Iz nedeljnog dremeža prenula me je poruka od prijatelja sa Fejsbuka – "Da li si čuo da X izbacuje sa spiska prijatelja sve koji su lajkovali Z-ovu objavu na Fejsu?" Big deal, pomislih, ta dvojica su zavađena otkad je Fejsbuka, a verovatno i ranije. No, kako nisam imao drugih obaveza, tekst je napisan a nedelja je vreme za dokolicu, pozabavio sam se skrolovanjem na društvenoj mreži i upoznavanjem sa detaljima ove internet drame.

Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da sam jedan od odstreljenih frendova osobe X. Razlog – lajk u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Ne bih išao toliko daleko da kažem da sam uvređen, već više iznenađen ovim postupkom. Dovoljno sam poznavao izbacivača da budemo prijatelji na Fejsbuku i da se kurtoazno pozdravimo i popričamo u nekoliko prilika, ali ne baš toliko da mi njegov nestanak iz života prouzrokuje hijatus u emocionalnom stanju. Ipak je gikovska zajednica kojoj obojica pripadamo do te mere sužena da je neizbežno da se poznajemo, ali i dovoljno velika da obojica kohabitiramo u njoj bez preke potrebe da se susrećemo. Dakle, u mom životu njegovo anfrendovanje neće prouzrokovati nikakve promene. Ali, ovaj događaj me je podstakao i na razmišljanje o uzrocima i posledicama takvog radikalnog reza i uvlačenja drugih u lične sukobe sa nekom osobom.

Imena stvarnih aktera ove drame potpuno su nevažna. Važne su njihova korelacija i jednostrana odluka da se sukob sa nekim reflektuje na treću, četvrtu ili petu osobu, što se već graniči sa lošim manirima. A taj sukob, da dodatno pojasnimo stvari, nema veze sa krucijalnim pitanjima društva kao što su ideološke razlike preko kojih je nemoguće preći. Nisu se njih dvojica zavadili zbog toga što jedan podržava pedofiliju, SNS ili Levijatan, već oko toga ko je kome isplatio honorar za prevode i ko je ostao dužan za iste. Drugim rečima, nešto što se ne tiče ni mene, niti bilo kog drugog, osim njih dvojice. Da li je jedan objavio knjigu sa prerađenim prevodima ovog drugog, pa se ovaj našao obeščašćenim i pokradenim, pitanje je za državne organe, a ne za poznanike sa Fejsbuka koji sa datim temama nemaju nikakve veze. Iskreno, ne zanima ih.

Avaj, lajk na pogrešnom mestu se tumači kao svrstavanje u tabor jednog, pretpostavlja se da je pojedinac tim lajkom upoznat sa svim zakulisnim radnjama izdavača i prevodioca, nekadašnjih bliskih saradnika a danas ljutih neprijatelja, a klik na plavi palac ispod objave smatra se digitalnim potpisom i objavom rata. Ah, da je tako lako zaratiti s nekim, svet bi izgledao kao u nekom od predratnih skečeva Top-liste nadrealista.

Gde je tu granica, pitam se. I da li se granice pomeraju? Mora li konzument društvenih mreža da po statusima i objavama gazi kao po minskom polju, rezimirajući i kontemplirajući da li će neki lajk izazvati više gneva nego sadržina posta, i ko će biti uvređen ako nešto ovlaš konstatujemo kao poluinteresantnu informaciju i posvetimo joj mikrosekundu klikćući na plavi palac Fejsbuka? Ja tu obavezu nemam, i volja mi je lajkovati šta mi se ište, bez obaveze da poznajem korelacije između dva digitalna (ne)prijatelja.

Ali, gde je onda moja granica kao korisnika Fejsbuka? Da li bih ja tako deklarativno otpisao nekoga ako lajkuje nešto što mi se ne dopada? Najdalje što sam u svom digitalnom svetu otišao jeste kada sam u nekoliko navrata sakrio objave posebno iritantnih pojedinaca, uglavnom uporne antimigrantske deklaracije, i fejk njuz objave koje nemaju mnogo veze sa zdravim razumom. Izbacio sam iz prijatelja i blokirao samo jednu osobu tokom decenije korišćenja društvenih mreža, i to samo zato jer mi je slala ultimatume i uvrede uzrokovane političkim mišljenjem. Znam da su moji poznanici (i saradnici) mnogo gore prolazili, i ne bio im u koži. Možda sam imao sreće, ili se ne eksponiram dovoljno da probudim nečiji gnev.

S druge strane, u više navrata sam ostajao bez obećanog honorara ili mi je na neki drugi način naneta šteta, i nikada mi nije padalo na pamet da sa dotičnima vodim rat preko Fejsbuka, a ponajmanje da u taj spor uvlačim druge osobe. Guram dalje i pazim šta radim, to se ne tiče nikoga drugog. Fool me once, shame on you; fool me twice, shame on me.

Granica svakako postoji, i sa posebnim guštom bih izbacio iz prijatelja one koji pozivaju na nasilje bilo koje vrste. Ne bih imao milosti ni prema onima koji lajkuju objave koje se kose sa osnovnim moralnim načelima, naslađuju se tuđom životnom mukom, vulgarno vređaju civilizacijske vrednosti… Ali, sa njima se dosad nisam susretao. Možda u mom digitalnom svetu jednostavno nema takvih ili jednostavno imam sreće.

No, kao što rekoh, jedno ovakvo anfrendovanje neće me držati budnim noću. I ovako sam mu posvetio previše vremena. A ti, bivši prijatelju, zbogom i srećno.

Nikola Dragomirović