Vreme
VREME 1548, 3. septembar 2020. / MOZAIK

Mudrosti:
Ustani i čitaj

Učenje o istini Aurelija Avgustina koji je umro pre skoro 1600 godina moglo bi se doživeti kao naravoučenije

Kad su početkom petog veka Vandali silujući, ubijajući, pljačkajući i paleći sravnili grad Hipon sa zemljom, samo njegovu katedralu s bibliotekom ostavili su netaknutu iz strahopoštovanja prema nadaleko čuvenom suparničkom mudracu koji je tu počivao – Aureliju Avgustinu.

Image

Proglašen je svecem koga jednako poštuju i katolici i pravoslavci kao zaštitnika popova, štampara i pivara. Papa Bonifacije VIII dao mu je titulu Doktora crkve, a magazin "Tajm" nazvao ga je najuticajnijim misliocem i 16 vekova nakon njegove smrti. Svojim traženjem bitno vredne suštine iza okoštalo ispraznih rituala, inspirisao je Lutera za protestantsku reformu, a slikare poput Van Dajka, Rubensa i Murilja da ga ovekoveče na platnu. Franko Nero ga je glumio u dvodelnom filmu, a Sting je napisao pesmu u čijem naslovu ga pominje – St Augustine in Hell.

Rođen je 354. godine u Tagasti (Numidija, danas Alžir) u doba opadanja moći Rimskog carstva, od Feničana – oca paganina i majke hrišćanke, u kući dijametralno različitih pogleda na svet. Mrzeo je školu, zbog averzije prema nastavniku grčkog koji je brutalno tukao učenike nikad nije ni naučio grčki, ali je zato postao ekspert za latinski. Bio je oduševljen Vergilijem i Ovidijem. Matematika mu se činila najbesmislenija od svega, a posebno razočaravajuće delovale su biblijske priče. Od njih je očekivao sublimna i uzvišena rešenja za najdublje zagonetke života, a naišao je na neuređenu zbirku priča o pradavnim precima i njihovim brojnim prestupima. Hrišćanstvo je primio tek u 33. godini. Brojne filozofske spekulacije i ispovesti svoje burne mladosti zapisao je u 13 knjiga. Potom je pisao i o crkvi kao Božjoj državi, u 22 toma.

Događaj koji će mu odrediti životni put zbio se van učionice. On i njegovi drugari upali su iz dosade i obesti u obližnju baštu i ukrali kruške. Sam čin krađe bio je nemerljivo zadovoljstvo za njih. To ga je navelo na pomisao da je čovekova priroda od praiskona sama po sebi grešna. Tako su počela njegova filozofska promišljanja teološke antropologije o disbalansu i eventualno mogućem jedinstvu duše i tela kom treba težiti. Rastrzan između svih telesnih zemaljskih zadovoljstava koja su mamila njegovu mladu prirodu (kao što je ljubavnica s kojom je u osamnaestoj dobio sina kog je nazvao Adeodatus – dar božji) i idealističkog cilja kom je težila njegova pesnička duša, pokušao je da nađe rešenje među manihejcima, prateći ih devet godina u njihovom dualizmu suprotstavljenih metafizičkih sila dobra i zla, ali mu oni nisu dali odgovor.

Razočaran, razmišljao je da se ubije. Ali, u trenu kad se odvažio da oduzme sebi život, začuo je iz daljine zvonak glas nekog deteta koje se igralo uzvikujući: "Ustani i čitaj! Ustani i čitaj!" To je shvatio kao Božji znak. Ustao je i otrčao kući, dohvatio prvu knjigu koja mu je bila pod rukom – zapise Svetog Pavla. Sve mu se najednom složilo. Pod uticajem Pavla i novoplatonizma izlazi iz svog galimatijasa i tvrdi: "Sve dobro potiče od Boga, a zlo je samo nedostatak tog dobra." Po njegovom shvatanju, Bog obitava van vremena, za razliku od nas i sveukupne kreacije koju je stvorio. Ovakvo njegovo viđenje ponukalo je Bertranda Rasela da ga uporedi sa Kantom, koji vreme vidi ne kao samo po sebi objektivno postojeće i nezavisno od nas, već kao samo našu subjektivnu formu opažanja stvarnosti.

Verovao je da Istina (slaganje pojma i stvari), kao kakvo vrhovno dobro, zaista postoji nezavisno od svih nas samih. Shodno tome, verovao je da je čitava istorija sveta unapred predviđena kao vrhunski Božji plan do najmanjih pojedinosti, i da Bog i ono loše što čine ljudi uvek može upotrebiti za neko više dobro. Njegovo shvatanje celokupne povesti kao konstrukcije smislenog misaonog početka i kraja uticalo je na Hegelovu filozofiju istorije. Smatrao je da je život naše tajno borbeno iskušenje da učinimo od njega nešto zaista dobro, nasuprot primalnim porivima koji nas vuku ka negativnom.

Aurelije Avgustin nalazi odgovore u sumnji. Njenoj samoizvesnosti. Pre Dekartovog "Cogito egro sum" – mislim, dakle postojim, Avgustin težišnu tačku stvarnosti nalazi u rečenici: "Dubito ergo sum" – sumnjam, dakle postojim. Pre Šopenhauerovog Sveta kao volje i predstave i Ničeove sveprožimajuće volje za moć Aurelije otkriva voluntarizam i volju kao temelj našeg bića: "Volja je bitna moć, ona i odluke koje donosimo njom, nadređene su razumu." To, nakon bezmalo 1600 godina, objašnjava dosta toga iracionalnog u tekućim zbivanja u današnjem svetu. Aurelije Avgustin je preminuo 28. avgusta 430. godine.

Mladen Kalpić