Komentar dana Danijela Štajnfeld nam ne duguje ništa

piše: Jovana Gligorijević

Glumica Danijela Štajnfeld snimila je dokumentarac o žrtvama silovanja i načinima da žive sa traumom koju su pretrpele. Hold me right, film koji je na srpski preveden kao Zaceli me, sadrži i njenu ispovest o iskustvu silovanja, ali i razgovor sa sopstvenim silovateljem, moćnikom iz domaće filmske industrije. Teme su se, naravno, odmah dočepali tabloidi. Jedni su podsećali na scene seksa (s*ksa, kako kaže "Informer") u filmovima u kojima je igrala, tek na kraju pominjući, onako uzgred, da je eto, ovih dana otkrila da je silovana.

Dovođenje silovanja u bilo kakvu vezu sa seksom je pogrešno na mnogo nivoa, ali ponovimo hiljaditi put onaj najvažniji: seks je dobrovoljan čin dve odrasle osobe; silovanje je nasilan čin koji osoba trpi protiv svoje volje i želje. Sama reč kaže, ako je silovanje, onda je na silu, ako je na silu, onda je nasilje. Nismo toliko glupi, majku mu, iako je broj kretena kojima su ponašanje i oblačenje žrtve opravdanje još uvek kritičan u ovom (i ne samo ovom) društvu.

Drugi "paket mera" koji su tabloidi primenili u obradi ove teme jeste uzimanje izjava od Danijelinih koleginica, ne bi li se, valjda, još neka "razotkrila". Čast izuzecima, većina glumica koje su komentarisale silovanje Danijele Štajnfeld izjavile su da ona "mora to da prijavi" ili "treba da kaže ime".

Izvinite, drage naše, Danijela Štajnfeld ništa ne mora i ništa ne treba. Danijela Štajnfeld preživela je jedno od najtraumatičnijih i najstrašnijih ženskih iskustava i, za razliku od velike većine žrtava, usudila se da javno progovori o svojoj traumi. Jer, znate i same, strah da ćemo biti napastvovane i silovane nije jedan od najvećih, nego apsolutno najveći ženski strah. Sa njim odrastamo, zbog njega pazimo kuda i kada idemo, s kim razgovaramo, on, a da toga nismo više ni svesne, kontroliše ogroman deo naše svakodnevice.

Nekima od nas dogodi se, eto, da se taj najgori strah ostvari. I onda sa njim treba živeti. Za neke je sam čin izlaska u javnost deo procesa isceljenja traume. Ništa, dakle, Danijela Štajnfeld ne mora niti nam je išta dužna. Na nama je da joj čestitamo na snazi i hrabrosti, da joj zahvalimo što je imala poverenja u nas kao društvo da podeli svoju traumu sa nama. Na nama je da joj verujemo. Moramo da joj verujemo. A šta će i kako će dalje, odlučiće ona sama. Ne treba da joj stajemo na muku. Ni njoj ni bilo kojoj drugoj ženi.

Danijela, hvala.