Vojska Srbije – Najava o povlačenju iz mirovnih misija:
Ko se boji Hezbolaha

Povlačenje srpskih vojnika iz mirovnih misija širom sveta nanelo bi veliku štetu ugledu Vojske Srbije. Takvu mogućnost ministar odbrane Aleksandar Vulin najavio je nakon što je Srbija, na insistiranje SAD, proglasila Hezbolah "terorističkom organizacijom", pa valjda postoji bojazan za bezbednost srpskih vojnika pri mirovnoj misiji u Libanu gde ova organizacija ima ključnu ulogu

Odlazeći (po sopstvenoj najavi) ministar odbrane Aleksandar Vulin gotovo svakodnevno zapaljivim, pa i pretećim izjavama uveseljava narod, ne samo u Srbiji nego i u susednim zemljama. Kako ga niko više ne shvata ozbiljno, tako Vulin i inače "zlosusedske" odnose sa državama proisteklim iz Jugoslavije ne može dodatno da pokvari. Problem, međutim, nastaje kada počne da se meša u delokrug vojske. Tu može da prouzrokuje opasnosti i štetu.

Jedan od najopasnijih i po ugled Vojske Srbije najštetnijih primera je njegova izjava kako se obustavlja izvođenje osam vojnih vežbi sa stranim partnerima (četiri sa vojskama proruskog bloka, četiri sa državama NATO), kojom prilikom se založio i da Srbija više ne učestvuje u međunarodnim mirovnim misijama. "Kao ministar odbrane smatram da ukoliko napuštamo, odnosno, obustavljamo rad na međunarodnim vojnim aktivnostima, treba to da uradimo i kada su u pitanju mirovne misije, bez obzira da li su u pitanju mirovne misije kojima komanduju UN ili EU", rekao je Vulin nakon što je predsednik Srpske napredne stranke i Srbije i njegov lični "vrhovni" Aleksandar Vučić potpisao u Vašingtonu sporazum sa Kosovom navodno o ekonomskim temama. Konačna odluka o povlačenju srpskih vojnika iz mirovnih misija tek treba da se donese.

DELOVANJE HEZBOLAHA U LIBANU: Vulin je istrčao pred rudu nakon što je Srbija, po diktatu SAD, proglasila Hezbolah terorističkom organizacijom. Umesto da Srbija u mirovnim misijama dobije svoju zonu odgovornosti, da ima samostalnu četu ili bataljon, ministar odbrane je sve te napore, koji bi doprineli dodatnom ugledu vojske i zemlje, poništio jednom više nego kontraproduktivnom najavom.

Motiv za Vulinovu najavu treba tražiti u Libanu, gde se u mirovnoj misiji (UNIFIL) nalazi 177 pripadnika Vojske Srbije, zbog strepnje od reakcije Hezbolaha pošto mu je Srbija zabila nož u leđa. Najgore će biti ako bude izdato naređenje da se povuku pripadnici Vojske Srbije i iz ostalih devet misija u kojima se nalaze da bi se sve to kamufliralo. Treba podsetiti da više zemalja u svetu priznaje Hezbolah i njegove predstavnike nego što ih priznaje Kosovo, te da, kako trenutno stvari stoje, taj pokret neće reagovati na to što ga je Srbija proglasila terorističkom organizacijom.

O svemu ovome autor teksta je pričao sa dvojicom pripadnika Vojske, koji su ispunili po jedan šestomesečni mandat u mirovnoj misiji u Libanu. Obojica se slažu da je Hezbolah, iako to formalno ne izgleda tako, apsolutni gospodar Libana i u svakom selu, svakoj ulici, ima svoje "oči i uši".

"Hezbolah je i te kako angažovan i utiče na svaki delić života u zemlji jer ima budžet sa boljom strukturom nego vlada. On deluje preko svojih političkih zvaničnika – i u vladi i na lokalu – preko stanovništva, libanske vojske, policije i vrlo često libanske bezbednosne službe (Muhabarata). Važno je reći i da Hezbolah, pored naravno šiitske populacije, uživa podršku i Sunita, zatim Druza, kao i hrišćanske populacije, koja je posebno zastupljena u mestima Maržajun i Ebel el Saki", kaže on.

BEZ VEĆIH PROBLEMA: Taj oficir ukazuje da Srbija u Libanu nije prepoznata kao država koja predstavlja neki faktor na međunarodnoj sceni, niti na bilo koji način (pre svega vojno i ekonomski) želi da ostvari uticaj u toj zemlji, ili se "ne daj Bože" stavi na stranu Izraela i to je neka vrsta prednosti i dobra osnova za učešće u UNIFIL.

"Srpski kontingent u načelu je u prijateljskom okruženju. Od početka angažovanja nije bilo ni jednog incidenta sa pripadnicima te političko-paravojne organizacije, ali ni sa lokalnim stanovništvom", kaže sagovornik "Vremena". On objašnjava da razlog za to pre svega leži u činjenici da je u južnom delu Libana, posebno u zoni operacije (južno od reke Litani) "zaista teško videti lice koje nosi uniformu Hezbolaha". Njemu se to desilo samo jednom, u prolazu lokanim putem, u pitanju je bilo lice bez oružja. Srpski oficir priča da su imali "dve-tri, reklo bi se, pomalo neprijatne situacije sa pojedincima iz lokalne zajednice tokom patrola" kada su im pripretili da ne zalaze u određene krajeve, iako su u pitanju bile definisane rute, ali to nije bilo ništa ozbiljno niti je ostavilo bilo kakve posledice po dalji rad. Nikakve čarke nisu imali ni zbog jasnog opredeljenja da ne ulaze u bilo kakve polemike i ne reaguju na eventualne provokacije od lokalaca.

Kako ističe, srpskom, kao i bilo kom drugom kontingentu u UNIFIL, teško je pripisati bilo kakav odnos sa Hezbolahom, bilo dobar, bilo loš, ali to nikako ne znači da organizacija nije prisutna u tom delu Libana.

"Mi smo u sklopu priprema za odlazak imali predavanje posvećeno Hezbolahu, koje je zapravo bilo deo šire priče o ukupnoj političko bezbednosnoj situaciji u Libanu i zoni operacije. Ključni starešinski kadar je, naravno, bio bolje pripremljen po tom pitanju. U to vreme, kao država, nismo imali posebno definisan odnos prema Hezbolahu. Tokom priprema u našoj zemlji imali smo i dvodnevne konsultacije sa komandantom španskog bataljona o kritičnim tačkama u našem rejonu odgovornosti. U komandi misije i komandama sektora ne postoje posebne pripreme po tom pitanju. Svaka nacija u principu odgovara za svoj rad, ali naravno, između sebe delimo informacije". Srpski vod, koji je izdvojen od ostatka čete, nalazi se u sektoru Zapad, u sklopu italijanskog bataljona, obezbeđuje bazu i nema tih izazova.

ZNAJU NAS PO RATOVIMA I TITU: Sagovornik "Vremena" je objasnio da se sa lokalnim vlastima održavaju sastanci koji su posvećeni projektima civilno-vojne saradnje i na kojima učestvuju politički angažovani članovi Amala i Hezbolaha, najčešće u svojstvu lokalnih zvaničnika (oni ih zovu gradonačelnici iako su u pitanju manja mesta i naselja). Na te sastanke veoma retko dolaze ministri ili predstavnici vlade. Pored ovih sastanaka održavaju se kontakti sa libanskom vojskom i Muhabaratom.

Kako god bilo, predstavnici Hezbolaha su sveprisutni. Kakav je položaj te organizacije u zemlji pokazuje, na primer, situacija da kada u Libanu predsednik, premijer ili neki ministar ima nešto da saopšti, to se registruje bez neke posebne pompe. Međutim, kada vođa Hezbolaha Hasan Nasralah treba da govori, to se posebno najavljuje i najčešće se uživo prenosi na televiziji, prenosi se preko video-bima kada je u pitanju neki miting ili obeležavanje značajnih datuma.

Libanci su, kako kaže, za Srbiju uglavnom čuli zbog ratova na prostoru Jugoslavije. Većina Libanaca, posebno u centralnom i severnom delu zemlje, nema poseban odnos prema Srbima, što je dobro, jer nas "ne percipiraju kao nekoga ko radi u korist Izraela, mada znaju da smo ratovali protiv Muslimana u BiH".

"Kao i dobrom delu arapskog sveta, još uvek su prisutna sećanja na Tita i Jugoslaviju. Tokom tih šest meseci sreo sam nekolicinu ljudi koji su se školovali u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Neki od njih, dva lekara, rade za libansku vojsku. Jadali su mi se da naša ambasada u Bejrutu nije pokazala neki interes da ih iskoristi. Najčešće se sami neformalno okupljaju. Nije im jasno zašto danas ne koristimo Titove instrumente ‘meke moći’ davanjem stipendija za školovanje i slično", priča naš sagovornik.

Na pitanje da li može da proceni efekte odluke Srbije da se Hezbolah proglasi za terorističku organizaciju, on kaže kako smatra da će to svakako biti zapaženo, ali da neće izazvati reakciju koja bi bila usmerena na naše mirovnjake, posebno ne u vidu oružanog napada. "Mislim da u ovom slučaju naša diplomatija treba da odradi dobar posao i da pred tamošnjim vlastima, koje su u ovom trenutku okupirane drugim i za njih mnogo važnijim problemima, odluku o Hezbolahu predstavi što benignijom i čisto formalnom", kaže srpski oficir. Ključnu stvar bi trebalo da odigra isticanje nepristrasnosti u pojačanom diplomatskom radu u narednim mesecima.

On smatra da odluka o povlačenju iz Libana ne bi bila dobra sa više aspekata, jer bi Srbija i njena vojska izgubile na kredibilitetu u UN i pred vojnim partnerima iz Španije i Italije, posebno ako ne dođe do promene ponašanja prema našem kontingentu, odnosno pojave određenih indikatora po tom pitanju na terenu.

POVLAČENJE BI BILA GLUPOST: Ne bi li dočarao način delovanja Hezbolaha, drugi sagovornik "Vremena" to ilustruje primerom Oslobodilačke vojske Kosova, koja je bila infiltrirana svuda, u svakom, pa i najzabačenijem zaseoku na Kosovu, jer ih je narod podržavao. OVK kao da je kopirala Hezbolah, kaže on.

"Iako formalno politička organizacija, duboko su infiltrirani u oružane snage Libana. Veoma su jaki i vojno osposobljeni, što najbolje pokazuje kratki rat iz 2006. godine kada su isprovocirali ulazak Izraelaca i onda ih namamili u klopku i uništili na desetine najsavremenijih tenkova ‘Merkava’. Sasvim je sigurno da bezbednost pripadnika mirovne misije određuje Hezbolah i ako je politička volja da nekog napadnu, to će i učiniti. Verujem da se to neće desiti i da njihove vođe razumeju ko su i šta su Srbi, da vojnici nisu isto što i političari i nisu krivi za radikalne poteze politike".

Srpski kontingent, dodaje on, patrolira u zoni sela Kaferkela, koje je na samoj liniji razdvajanja sa Izraelom i jedno od glavnih uporišta Hezbolaha. Kada je on bio tamo, nije bilo nikakvih incidenata, odnosi su bili dobri i ostaće dobri sve dok se mirovnjaci drže dogovorenih ruta.

"Ako Hezbolah ne želi incidente, incidenti se neće desiti", zaključuje naš sagovornik, koji, takođe, smatra kako bi povlačenje iz mirovnih misija bila glupost. Pored srozavanja ugleda zemlje, on ukazuje i na još jednu stvar – za mirovne misije u Vojsci Srbije vlada jagma jer one donose pristojne zarade, koje mnogima omogućavaju da reše životne probleme, u prvom redu krov nad glavom.

Davor Lukač