(Ne)pravda i pravo:
Izgrednici koji su kupovali hleb

Neko će možda reći da je taj totalni karantin za naše najstarije sugrađane bio neophodan u datim trenucima jer o virusu nismo dovoljno znali, a slike koje su stizale iz Kine, Španije ili Italije su bile strašne. Čak i ako se složimo sa tim, zbog čega danas, četiri meseca nakon što je vanredno stanje okončano, neko ko ima preko 65 godina treba da bude osuđen jer je u tom periodu izašao na ulicu? Jer da im je suđeno tada kada su "skrivili", to bi možda i imalo smisla na planu prevencije i poruke drugima da to ne čine. Međutim, koji je smisao osuditi danas penzionera koji prima 200 evra mesečno na novčanu kaznu koja prelazi iznos od 50 hiljada dinara

Prema poslednjim informacijama, o čemu se dosta govori na društvenim mrežama, "oštricu" pravde koju donosi Prekršajni sud u Beogradu oseća i nekoliko prestoničkih penzionera.

Njihov "greh" je bio što su, po navodima policijskih službenika, prekršili onu nehumanu i anticivilizacijsku meru totalne zabrane izlaska iz stana koja je za njih trajala skoro dva meseca. Već je podneto nekoliko inicijativa Ustavnom sudu radi ispitivanja ustavnosti i zakonitosti te mere kojoj su bili izloženi svi naši sugrađani koji su u trenutku proglašenja vanrednog stanja imali preko 65 godina. I ove inicijative su dobra vest.

Šta je prekršajni postupak? U kakvom su društvu pomenuti sugrađani stariji od 65 godina i ko se sve u poslednje vreme našao među okrivljenima?

TEORIJA I PRAKSA

Mnogi ljudi su se barem jednom u životu susreli sa prekršajnim postupkom. Moguće je da to u tom momentu ne znaju, ali kada policija nekog zaustavi zbog nepropisnog prelaska kolovoza ili nenošenja sigurnosnog pojasa u automobilu, taj neko je, shodno normama Zakona o prekršajima, okrivljeni. Za ove lakše prestupe, zakon je predvideo i posebnu sankciju – prekršajni nalog, isprava koja se dobija od ovlašćenog lica (najčešće policijskog službenika) u kojoj se nalaze podaci okrivljenog, iznos koji mora da uplatiti u budžet države na ime kazne, te pouka da će se predmetni iznos umanjiti za 50 odsto ukoliko kaznu platite u roku od osam dana.

Ipak, u poslednje dve godine, svedoci smo da u više različitih situacija postoje norme Zakona o prekršajima koje uopšte nisu blage. To u teoriji nije sporno, jer predmetni zakon u svom članu 99 propisuje shodnu primenu Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) za sve moguće situacije koje nisu definisane Zakonom o prekršajima. Ali, to bi trebalo da znači i obavezu suda da ispoštuje sve materijalne i procesne garantije koje ovi zakoni predviđaju za okrivljene – što, nažalost, u mnogim konkretnim slučajevima nije tako.

BRZO, BRŽE, NAJBRŽE

Tako su pre godinu i po dana "oštricu" pravde na svojoj koži osetili studenti koji su kao učesnici protesta "1 od 5 miliona" one "kobne" večeri ušli u zgradu RTS-a. Sutradan je uhapšeno njih petoro ili šestoro, bez ikakvog objašnjenja i/ili kriterijuma zašto baš oni – te večeri je, podsećanja radi, u zgradi RTS-a bilo bar stotinu demonstranata. Nakon hapšenja i saslušanja u prostorijama policije, odvedeni su u Prekršajni sud i, iako je bila nedelja, ekspresno osuđeni na kazne zatvora u trajanju od 30 dana. Dežurnim sudijama to izgleda nije bilo dovoljno, te su, shodno članu 308 Zakona o prekršajima – koji predviđa mogućnost izvršenja presude pre njene pravnosnažnosti – uputili ove "izgrednike" na direktno izdržavanje kazne.

FLAŠA VODE I PRIPADNIK POLICIJE

Tog istog dana je još neverovatniju situaciju doživeo Stefan Simić, član Pokreta slobodnih građana i učesnik protesta ispred Predsedništva. On je šutnuo flašu vode za koju je mislio da je suzavac. Ubrzo se i snimak tog "nemilog događaja" pojavio na društvenim mrežama. Ono što je u celoj priči neverovatno jeste činjenica da je neko taj snimak kropovao tako da se ne vidi "predmet šutiranja". Istog momenta je na režimskim medijima krenula hajka, uz povike da je tom prilikom šutnuo policijskog službenika koji se nalazio na zemlji i "pozive nadležnima" da ga uhapse i procesuiraju. To se i dogodilo. Nepunih sat vremena posle toga, Stefan Simić je uhapšen i sproveden u policiju. Imao je sreće jer je ostao pribran i policajcima pokazao originalni snimak na kojem se jasno vidi da je samo šutnuo flašu. Na kraju je osuđen na novčanu kaznu, u prekršajnom postupku, zbog narušavanja javnog reda i mira zbog toga što je, kako tamo stoji, šutnuo flašu akva vive od 1,5 l u pravcu pripadnika policije.

Julski protesti koji su se odvijali u prestonici Srbije, ali i u još nekoliko gradova u našoj zemlji, pokazali su da izgleda više neće biti protesta građana a da neko ne bude uhapšen i procesuiran. Zbog sukoba sa policijom je (u)hapšeno i procesuirano možda i više od 20 ljudi, ali je, čini se, najverovatniju sudbinu doživeo Vladimir Mentus. Sociolog koji se drugog dana protesta našao ispred zdanja Narodne skupštine, uhapšen je i ekspresno osuđen u prekršajnom postupku. Njemu se na teret stavljalo ometanje službenog lica pri vršenju službene dužnosti i to na taj način što je jednom od policajaca koji je bio na radnom zadatku – opsovao majku. Kada se situacija ovako postavi, možda u tome i nema ničeg spornog, ali je jako sporno što je postupak sproveden i presuda doneta za nepunih pola sata. Od dokaza koji su Vladimira Mentusa poslali u zatvor imamo iskaze "oštećenog" policajca kojem je psovana majka i njegovog kolege koji je stajao pored.

POSLEDNJI U NIZU – ŠETAČI

Neko će možda reći da je taj totalni karantin za naše najstarije sugrađane bio neophodan u datim trenucima jer o virusu nismo dovoljno znali, a slike koje su stizale iz Kine, Španije ili Italije su bile strašne. Čak i ako se složimo sa tim, zbog čega danas, četiri meseca nakon što je vanredno stanje okončano, neko ko ima preko 65 godina treba da bude osuđen jer je u tom periodu izašao na ulicu? Jer, da je ovim "izgrednicima" suđeno tada kada su "skrivili", to bi možda i imalo smisla na planu prevencije i poruke drugima da to ne čine.

Međutim, osuditi penzionera koji neretko prima penziju od oko 200 evra mesečno, na novčanu kaznu koja prelazi iznos od 50 hiljada dinara, moglo bi se u najmanju ruku nazvati nehumanim činom.

Valja podsetiti da je pred sam kraj vanrednog stanja nekoliko desetina momaka bliskih režimu svakodnevno kršila meru policijskog časa. Režimu je očigledno bilo važnije da se razračuna sa Draganom Đilasom nego da pokaže solidarnost sa građanima koji su u tom trenutku skoro dva meseca živeli nekim drugačijim načinom života. Iako je od tada prošlo četiri meseca, još uvek nismo dobili informaciju da li je neko od njih procesuiran.

Marko Pantić