Intervju – Brankica Janković, poverenica za zaštitu ravnopravnosti:
Generacija koja ćuti i trpi

"Imamo kulturu starenja, nažalost obeleženu predrasudama i stereotipima o starijima i starenju. Ljudi uglavnom ne žive svoju starost već uverenja o starosti i često ispunjavaju tuđa očekivanja, što posebno važi za žene"

Istraživanja ukazuju da je ukupan socioekonomski položaj starijih osoba u Srbiji nepovoljan, kao i da se na starije od 65 godina gleda kao na teret društva.

Njihovo znanje i iskustvo se ne pominju, krive se kao prenosioci virusa, kao razlog zbog kojeg pobeđuju određene političke opcije…

O odnosu društva i države prema starima, o predrasudama koje postoje, razgovarali smo sa Brankicom Janković, ekspertkinjom za ljudska prava i, donedavno, poverenicom za zaštitu ravnopravnosti (još uvek se čeka na izbor novog poverenika/poverenice).

"VREME SOLIDARNOSTI": Kako savremeno društvo doživljava starost i starenje?

BRANKICA JANKOVIĆ: Kompleksno pitanje na koje bismo dobili mnoštvo odgovora u zavisnosti od toga koga pitamo i u koje svrhe, tačnije da li se radi o istraživanju subjektivnog doživljaja starosti i starenja, gde odgovori zavise od lične ispunjenosti i zadovoljstva životom, ili se pak radi o tome na koji način donosioci odluka iz raznih oblasti društvenog života i različitog nivoa odgovornosti za javne politike u ovoj sferi doživljavaju proces starenja i fenomene koji u vezi s tim prate savremeno društvo.

Mišljenja sam da se društvene promene koje su se proteklih 30 godina desile i na nacionalnom i na globalnom nivou nigde tako dobro ne osećaju i ne vide kao u pitanjima starosti i starenja – izmenjena struktura porodice, sve vrste migracija, urbanizacija, moderne tehnologije, feminizacija (više je žena u ovoj uzrasnoj kategoriji zbog dužeg životnog veka iz raznih razloga), globalizacija sa svim njenim efektima, u velikoj meri utiču na kvalitet života u starosti.

Savremeno društvo više favorizuje one vrednosti koje idu uz mladost, poput brzine posebno učenja, prilagodljivosti promenama, lepote po svaku cenu, ma šta ona značila, i dodajem da o ukusima ne vredi raspravljati. Neretko se o starijima, očekivano najviše u medijima, govori kao o nekoj vrsti posebnog tereta, jer su dominantna dva narativa: jedan koji se odnosi na broj starijih i nepovoljnu demografsku strukturu, a drugi na problem održivosti sistema penzijsko-invalidskog osiguranja i socijalne i zdravstvene zaštite. Uprošćeno rečeno, starijih je mnogo i skupi su. Radim u meri svojih moći, imam puno saveznika na javnoj sceni, na izmeni tog pravca u javnom diskursu u smislu toga da se za početak radujemo najvećem civilizacijskom dostignuću – produžetku životnog veka ljudi, i sagledamo kakav su zapravo najstariji među nama građanima vredan resurs našeg društva. Hteli mi to ili ne, demografski starenje i urbanizacija jesu glavni trendovi sadašnjeg društva s tim što ne isključujem mogućnost da poslednji fenomen/pretnja/izazov ne utiče značajno na promenu ovih trendova. Videćemo uskoro...

Kako biste opisali kulturu starenja u Srbiji? Da li je ima ili su ljudi prepušteni da biološki stare, bez mogućnosti i da dostojno žive svoju starost?

Imamo kulturu starenja naravno, nažalost obeleženu predrasudama i stereotipima o starijima i starenju. Ljudi uglavnom ne žive svoju starost već uverenja o starosti i često ispunjavaju tuđa očekivanja, što posebno važi za žene. Posebno u ruralnim područjima, naročito onim udaljenim od manjih gradskih područja, situacija je teška a kultura starenja gotovo da zaslužuje epitet tužna, jer možete videti tugu, usamljenost i nezadovoljstvo. Na pitanja zašto nešto ne učine za sebe, pa makar to bile najmanje sitnice koje bi trebalo da se podrazumevaju, poput kupovine nove garderobe, posuđa, omiljenog jela ili odlaska na kafu sa komšijom, često stiže odgovor da to ne treba matorom "dotrajalom" (autentični izraz iz mog rodnog šumadijskog sela) muškarcu/ženi i da se džabe "arče" pare na nepotrebne ljude.

Odlazak u banje, koje se tradicionalno podrazumevaju kao mesta za odmor starijih, neretko je misaona imenica, a o planini i moru i da ne govorim. U manjim mestima retko ćete videti primere starijih gospođa koje uživaju u druženju, primera radi kao u beogradskoj "Moskvi", što je recimo jedna potpuno svakodnevna bečka ili salcburška slika, ali i slika iz austrijski gradića.

Vidite li negde prostor da se to promeni?

Da, verujem da će se s vremenom kultura starenja menjati i da ćemo sve manje robovati datim starosnim i rodnim ulogama, i istinski uživati u svetlijoj strani starosti, oslobođene moranja i hroničnog nedostatka vremena. Nisam nepopravljivi optimista već posmatram stvari oko sebe, a lično sam učestvovala na terenu u više istraživanja o položaju i problemima starijih, i većina izražava stav da bi voleli da više učestvuju u društveno-političkom, socijalnom i kulturnom životu. Mnogi su i zadovoljni svojim angažmanom, posebno oni koji volontiraju ili su na razne načine radno angažovani nakon oficijelnog odlaska u penziju. Dakle, mnogo je prostora za dalju izgradnju kulture dostojanstvenog, aktivnog i zdravog starenja uz zdrave stilove života i mnogo više društvenog aktivizma i kulturnih sadržaja. Moderne tehnologije i novi kanali komunikacije, ako se pravilno i etički upotrebljavaju, mogu značajno pomoći uključivanju starijih u mnoge društvene segmente u kojima žele da učestvuju, pa se i mnogi problemi mogu prevenirati novim savremenim tehnologijama. Ipak, da ne budem pogrešno shvaćena, potpuno sam svesna da Skajp ne može da zameni zagrljaj.

U studiji "Grad prilagođen starijim osobama – putokaz za aktivno starenje u gradu Beogradu", koju je pre godinu dana predstavilo Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, odnos društva prema starijima ocenjen je visokim ocenama. Šta vi mislite, da li je grad prilagođen starijim osobama?

Nije u potpunosti, naravno, ima još puno barijera za otklanjanje i sadržaja za prilagođavanje i kreiranje javnih politika. Primera radi, u jednoj od pomenutih studija na kojima sam radila pre dve godine, "Starenje u gradovima", nešto više od četvrtine ispitanika, 27 odsto starijih osoba, smatra da su javni prostor i objekti pristupačni svim ljudima, 54 odsto smatra da se radi o delimičnoj prilagođenosti. Radujem se da postoji politička volja da naš glavni grad dalje prilagođavamo svima, jer je starost svima nama jedina sigurna budućnost, ako imamo sreće da je doživimo, po mogućstvu umereno zdravi. I još bitnije, bilo bi dobro da jedan naš grad postane dobar primer za celo društvo i državu, što često u svetu glavni gradovi nisu.

Da li se naša Vlada bavi starim osobama na selu? Kako oni žive?

Bavi se, pitanje je naravno da li je to dovoljno. Mislim da ima prostora za unapređenje. Položaj starijih u selu je lošiji u odnosu na grad i to u priličnoj meri, pokazuju rezultati istraživanja koja sam radila sa Crvenim krstom Srbije 2016. i 2018. godine. Ukratko, stariji na selu se češće žale na usamljenost, materijalnu deprivaciju, kao i na nedostatak brige i institucionalne podrške u smislu nedostatka usluga iz domena socijalne i zdravstvene zaštite, a posebno je izražen problem neadekvatne i nedovoljne infrastrukture, naročito puteva i javnog prevoza. Javni transport je najveći izazov udaljenih područja naše države, a potom i nedovoljna dostupnost zdravstvene zaštite. A to nije nimalo lak izazov za kreatore politika jer treba uzeti sve okolnosti u obzir, koje često ne idu naruku. Nije jednostavno upravljati ovakvim dramatičnim demografskim promenama i neravnomernom ekonomskom i društvenom razvijenošću.

Da li su starije osobe informisane da mogu da se obrate Povereništvu za zaštitu ravnopravnosti? Da li prepoznaju diskriminaciju?

Nedovoljno, tačnije ja nisam nikada bila zadovoljna njihovom informisanošću o mogućnostima zaštite, iako sam obišla Srbiju uzduž i popreko i koristila sve dostupne kanale da im približim rad institucije. Diskriminaciju uglavnom prepoznaju, posebno u gradovima. U gorepomenutoj studiji ispitivali smo subjektivni doživljaj diskriminacije (iz razloga imanentnih ograničenja anketnih istraživanja), i jedna petina, ili 19,2 odsto, starijih u gradu među ispitanicima izjavila je da nema osećaj da se drugi prema njima odnose s poštovanjem. Ipak, većina od 70 odsto izražava zadovoljstvo odnosom drugih prema starijima. Retko prijavljuju diskriminaciju iz različitih razloga, a treba uzeti u obzir da se radi o generaciji koja nije navikla da se ni na kog i ni na šta žali već neretko misle da treba da ćute i trpe. Medijska diskriminacija uopšte po osnovu starosti je sve češći osnov među pritužbama instituciji, što smatram dobrim, jer da bi se stvari rešavale, moraju biti prepoznate, vidljive i zbog toga i prijavljene. Što nije, naravno, jedini način rešavanja problema.

Znam nekoliko osoba koje su postale svesne svojih 65+ godina tek kada je predsednik Vučić ovog marta saopštio javnosti da su ljudi sa 65+ stari ljudi. Do tada su o svojoj dobi sudili na osnovu svog elana i visoke aktivnosti.

Stariji sugrađani su najheterogenija uzrasna grupa, i o tome bi valjalo voditi računa u budućnosti. Naravno, saglasna sam da nije isto, u smislu rizika, pa i po lično i javno zdravlje, da li imate 66 godina ili 81 i više, i da li bolujete od hroničnih bolesti. U trenutku kada nas je zadesila nepoznata nevolja u obliku virusa kovid 19, razumela sam mnoge reakcije odgovornih i kod nas i u Evropi i u svetu (npr. zatvaranje granica), jer su uporedivi podaci iz, recimo, Španije ili Italije bili zastrašujući, a o načinu prenosa virusa se gotovo ništa nije znalo, mada se ni danas ne čini mnogo bolje. Međutim, mislim da je trebalo tokom vremena češće preispitavati donete mere prevencije širenja virusa, u smislu proporcionalnosti i srazmernosti. Upravo jedna takva preporuka mera je upućena Vladi Srbije u vreme trajanja vanredne situacije, a odnosila se na starije građane, ali i druge osetljive društvene grupe, poput osoba sa invaliditetom, dece i drugih. Najbitnije je da uradimo dobru analizu i naučene lekcije iz ove epidemije primenimo u daljoj borbi, ali i za potencijalne slične opasnosti u budućnosti.

Niko ne sumnja u dobre namere Vlade i njihovu potrebu da od virusa zaštiti starije, ali je takođe jasno da je osnovni motiv ove brige ipak svest Vlade o nedovoljnim mogućnostima zdravstvenog sistema i spremnosti za epidemiju. Da li su stariji ljudi zloupotrebljeni? I da li je ova vrsta zloupotrebe ušla u običaj – setimo se zamrzavanja penzija?

Ne mislim da se u ovom slučaju radilo o zloupotrebi, već o nedovoljnoj spremnosti zdravstvenog sistema da odgovori na ovakav jedan izazov, što ne treba da čudi jer gotovo da nema zemlje, osim nekoliko izuzetaka, koja je potpuno, pravovremeno i efikasno odgovorila. Sa druge strane, stvar je izbora svake vlade na koji način će predstavljati građanima potencijalne opasnosti i rizike po javno zdravlje, a to je političko pitanje. Dobro je to da su stariji građani potpuno svesni da spadaju u rizičnu grupu i da se pridržavaju mera prevencije vrlo odgovorno i najmanje krše te mere, tako da svaka vlada treba da računa na starije kao saveznike u borbi protiv širenja virusa. Oni se pridržavaju preporuka i saveta koji su sasvim dovoljni da ostvare cilj.

Da li je Kancelarija dobila neku prijavu zbog stigmatizacije starijih tokom vanrednog stanja? Podsetiću da se tada na starije gledalo čak i kao na štetne po društvo zato što mogu da zaraze mlađe.

Da, bilo je pritužbi za diskriminaciju, kako zbog različitog tretmana u pogledu mera za suzbijanje širenja virusa, tako i zbog stigmatizacije i ejdžizma u smislu da su njihovi životi manje vredni, jer su se mogli čuti stavovi da se ne razume odakle tolika uzbuna zbog virusa ako već najviše pogađa stare, jer to zapravo i nije neka šteta. Srećom, toga je bilo relativno malo u našem javnom prostoru, iako je, po meni, svake stigme previše, a neki ljudi misle da nikada neće ostariti.

Ljudi sa 65+ ne mogu da se zaposle čak i kad je evidentno da bi bolje obavljali neki posao od svojih mlađih kolega. Da li postoji neki kompromis za taj problem?

Tržište to sve više reguliše, a najčešće kada se radi o deficitarnim zanimanjima. Inače je problem predrasuda o efikasnosti takozvanih starijih radnika na tržištu rada prisutan, ali se taj problem rešava, kako delovanjem tržišta tako i boljim funkcionisanjem institucija sistema.

Srbija ima Zakon o zabrani diskriminacije, da li je primenjiv na svakodnevnu praksu?

Jeste, primenjiv je, uz još neke izmene koje treba izvršiti u smislu usklađivanja sa propisima EU i u skladu sa uvidom u probleme tokom primene u praksi prethodnih godina. Imamo jedan dobar zakon koji valja dosledno primenjivati, a građani treba što više da prijavljuju pojedinačne slučajeve nejednakog tretmana, kako bi se kroz individualne slučajeve rešavali različiti životni problemi.

Epidemija je pokazala koliko je bitna solidarnost. Vlada ocenjuje da smo taj ispit položili i kao dokaz navodi pre svega volontere. Da li su oni dovoljni?

Nisu, i ne mislim da smo samo zbog njih položili ispit solidarnosti. Mi smo relativno solidarno društvo, koje jeste spremno da pritekne u pomoć ljudima i na individualnom i na grupnom nivou. Ipak, često se iznenadim i pojedinačnim slučajevima potpunog izostanka solidarnosti i razumevanja za neke društvene fenomene.

Sonja Ćirić