ni demokratiju, ni relevantnu opoziciju. "To ne znači da će izbori u Crnoj Gori biti demokratski, već samo da u njihovom hibridnom režimu postoje opozicione grupacije koje imaju realne izglede da na izborima, uz sve očekivane neregularnosti i posle 30 godina, nanesu poraz režimu, a da onda tu pobedu brane i na ulicama ako to bude potrebno", zaključuje Vučićević.

Na drugoj strani, Kovačević veruje kako je osnovni kriterijum za poređenje vladavina prava. "Izgradnja demokratskog društva podrazumeva niz kriterijuma, a deluje da se osnovna razlika među državama pravi po stepenu ostvarene vladavine prava. Slučajevi hapšenja bivših premijera Janše u Sloveniji i Sanadera u Hrvatskoj nam govore da korupcije na najvišem nivou ima u svim društvima i državama, ali da u nekim slučajevima imamo i nezavisnije istražne i pravosudne organe koji će procesuirati, a da jedini motiv nije politički. Većina relevantnih pokazatelja zemlje Zapadnog Balkana smešta u kategorije zemalja sa niskim nivoom vladavine prava", stav je Kovačevića.

I tu opet dolazimo do već spominjanog Dobrivoja Budimirovića. Da je Bidža otišao onomad u manastir, sve bi bilo drugačije. Ovako, ostaje nam da i dalje čekamo kad će iz fundusa izvući mantiju.

Vukašin Obradović