Varljivo leto 1990 – Beograd Na čemu se završilo Omladina je bila zadojena rokenrol fenserajem, ređali su se koncerti ko na traci, Sisters of Mercy, Strenglers, Godfathers, The Fall, Mission, Tina Turner, Motorhead, pa malo do Zagreba na Bouvija i Ramonse, duvkica, zezanje-smejanje, a oko nas veseli plamičak počinje da se širi, balvan revolucije iza ćoška, Vuk, Šešelj i Mirko Jović u Pazovi. Beograd je bio u tihom previranju po rubovima društva koje gubi kompas

piše: Uroš Đurić

Krajem jula 1990, za­zvonio je telefon u Mutapovoj. Keva mi je dopremila žicu do sobe, kaže: "Zove Torsten iz Hamburga." Uzeo sam slušalicu i čuo poznat glas. "Dođi", reče, "pravim veliki tulum za dve stotine zvanica, sviraće i dva hardkor benda iz Minhena, muški i ženski."

Potrpo sam prnje u Toperov ranac i zapalio vozom za Keleti. To je bila uhodana ruta do Berlina, uzeo bi noćni do Pešte koji stiže oko pet, ostavio bi ranac u prtljažnici i bazao naokolo do sedam. Tad se otvara šalter za međunarodne linije na kojima radi sredovečna žena koja govori isključivo mađarski, dok su natpisi iznad na ruskom, nemačkom, kineskom i ugarskom. Za nešto više od 10 dojčmaraka pazario bih povratnu kartu do Lihtenberg stanice u Istočnom Berlinu na liniji Meridijan koja je saobraćala svakodnevno od Sofije do Malmea. S obzirom da je voz kretao u dva po podne, ostajalo je nekih osam sati da ubijem do polaska. Redovno sam gluvario po gradu čija bi mi sudbina bila predodređena da nije Prvog svetskog rata koji je mog dedu s Ferencvaroša katapultirao na reku Prut u Besarabiji. Taj ritual je uključivao šolju bele kafe uz komad žerbo torte u istoimenoj poslastičarnici, u koju bih navraćao oko devet i sedeo dok mi mozak ne utrne. Ambijent je bio omamljujuće istovetan kao od pre rata.

U Prag se stizalo u gluvo doba noći, posle torture čehoslovačke carine koju su mahom činile brutalno zgodne, naoštrene mlade žene što su snažno otvarale vrata kupea uz pitanje "Imaš deklaraciju?" i moj odgovor da sam u tranzitu, na šta bi složile kiselu facu što nemaju dobar materijal za kinjenje. Voz je prolazio kroz Holešovice i gotovo 40 minuta lagano tutnjao kroz sumorne ambijente Praga, kao iz Kafkinih priča, sve je bilo pusto, nigde žive duše, samo čkiljava ulična rasveta i plavičasto sivilo.

BOJ S VETRENJAČAMA: Ante Marković

Ranijih godina bi ulazili Cigani koji bi na berlinskom buvljaku valjali robu, ovaj put nije bilo nikog. Bio sam sâm, odao sam se mislima. Godina je počela čudno. Matori i ja smo pred novaka gledali kako Ante Marković maše u skupštini SFRJ novim dinarom, a matori je odmah rekao: "Ovo je prevara. On nema pokriće za to što priča. Ni u privredi, ni u robi, ni u rezervama u trezoru. Navlači narod da im drpi lovu iz slamarica."

Potom se u januaru raspao SKJ na Četrnaestom kongresu, Slovenci su otišli kući plačući, nikad nismo saznali da li od tuge il’ od sreće. Sloba i džulovska mu bratija bili su odurna pojava, a Kučan i Račan nisu nimalo zaostajali. Bilo je nečeg neopisivo bljutavog u njihovom rezonovanju, sve zajedno pravi parohijalni pir seoskog vašara kod crkve s tragičnim ishodom u najavi. Svi to vide, ali niko nema snage da ga zaustavi, kako ne bi bio označen kao krivac za nastale posledice.

JEDNA PROPUŠTENA PRILIKA

U novooslobođeni Berlin stigao sam oko 7 ujutru, trećeg avgusta, nisam više morao da vadim pasoš na Fridrihštraseu, nekako sam se dovukao do Nojkelna, u Karl Marks štrase 196. Ključevi gajbe u mansardi u kojem je živela Zuzane bili su sprat niže kod Zilke, prirodne plavuše rodom iz Kila, nacističke mornaričke baze na Baltiku. Otišao sam da klopam doner kebab uz šulthajs pivo kod Kurda na Kotbuser Toru, vucarao sam se po gradu i umoran dopao kreveta gde me je pravo niotkuda puko anksiozni napad, osećao sam tremor u celom telu, blagu drhtavicu i neki čudan nemir, naoko ničim izazvan.

Uzeo sam da čitam poeziju Bukovskog koju mi je Flavio doneo pred put, tek izašlu u kućnoj radinosti. Napustio je ženu, advokaturu i pokrenuo svoju izdavačku kuću, Haos, bilo je to prvo izdanje. Ima ta pesma u kojoj kaže: Ima gorih stvari u životu od samoće, ali često su potrebne decenije da to shvatimo. Tada je najčešće već prekasno, a nema ničeg goreg od "prekasno". To me umirilo i slatko zaspah. Dva dana kasnije truckao sam se u vozu za Hamburg. U kupeu, preko puta mene sedela je tinejdžerka koja je povremeno promatrala moju obrijanu glavu. Bio sam neobična pojava, u modi su bile takozvane repane, fudbalerke i tarzanke, ili sređene duge kose a la Mili Vanili. Držala je u rukama neku knjigu Tane Janovic, dobro štivo za taj uzrast, čitao sam neku njenu priču u "Poletu".

Torsten je živeo u Barenfeldu, staroj industrijskoj zoni. Poticao je iz radničke klase. Deda mu je zaglavio na istočnom frontu, mislili su da je mrtav, vratio se iz zarobljeništva 1950. Ćale se rastao od keve kad je bio klinac, odrastao je uz očuha, dobroćudnog zanatliju. Otišao je od kuće sa 16, sam se iškolovao početkom osamdesetih za informatičkog inženjera, radeći usput. Skapirao je vrlo rano da su promene trendova hardvera i softvera ključ uspeha i uvek bio korak ispred vremena. Upoznali smo se u Berlinu u jesen 1988. tokom masovnih demonstracija protiv Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke koje su predvodili autonomisti. Pričao mi je kako su on i njegova ekipa bili najsiromašniji studenti u istoriji Nemačke. Jednog dana su stavili mapu sveta ispred sebe i maštali gde bi sve voleli da odu. Do leta devedesete obišao je 90 odsto lokacija. Bila je to grupa lucidnih tipova različitih karaktera – saksofonista, stolar, još jedan informatičar... Bilo ih je sedmoro i svi su živeli u staroj upravnoj zgradi iz 19. veka nekog nemačkog osiguravajućeg društva, tamošnjeg ekvivalenta britanskom Lojdu, čije je bogatstvo počivalo na osiguranju velikih prekookeanskih tovara i plovidbe u načelu. Bili su se premestili. Kompanija je prešla u novo sedište u centru i staru zgradu izdavala povoljno startap firmama.

Torsten je sve ortake registrovao kao da su zaposleni kod njega u firmi, na ulazu su postavili interfon sa zasebnim zvonima za fiktivne kancelarije koje su u stvarnosti pretvorene u stanove. Prostorije su bile velelepnih dimenzija, svako je imao po sobu od skoro 50 kvadrata, delili su hodnik, kuhinju sa ogromnim dnevnim boravkom od skoro 200 kvadrata, prostoriju s bilijarom i fliperom i kupatilo. U slučaju kontrole, sve bi bilo zaključano osim jedne sobe koju su namestili kao ofis. Žurka je bila par dana po mom dolasku, gledao sam ih kako noću mažnjavaju kablove iz okolnih stovarišta, Torstenov očuh bi dolazio preko dana i menjao instalaciju kako bi izdržali gruvanje bendova a da im ne poiskaču osigurači. Bili su to mladi ljudi bez skrupula prema kapitalizmu, životno leve orijentacije, bez dogmatskih crta. Koristili su sve pogodnosti za preživljavanje, lišeni predrasuda. Žurka je bila verovatno najbolja na kojoj sam ikada bio, točilo se džabe pivo u hektolitrima, žene sa severa su senzacionalna pojava. Bila je jedna zagasito riđa s prozirno plavim očima koja me netremice gledala podbočena na dovratak dok su bendovi prašili, a ja kulirao, glumeći ludilo. Temeljni sam degenerik, to se teško leči, propustio sam priliku, patim i dan- danas kad se setim. Ne znam šta je to u nama što nam ne da da se prepustimo trenutku. Izdržala je do jutra i otišla kući sama.

ROKENROL ANESTEZIJA

Ostao sam sledeće tri nedelje, dali su mi gostinsku sobu u uglu zgrade. Vreme u Hamburgu se leti menja nekoliko puta tokom dana, posle izvesnog vremena počinje da vam utiče na raspoloženje. Razmišljao sam o svom životu u Jugoslaviji, nisam delio opštenarodno oduševljenje zajedničkim vrednostima koje su brižljivo negovane do stepena ljigavosti, ali su mi njeni protivnici bili kudikamo odbojniji. Bila je to tvorevina viševekovno ugnjetavanih naroda, koji su tokom decenijskih nesuglasica počeli pred razlaz da pate što od manije veličine, što od stokholmskog sindroma. Ta famozna liberalizacija društva u 1990. godini uključivala je kupovinu strane robe u frišop prodavnicama za devize, pa su firme počele masovno da otvaraju frišopove po zemlji.

Preko puta SIV-a na Novaku ispred frišopa zagrebačkog Exportdrva svakodnevno se formirao red za kupovinu Tehniksovih hi-fi uređaja. Dolazili su iz cele Srbije kako bi pazarili tehniku povoljno bez carine i onda valjali za 100 marona više preko oglasa. Tako sam uspeo nekako da ćapim gramofon i kaset-dek u predstavništvu, ali sam po pojačalo morao da idem u Požarevac. Bio sam užasnut svim tim polusvetom koji se vidno osilio, pod Tiletom i neposredno po njegovoj smrti bili su manji od makovog zrna. Šorke na stadionima bile su redovne, u maju na Maksimiru samo što nije izbio građanski rat, na Poljudu su palili zastavu, reprezentaciju i himnu su izviždali u Zagrebu pred odlazak na Svetsko prvenstvo, navijali su vatreno za Holandiju, koja je bila u čudu. Beograd kao da je bio anesteziran od svih tih pojava, pravio se kao da ga se ništa od toga ne dotiče previše. Omladina je bila zadojena rokenrol fenserajem, ređali su se koncerti ko na traci, Sisters of Mercy, Strenglers, Godfathers, The Fall, Mission, Tina Tarner, Motorhead, pa malo do Zagreba na Bouvija i Ramonse, duvkica, zezanje-smejanje, a oko nas veseli plamičak počinje da se širi, balvan revolucije iza ćoška, Vuk, Šešelj i Mirko Jović u Pazovi. Beograd je bio u tihom previranju po rubovima društva koje gubi kompas.

MARŠALOVO MIKROPOJAČALO

Torsten je rekao u nekom trenutku: "Ajde, vozim te kući." Seli smo u mečku karavan od 60.000 maraka, on, Zuze i ja. Tri dana smo putovali. Spavali smo u Minhenu kod keve vođe jednog od bendova i u hotelu u Đeru pokraj stadiona Rába Eto. Po dolasku u BG, otišli smo s mojima na večeru u Tabor, matorci su ga voleli, bio je laf. Godinu dana kasnije, kad je keva umrla, javio se iz Arizone gde je učio da pilotira, pričali smo dve čuke.

Pošto smo završili s večerom, zaputili smo se u provod na Akademiju. Dok sam bio u WC-u, a Torsten otišao do šanka na pivo, neki tip je naskočio na Zuzane i premlatio je. Torsten ga je odvalio od batina za par sekundi, obezbeđenje nije stiglo ni da siđe, popeo se s poluonesvešćenim telom na ramenu i bacio ga na kese s đubretom kod kontejnera u Rajićevoj.

Vozili smo se noću kroz grad, prošli smo pored Zvezdinog stadiona, pitao je: "Kakvi su?", rekoh: "Ostali su bez najboljeg igrača, osvojiće Kup šampiona."

Nisam voleo način na koji Piksi igra, mislio sam da guši ostale, što se na kraju ispostavilo kao tačno. Njih dvoje su nastavili na Jadran, koji me nije video od osamdeset šeste. Ostao sam u BG-u da zaradim, radeći na garderobi u Rupi, kintu za gitaru koju nisam znao da sviram i Maršalovo mikropojačalo. Promenio sam klasu na Akademiji i prešao u novu zgradu na Senjaku. Kod Žike Turinskog, gde sam do tad bio, stolovala je Crnogorska ambasada koju je predvodio Ratko Odalović, guru Zelenaške misli na beogradskom univerzitetu. Taj ambijent je bio nepodnošljiv. Stalno im je dolazio neko sa Filozofskog ili Filološkog i onda bi neumorno tupili o nezavisnosti Crne Gore, dok bi Žika Seljak penio i napušavao ih, što ne treba da čudi znajući da mu je ćale autor Knjige o Milutinu. Pred samo leto započeo sam sliku koja mi je promenila život, mrzeo sam je pošto sam se s njom mučio skoro godinu dana i za koju sam ovenčan nagradom Oktobarskog salona. Lovu sam zaradio i kupio gitaru od Šena, Spirinog gitariste, za 250 dolara. Dao sam preostale ispite i upisao četvrtu godinu studija slikarstva na FLU. Krajem decembra digao sam svu deviznu štednju sa računa u Ljubljanskoj banci. Keva je rekla: "Što, pa neće ti teći kamata." Na tome se završilo.