Intervju – Jana Maričić, pozorišna rediteljka:
Prodrmati predstavom, kao pank muzikom

"Skrivene, podrazumevajuće patologije su moja interesovanja pošto polazim od toga da intimni ili naizgled svakodnevni obrasci u odnosima ostavljaju ogromne posledice, čine svet ovakvim kakav jeste. Režija pronalazi vezu između tih krajnosti"

Rediteljka Jana Maričić, diplomirala na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti 2014. godine, ubraja se u red mladih stvaralaca, a već je režirala niz ozbiljnih predstava. Neposredan povod za naš razgovor je predstava Predsednice Vernera Švaba, koju je režirala u Narodnom pozorištu u Somboru. Ova predstava pokreće teme za razgovor o njenim profesionalnim načelima, celovitom svetu koji na sceni stvara i temama koje promišlja. O umetnosti koja za zadatak ima da vas pomeri iz zone komfora. I privilegiji umetnika da tu zonu lako napuštaju prolazeći kroz procese koji ih menjaju.

"VREME": U predstavi Ženidba i udadba koju ste režirali u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu, kao i u Predsednicama, bavite se temeljnom kritikom društva. U tom kontekstu me interesuje kako biste definisali svoja profesionalna načela?

JANA MARIČIĆ: Već izbor umetnosti kao profesije nije racionalna stvar, a onda i kada reditelj bira teme kojima će se baviti, jednako se oslanja na intuiciju koliko i na intelektualno-duhovno promišljanje sveta i društva u kojem živi. Srećom, u dobroj dramskoj književnosti uvek ima dovoljno tema. Lično se najpre povedem svojim osećajem, "bezobličnom slutnjom", kako je to Piter Bruk nazvao, koju onda u prvoj fazi pripremnog rada pokušavam da osvestim i analiziram njenu vezu sa komadom koji imam pred sobom. Oba komada koje spominjete, i Ženidba i udadba i Predsednice su moj izbor, što ne znači da sam odmah znala šta ću sa tim. Izabrala sam ih na osnovu želje i slutnje da bih sa oba komada nešto mogla. U tom smislu, moje profesionalno načelo bi moglo glasiti: biti autentičan i sebi veran. Pa će se ispostaviti da li je moj rad relevantan i publici ili nije, ali s tim se ne kalkuliše. U svakom slučaju, ako bismo pošli od pukog zahteva da interpretiramo ili komentarišemo stvarnost, ušli bismo u grešku, u neistinitost. Bavljenje umetnošću, koliko god da iziskuje posebnu vrstu odgovornosti, mora biti u skladu sa umetnikovom istinom i intuicijom. Umetnik ne sme da bude samo medijski posrednik koji sadašnji trenutak tumači lenjoj publici.

Kad govorimo o načelima, interesuje me koji su bili najraniji motivi za izbor režije kao profesije?

Ideja o mogućnosti da stvorite svet koji u sebi ima zakonitosti jednako složene kao ovaj u kojem živimo je veoma uzbudljiva. Šta ima uzbudljivije od toga? I deca osećaju taj zanos kada se igraju. Ja sam sa 11 godina krenula u specifičan dramski studio, koji nije bio okrenut isključivo glumi. Kasnije me je pozorištu opredelilo to što mogu da oblikujem svet prema sebi; da kreiram i audio-vizuelnu sliku, atmosferu, ritam. Pozorište je apsolutna umetnost, svaka druga je nedostatna.

U kontekstu stava da je intuicija jedno od vaših glavnih uporišta, da li svoj rad smatrate socijalno angažovanim i kako biste definisali provenijenciju ka kojoj težite?

Jeste, jer svako ko se bavi rediteljskim pozorištem i mejnstrim dramskim pozorištem nužno je socijalno angažovan. Pozorištem može da se bavi i neko koga ne zanima ta vrsta socijalnog angažmana, pa može da radi mjuzikl, čak i ne svaki, naravno, ali može da se opredeli za druge forme i žanrove. S obzirom na to da sam se opredelila za rediteljsko pozorište onako kako se ono odvija danas u Srbiji, regionu i većem delu Evrope, onda svoj rad smatram društveno angažovanim, u tom smislu ga takvim podrazumevam. Moja potreba da se režijom bavim na način koji sam opisala došla je upravo iz intenzivnog doživljaja društva, zajednice kojoj pripadam i potrebe da na nju utičem. Ako govorim o provenijenciji, čini mi se da je to nešto što se stalno menja. Unazad godinu dana imam tematski okvir kojim se trenutno bavim. Ono što je zajedničko, a i vi ste spojili te dve predstave, Ženidbu i udadbu i Predsednice – to je ono što će me još dugo zanimati, a to su odnosi ljudi u okviru najužih zajednica – porodice, partnerstva, bliskih prijateljstava... Najmanje zajednice u koje čovek stupa, one su za mene preseci ljudske prirode, koja kao takva ima dalje reperkusije na društvo i svet u kojem živimo. Skrivene, podrazumevajuće patologije su moja interesovanja pošto polazim od toga da intimni ili naizgled svakodnevni obrasci u odnosima ostavljaju ogromne posledice, čine svet ovakvim kakav jeste. Režija pronalazi vezu između tih krajnosti. Već kad vidite kako neki lik na sceni jede ili hoda, možete da naslutite njegov ili njen karakter.

Stvarate na sceni jedan celovit svet, imate niz režija iza sebe. Kako vidite svoj sadašnji rad kroz dosadašnji?

Drugi put radim u somborskom Narodnom pozorištu, tu sam diplomirala i sad sam režirala Predsednice. To je pozorišna Meka, to svi znamo. To je pozorište u kojem možete predložiti da radite Švabove Predsednice i da to bude prihvaćeno. Bojana Kovačević, upravnica pozorišta, izuzetno je hrabra mlada žena koja se usudila da prihvati da mi to radimo, a sa druge strane je to i logično s obzirom na to da je nju tako smelu formirao upravo Sombor.

Volim svoju nezavisnu poziciju, volim da sam freelance reditelj koji gostuje u jednoj kući i zatim ide dalje. Volim slobodu. Ipak, postoji razlika u odnosu na teren na kojem radite, uvek morate da se prilagodite, odnosno otvorite ka sredini u kojoj radite, tako da i ona utiče na vas. U Somboru sam znala da imam podelu za Predsednice i da to smem da uradim, pretpostavljala sam da ćemo imati i publiku i u to sam se upustila. Recimo da sam se "častila" nečim što je baš moja šolja čaja.

Kako vi vidite vreme u kojem smo? Šta nas je dovelo dovde i kako projicirate budućnost savremenog sveta?

U kontekstu predstave o kojoj pričamo, moja je potreba bila da se sa ovim Švabovim tekstom prodrmamo i uznemirimo, na način na koji glasna pank muzika prodrma čoveka. Bez obzira koliko u ovom trenutku svet deluje nemirno i burno, za mene je daleko potresnija konzumeristička i potrošačka uljuljkanost i lenjost duha. Što nije nužno karakteristično samo za ovaj naš svet i naše vreme, ali mi o njemu govorimo. Pozorište i umetnost služe da malo prodrmaju tu anesteziranost. Da preispitaju našu potrebu da sebi uporno nešto obezbeđujemo – od hrane, garderobe, statusa, društvenih uloga... stalno idemo dalje u potrebi da sebi još i još nešto priuštimo i obezbedimo. To je dramatično žrtvovanje slobode, jer čovek konzumerizmu robuje, odričući se pritom budnosti, svesnosti, kritičkog mišljenja, prisutnosti. Zato je veoma teško biti prisutan i u odnosima o kojima govorim i kojima se bavim.

U kojoj je meri gledalac danas konzument? Kako vam izgleda današnji odnos prema pozorištu i vizuelnim umetnostima?

To je interesantno, upravo to što se dešava sa vizuelnim umetnostima i zakonima kuriranja koji danas plasiraju umetnost. Ali će umetnik uvek naći načina da isprovocira i te zakone, što je ključno.

Nekad i sama nešto gledam kao konzument, a nekad se trudim da to tako ne bude. Najbolje je kada krenem da gledam nešto kao konzument, a onda me to sa druge strane probudi i opomene. Provocirajući na taj način, umetnost čoveka podseća da je živ.

Ako su Predsednice vaša šolja čaja, zanima me koji su planovi za dalje?

Ni sama nisam sigurna. Postoji nekakav plan, ali proces rada na predstavi nas sve promeni. I u umetničkom smislu sam kroz ovaj proces doživela transformaciju, koja je još uvek sveža, s obzirom da smo se videle prekjuče na premijeri. I ja sam uzbuđena da vidim šta je sledeće.

Nataša Gvozdenović