Vreme
Lični stav

Prebacivanje odgovornosti na škole

Zdrav razum nalaže da je za vreme pandemije prilagođavanje različitim potrebama i uslovima u različitim školama nešto što bi trebalo podržati kao princip. Prilagođavanje i lokalizacija imaju, međutim, smisla samo u decentralizovanim sistemima u kojima je obrazovanje odvojeno od političkog uticaja. U uslovima srpske partokratske države u kojoj su i škole postale partijske ispostave, ministar ne postavlja samo direktore na osnovu lojalnosti partiji, već su direktori naviknuti da za gotovo sve čekaju instrukcije ministarstva, pa je nerealno očekivati da će ovo iznenadno prebacivanje odgovornosti u prekratkom vremenskom roku dati željene rezultate
Autor
piše:
Bojana
Selaković

Jedna od prvih mera koje su donete tokom vanrednog stanja u Republici Srbiji odnosila se na obrazovanje. Ona je bila jasna i nedvosmislena i glasila je: škole i fakulteti se zatvaraju, a nastava se organizuje na daljinu. Niko u tom trenutku nije znao kako će to izgledati, kao što je malo ko, ne samo u Srbiji, već i u celom svetu mogao predvideti tok i posledice pandemije kovid-19.

Nakon skoro tri meseca školska godina je završena bez vraćanja u klupe, đaci su učili kako su učili, ocenjeni su kako su ocenjeni. Utisci onih koji su iz raznih perspektiva imali uvid u obrazovni proces podeljeni su, a često i pomešani. Uostalom, kao i kada su u pitanju odnos i percepcija obrazovnog sistema i u redovnim okolnostima. Ipak, nije bilo nesuglasica oko olakšanja koje je nastupilo završetkom drugog polugodišta školske 2019/2020. godine. To će, iz svog ugla, reći svaki učenik, svaki roditelj, svaki učitelj, nastavnik, direktor, pa i ministar prosvete lično. Petnaestog juna 1. septembar izgledao je tako daleko, skoro nedostižno, a činilo se da je sve vreme ovog sveta pred nama i da će ga biti sasvim dovoljno za pripremu početka nove školske godine.


PREBACIVANJE ODGOVORNOSTI

Dok smo pljesnuli dlanom o dlan, stigli smo do poslednje sedmice avgusta. U međuvremenu, saznali smo mnogo novih informacija o virusu odgovornom za pandemiju ogromnih razmera, videli razne reakcije različitih sistema, dobre i loše prakse, iskusili, po zvaničnim obrazloženjima Kriznog štaba, "drugi pik prvog talasa" i novi udar na zdravstveni sistem, suočili se sa novim teorijama zavere i napretkom u proizvodnji vakcine. Sve u svemu, svuda oko nas je ogroman broj podataka koje i država, a i većina građana, odbijaju da sistematizuju u dobre i loše lekcije i primene ih, svako u svojoj zoni odgovornosti, kako bismo neminovno neizvestan period koji je pred nama zajedno što lakše prebrodili.

Početak nove školske godine, prema rečima epidemioloških stručnjaka, biće prekretnica u daljoj borbi sa epidemijom. Kako u taj proces mi kao društvo ulazimo? Perspektive su opet različite.

Prema ministru prosvete, ama baš sve je na svom mestu, škole su spremne i sposobne za rad u trenutnim uslovima i nema govora da školska godina ne počne 1. septembra. Epidemiološki stručnjaci, pak, nastavljaju da nas bombarduju konfuznim porukama o vrstama maski koje treba obezbediti deci, potrebi njihovog nošenja u učionicama, scenarijima koji su nužni u slučaju pojave virusa u pojedinim školama i odeljenjima. Sa takvim stavovima ministarstvo i zdravstvena struka su napravili uputstvo za rad škola i prosledili ga na dalje postupanje školama, da ih primene shodno svojim potrebama i mogućnostima, što je jedan od načina da se deo odgovornosti prebaci na one koji upravljaju školama. Ovo je vrlo važan momenat za sve što nas dalje čeka.

Iako zdrav razum nalaže zaključak da je prilagođavanje različitim potrebama i uslovima u različitim školama nešto što bi trebalo podržati kao princip, to ipak ne važi i za Srbiju. Prilagođavanje i lokalizacija imaju smisla u decentralizovanim sistemima u kojima je obrazovanje barem načelno odvojeno od političkog uticaja. U takvim okolnostima jedino što je važno jesu kompetencije onih koji upravljaju ili rade u školama. Međutim, u uslovima partokratske, pa i zarobljene države, i škole su, poput drugih delova javnog sektora (čast izuzecima), postale partijske ispostave. Ne samo da se za izbor direktora na kraju balade pita ministar, već su i zapošljavanje i produžavanje ugovora o radu postali sredstvo za obezbeđivanje stranačke lojalnosti. Shodno tome, jedina kompetencija koja se u obrazovnom sistemu ne proverava je samostalna odgovornost. Direktori za takoreći svaku odluku čekaju instrukciju ministarstva, a oni ispod njih, opet, ne talasaju niti osporavaju njihove odluke. Saradnja sa roditeljima, iako je načelno proklamovana u pravnom okviru, takođe služi za obezbeđivanje legitimiteta tako uspostavljene hijerarhije.

U takvom stanju obrazovni sistem je ušao u pandemiju. Sve što ministar nije propisao eksplicitno, uglavnom se nije primenjivalo. Opet, da ne grešim dušu, odajem priznanje izuzetno motivisanim nastavnicima za koje smo imali priliku da čujemo. Zato smo imali neujednačen kvalitet učenja, neujednačene rezultate i učenička postignuća, neujednačenu komunikaciju sa roditeljima. Pošto ni to nije bilo dovoljno, prosvetna vlast nije inicirala sveobuhvatnu evaluaciju efekata takvog načina rada, u koju bi, pored utisaka direktora (kao što rekoh, onih koje je sāmo ministarstvo imenovalo), uključila i nastavnike i roditelje, a i same učenike. Onda bi možda bilo jasnije zašto jedini mogući održiv pristup obrazovanju u ovim okolnostima treba da bude baziran na dogovoru između svih zainteresovanih strana, uz uvažavanje njihovih pojedinačnih izazova. Jedino ovakav pristup može dovesti do podele odgovornosti koja je svakako nužna, ali ona tada neće biti nametnuta, već svesno preuzeta.


STAVLJANJE PRED SVRŠEN ČIN

Tako se ne bi desilo da prosvetni sindikati traže odlaganje početka školske godine, a roditelji budu stavljeni pred svršen čin tako što moraju da izaberu manje lošu opciju za svoju decu, a da im pritom niko nije objasnio šta sve svaka od tih opcija podrazumeva. Na taj način, ceo ovaj prethodno opisan sistem najveći teret odgovornosti prebacio je na roditelje, čak do mere da su oni ti koji bi trebalo da pred polazak u školu svom detetu izmere temperaturu. Isto kao što ni u školama pre pandemije nije bilo dovoljno kapaciteta za samostalnu odgovornost, tako ni roditelji nisu bili previše revnosni u proceni zdravstvenog stanja svoje dece. Iako nije odgovorno, ovo ponašanje je donekle razumljivo, a vlada i Krizni štab nisu se potrudili ni sada da takvo ponašanje roditelja preveniraju kroz pojačan nadzor onih poslodavaca koji roditelje ucenjuju dolaskom na posao kada su im deca bolesna. Zato, ako same škole, poput vrtića, ne budu radile trijažu zdrave i bolesne dece, u ovim uslovima to neće raditi ni roditelji, ili barem većina njih.

Čini se da je situacija ipak najkompleksnija za nastavnike. Uporno zaboravljamo da većina njih istovremeno brine i sve druge, gore navedene roditeljske brige. Oni nisu pitani za mišljenje ni u martu, a ni u avgustu. Oni se stavljaju pred svršen čin i kao roditelji i kao oni koji u neizvesnim uslovima treba da prenesu znanja deci i vrednuju njihov rad. Pri tome, među njima ima onih koji pripadaju zdravstveno-rizičnim grupama, a nije im ostavljena mogućnost da izaberu model rada u odnosu na taj podatak. Sa druge strane, svesni su veoma dobro kapaciteta škola u kojima rade, ali i kompetencija onih koji školama upravljaju, svesni su toga da će imati posla sa roditeljima otvorenim za saradnju, ali i onima koji neće dozvoliti da njihova deca u školama nose maske.

S tim u vezi, predlog da se početak školske godine odloži možda je i jedino logično rešenje u ovom trenutku. Naročito ako bi se iskoristio za iniciranje dijaloga i konsenzusa organa svake škole sa nastavnicima i roditeljima o pravilima, mogućnostima, kapacitetima, resursima. To je jedini način da se u uslovima krize uspostavi poverenje između svih strana koje učestvuju u obrazovnom procesu. Poverenje je jedina garancija odgovornosti, a ako nema odgovornosti, kako onda možemo biti u stanju da svi zajedno zaštitimo decu, najranjiviju kategoriju svakog društva? Svaka druga opcija svaku od strana ostavlja u sopstvenom balonu, bez uvida u to kako je u "tuđim cipelama". Svaka druga opcija dodatno polarizuje pozicije nastavnika, roditelja i direktora u neizvesnom vremenu koje je pred nama, dok za to vreme prosvetne vlasti zadovoljno trljaju ruke, jer kakav god ishod da bude, mogu da biraju na koga će prebaciti odgovornost. Svaka druga opcija znači da "ko uđe kajaće se, ko ne uđe kajaće se".

Autorka je programska direktorka Građanskih inicijativa