Intervju – Branko Baletić:
Večito događanje naroda

"Satanizovanjem DPS-a vređaju svaki treći glas na ovim izborima. To, naravno, ne znači da treba abolirati one pojedince koji su prekršili zakone ili učinili krivična dela. Sledeća vlast, ko god to bude, mora demontirati postojeći sistem vladanja, a ne državu zbog grešaka prethodnika"

Branko Baletić je, kako sam kaže, "živeo Jugoslaviju". Školovao se u Beogradu, gde je i diplomirao na Odseku filmske režije Fakulteta dramskih umetnosti u klasi profesora Aleksandra Petrovića 1971. godine. Režirao je brojne filmove, TV serije – igrane i dokumentarne, kao i putopisne iz Afrike, bio je producent ili koproducent mnogih filmova, radio kao profesor režije u Beogradu i Cetinju...

Od 1991. do 1999. godine bio je povremeni kolumnista "Vremena", 1992. godine bio je jedan od osnivača Beogradskog kruga – asocijacije intelektualaca građanske orijentacije, koji su se usprotivili ratu i nacionalističkoj histeriji. Za vanrednog člana Crnogorske akademije nauka i umjetnosti (CANU) izabran je 2018. godine.

Sa Brankom Baletićem razgovaramo o proteklim izborima u Crnoj Gori i o tome šta Crnu Goru, ali i Srbiju, čeka u narednom periodu.

"VREME": Poslednji izbori pokazali su da je crnogorsko društvo podeljeno u odnosu prema vlasti DPS-a i Mila Đukanovića na dve po broju ljudi gotovo iste polovine. Šta je, po vašem mišljenju, potrebno da bi se ova podela prevazišla?

BRANKO BALETIĆ: Ako je podela, kako vi kažete, na dve približno iste polovine, treba sa uvažavanjem prići svima demokratski, i bez satanizovanja bilo koga rešavati nagomilane društvene probleme, isključivo sami, bez spoljnog mešanja. Ljudi greše kada zbog prisutnog nasilja i ikonografije kažu da je ovo povratak u devedesete. Svi mi iz njih nikada nismo ni izašli, a kad ćemo, ne zna se.

U remek-delu makedonske kinematografije Pre kiše – strankinja, zaprepašćena nasiljem i našom nesrećom, pita jednog od junaka kako je moguće da se takvo zlo dešava u dvadesetom veku – a on joj, koliko se sećam, odgovori: "Gospođo, kod vas vekovi idu jedan za drugim: osamnaesti, devetnaesti, dvadeseti... a kod nas teku paralelno i istovremeno." Legitimno je bilo izraziti nezadovoljstvo usvajanjem Zakona o slobodi vjeroispovjesti ili o pravnom položaju vjerskih zajednica, kako on tačno glasi. Na organizovanim litijama pojavili su se vernici noseći, pre svega, crkvene insignacije. Tako je počelo, i mirne kolone ljudi preplavile su trgove i ulice po čitavoj Crnoj Gori. Uzgred, tu su bili Srbi i Crnogorci – nije postojala oštra podela po nacionalnom ključu, kako se sada predstavlja. Kako su se pregovori, obostranom krivicom, odlagali u nedogled, sve je više bilo trobojki uz poneku, retku, crnogorsku zastavu. Zahtevi Crkve i ljudi koji protestuju su se povećali, da bi na kraju gomila pevala: "Nema Mila, nema Tita, vladika se ođe pita." Prepoznajete li duh i invenciju ovih pevanija? Roditelji su utrapili maloletnoj deci raznorazne trobojke kojima oni mašu lutajući ulicama nakon izbora, iako su pobednički lideri molili svoje pristalice da slave kod kuće, ma šta to značilo.

Mislim da bi oni lakše ubedili predsednika Mila Đukanovića da podnese ostavku nego da zaustave "tradicionalno veselje srpske mladeži", koja kruži automobilima po ulicama gradova Crne Gore sa isukanom srpskom zastavom i obavezna tri prsta. Start i cilj ovog relija je, bar u Podgorici, plato ispred Sabornog hrama Hristovog vaskrsenja. Znaju li ovi mladi ljudi da ovako istaknuta tri prsta nisu nikada bili simboli ni srpskog naroda ni srpske države? Oni su simboli Miloševićevog vremena, koje je Haški tribunal definisao kao zajednički zločinački poduhvat. Već su zabeleženi prvi incidenti na nacionalnim, a u Pljevljima i na verskim osnovama. Koliko se ja sećam devedesetih, slede balvani, a nastavak znate.

Crkva i njeni velikodostojnici povukli su se u hramove, ćute i čekaju rezultate svoga delovanja.

Iako dobro funkcioniše zdravstveni sistem u Crnoj Gori, pritisnut prvom kovid pandemijom, pokušao sam da ustanovim koliko uopšte ima lekara u Crnoj Gori, a sa druge strane, odnosno pritisnut ovom drugom pandemijom, koliko ima sveštenih lica u maloj Crnoj Gori. Teško je doći do pravih podataka, ali izgleda da je taj odnos egal – što će reći da možemo savladati sve pandemije, jer će svaki lekar imati svog (ekskluzivnog) izabranog popa.

Da se vratimo na vaše pitanje. Milo Đukanović i DPS zaslužili su izborni poraz jer su se pretvorili u zatvorenu interesnu grupaciju, nesposobnu da odgovori zahtevima vremena. Iskustvo izbornog poraza će im pomoći da sami spoznaju svoje greške. Ali imam utisak da njih ne otpisuju zbog svih unutrašnjih nepočinstava koja su počinili, već zbog ranije dobro obavljenog posla, mirno sprovedenog referenduma o obnovi nezavisnosti, pristupanja NATO paktu, kao i činjenici da je Crna Gora otvorila sva poglavlja, a nekoliko i zatvorila, približivši se tako Evropskoj uniji. Satanizovanjem DPS-a vređaju svaki treći glas na ovim izborima. To, naravno, ne znači da treba abolirati one pojedince koji su prekršili zakone ili učinili krivična dela. Sledeća vlast, ko god to bude, mora demontirati postojeći sistem vladanja, a ne državu zbog grešaka prethodnika. Bar dve partije nove vlasti, makar formalno, nose građanski prefiks. Napred, momci! Neće vam biti lako zbog unutrašnjih i spoljnih pritisaka. Crna Gora gleda u vas kao što je ranije gledala vaše prethodnike dok su bili mladi. Iskustvo govori da je sporo sazrevanje naših političara mnogo koštalo građane Crne Gore.

Da li je, u praksi, moguć sistem vladavine u kome bi opozicija formirala vladu, a Đukanović bio predsednik, s obzirom da više od 30 godina Đukanović vlada uvek gotovo sam?

Kohabitacija je moguća, ali uz puno institucionalno uvažavanje, personalno je manje važno. Novonastala većina tvrdi da će formirati vladu eksperata, što je moguće dobar izlaz iz krize. I ta vlada, na primer, predloži set mera i zakona parlamentu na usvajanje. A tu već izlazimo na politički teren, odnosno partijske programe.

Pola parlamenta neće ustajati na himnu svoje države. Stvarni pobednik izbora, za neupućene – kojih je mnogo – jeste Srpska pravoslavna crkva, i zato bi bio red da se registruju kao politička partija, pošto odbijaju da se registruju kao crkvena organizacija, premda su uredno registrovani u svim susednim državama i kao takvi postoje u pravnom sistemu, počev od Srbije. SPC smatra da bi time priznala Crnu Goru kao državu. Kažu – eparhijske granice su važnije od državnih. Početkom pregovora sa vladom tvrdili su da će prestati sa litijama, tj. protestima čim vlada povuče sporne članove zakona. Kada je vlada na kraju pristala na to – SPC je odbila da se registruje. Čeka se da novonastala većina u parlamentu povuče. tj. poništi Zakon. Hoće li se smiriti situacija u državi? Drugi razlog odbijanja ulaska u pravni sistem države na čijem tlu deluje je finansijski. Grčka, članica EU i NATO, možda i jedina uspešna i sređena država u pravoslavnom svetu, hrabro grca već deceniju i bori se sa nagomilanim dugovima. Možda je sređivanju ekonomske situacije doprinelo i prošlogodišnja odluka vlasti da Grčka pravoslavna crkva uđe u PDV sistem.

Da li vam se čini da se u nedelju uveče u Crnoj Gori desila jedna od onih promena koje se nazivaju istorijskim, s obzirom da će, ukoliko se rezultati izbora objavljeni u nedelju uveče pokažu kao tačni, to značiti prvi poraz najdugovečnijeg vladara neke evropske države?

Dobro je za svako društvo uvesti princip smenjivosti vlasti, razume se glasanjem i izborima, a ne ulicom. Prvi deo tog posla obavljen je uspešno i demokratski. Sledi formiranje parlamenta, zatim da predsednik države odredi mandatara, po pravilu iz partije koja je dobila najviše glasova. Ako on u zakonskom roku ne uspe da formira vladu, predsednik daje mandat drugoj koaliciji po broju glasova. Oni uspešno sastave, recimo, ekspertsku vladu. Ona započinje svoj mandat u nadi da će ga privesti kraju. Ako se, pak, njene odluke ne odobre u parlamentu, ili se odnos snaga u parlamentu promeni, raspisuju se prevremeni vanredni parlamentarni izbori. Tako funkcionišu demokratske sredine, ali ne dovode u pitanje status države. Razume se, neko ima pravo da rezultate izbora nazove istorijskim imajući u vidu dugotrajnost prethodne vlasti. Mada je ovde svaki dan koji preživimo istorijski.

Evo kako u realnosti, u ciframa, izgledaju rezultati istorijskih izbora. Prethodni sastav parlamenta bio je: vlast 41 prema 40 predstavnika opozicije. Nakon ovih izbora, nova vlast a nekadašnja opozicija ima 41 glas, a bivša vlast a sadašnja opozicija 40 predstavnika. Taj jedan lutajući glas pripadao je ranije Hrvatskoj građanskoj inicijativi. Pred ove izbore posvađali su se u toj zajednici (izgleda zbog novca, tj. nenamenskog trošenja finansijskih sredstava) i odmah se podelili u dve partije. Njihov cenzus za ulazak u parlament bio je 0,35% glasova. Jedna partija je stala na 0,27, a druga još manje, tako da nisu ispunili cenzus zbog 0,08 glasova i ostali bez predstavnika u parlamentu, a taj izgubljeni glas izmenio bi odnos vlast – opozicija u parlamentu. Ovi izbori biće istorijski ako vlada i parlament budu funkcionisali u punoj institucionalnoj meri za dobrobit čitavog društva.

Bili ste svedok raspada Jugoslavije. Koje države nastale od ove zemlje su, po vašem mišljenju, uspele da u pozitivnom smislu prevaziđu SFRJ, i kako vidite Crnu Goru u tom kontekstu?

Ja sam živeo Jugoslaviju. Ta država je imala smisla, ali ne i demokratskog kapaciteta da se mirno transformiše u savez samostalnih država, bez ijedne žrtve i uništene ekonomije. Ona je u 45. godini života odbačena od svojih naroda i narodnosti kao nepotrebna ostarela prostitutka. Svaljivanje krivice na nju i njenog vođu u četrdeset proteklih godina je besmisleno. Imali smo vremena i prostora da uredimo svoje živote i države. Seća li se iko više onih dve stotine hiljada mrtvih, šta smo proživeli u međuvremenu i kakve smo rane zadali jedni drugima?

Slovenija se može provući jer se graniči samo sa jednom ex-Yu republikom, a i tu ima problema. Ostale, naročito one koje baštine četvoroimeni jezik, međusobno opkoljene komšijama, mrze se, iracionalno po(t)kopavajući jedni druge. I ja bih voleo da se graničimo sa Islandom, iako je ostrvo, ali šta da radimo kad su nam susedi braća po materi(ni) i maćehi. Izgleda da ni oni ne bi želeli da se graniče sa nama, već sa sobom.

Ovde vlada zakon spojenih sudova, tačnije spojenih noćnih sudova, pa tako kada se jedan narod oneredi, zasmrdi i drugima i tako ukrug. Srbija ne bi trebalo da se raduje crnogorskoj epizodi iz serije Događanje naroda, jer kako god da se završi, ona samo odlaže sledeću regionalnu erupciju i poslednju epizodu serije u kojoj se Srbija suočava sa stvarnošću, sama sa sobom, lice u lice.

Crna Gora jeste mala, ali to ne utiče na njenu veličinu. I da je nema, trebalo bi je izmisliti. Ali ima je, i izgleda da je u tome problem.

Bio jednom u Crnoj Gori jedan sjajni pesnik boem, zvao se Vito Nikolić. Neću vas gnjaviti njegovim opusom. Evo samo naslova jedne pesme – Sunce, ­hladno mi je!

Momir Turudić