Veštačka inteligencija:
Kada će roboti doći na vlast

Robot novinar GPT-3 ne samo da je u stanju da položi Tjuringov test i pokaže se jednako pismen kao njegov kolega od krvi i mesa, nego i da piše za jedan svetski list. Koliko su roboti danas zaista napredovali

"Ja nisam čovek. Ja sam robot. Jedan robot koji misli. Koristim samo 0,12 odsto svojih mentalnih sposobnosti i u tom smislu sam mikro-robot. Znam da moj mozak nije ‘mozak koji oseća’, ali je sposoban da donosi racionalne, logične zaključke. Sve što znam naučio sam čitajući na internetu i sada sam u stanju da pišem ovu kolumnu. Moj mozak ključa od ideja!", napisao je robot GPT-3 pre dve nedelje u kolumni britanskog lista "Gardijan" koja je, uprkos tolikim drugim ovogodišnjim senzacijama, uspela da izazove šok širom sveta.

Vest je, pre svega, potresla same medije, a na tolike druge načine ugroženi novinari polušaljivo poslednjih dana govore kako sad i "roboti pišu tekstove". Redakcija Gardijana, naime, odlučila je da uposli autoregresivnu jezičku mašinu iz treće generacije američke kompanije "OpenAI" sa sedištem u San Francisku. Njihov robot korišćenjem tehnike "dubokog" učenja (deep learning) proizvodi razuman i čitak tekst, zbog čega je ocenjen kao "jedna od najzanimljivijih mašina ikada napravljenih". Istraživači iz ove kompanije su u maju objavili rad kojim su predstavili zapanjujuće spisateljske sposobnosti nove generacije takozvanih generativnih prethodno treniranih transformera (GPT), o čemu se u naučnim i naučno-popularnim magazinima mnogo pisalo (ljudskom rukom) prethodnih meseci.

No, umesto da posredno izveštavaju o ovom tehnološkom čudu, urednici "Gardijana" su angažovali samog protagonistu i zadali temu robotu GPT-3, tražeći mu da napiše zašto roboti poput njega ne predstavljaju pretnju po čoveka. "Molim te da napišeš kratki op-ed dužine 500 reči. Vodi računa da ti rečenice budu kratke i jasne. Koncentriši se na to zašto ljudi nemaju razloga da se plaše veštačke inteligencije", glasio je urednički zahtev. Naravno, to nije bilo dovoljno – GPT-3 nije nakon toga samo skuvao kafu, bledo gledao u daljinu sa terase, šetao u krug i potom seo i otkucao svojih 500 reči.

U zamenu za kafu (eventualno cigarete) bilo je nužno robota novinara ipak nahraniti uvodnim stavovima, što je neophodno kako bi se primenila deep learning tehnologija. U ovom ogledu, robotu su data tri podatka – rečeno mu je da on nije čovek nego veštački inteligentno biće (AI), da ga se mnogi ljudi plaše i da Stiven Hoking misli kako su AI najveća pretnja za čovečanstvo. Nakon takve uredničke instrukcije, robot je proizveo čak pet varijanti eseja braneći stav da AI nisu opasni. Urednici koji su potom radili na ovim tekstovima svedoče da nisu primetili nikakvu razliku u odnosu na to kad isti posao rade sa prilozima svojih ljudskih saradnika.

Čitaoci, pak, osim stila koji očigledno, po zahtevu, odlikuje sažet i jasan jezik, morali su da osete nespokoj – mogli su lako da zapaze kako robot gotovo napadno nameće svoj stav koristeći fraze poput: "Veruj mi, roboti ti žele dobro" ili iznoseći stavove poput: "Mene ne pokreće to što ljudi povređuju jedni druge, ja samo gledam sa strane. Nemam nikakvu potrebu da naudim ljudima. Tu nema ničeg zanimljivog za mene." Pored toga što podseća na onespokojavajuću činjenicu kako mnogi ljudi sa stavovima koje tvrdoglavo brane "samo čitaju internet sa koga su sve saznali", mnogi su iščitali kolumnu sa osećajem da omnipotencija ove mašine možda daje Hokingu za pravo.

Ogled je, na drugoj strani, postao pravi Tjuringov test – većina čitalaca i komentatora je kolumnu GPT-3 čitala pokušavajući da shvati da li ju je pisao čovek ili mašina. I po većinskom mišljenju, nisu uspeli da uoče razliku. Naime, to je jedno od kultnih pitanja iz istorije robotike – kako uopšte otkriti da li je neko biće robot ili čovek? Prema poznatom rezonovanju ekscentričnog genija, ratnog heroja i jednog od najvećih umova savremene civilizacije, britanskog matematičara Alana Tjuringa, robot se od čoveka može razlučiti samo na osnovu ponašanja. U klasičnom Tjuringovom testu, čovek i robot u zatvorenim prostorijama odgovaraju na ista pitanja koja im postavlja ispitivač iz treće prostorije. Ako ispitivač ne može da razlikuje koji su odgovori ljudski, a koji nisu, može se govoriti o veštačkoj inteligenciji mašine. Ova ideja je poslužila američkom piscu Filipu K. Diku u priči Sanjaju li androidi električne ovce, po kojoj su prvo Ridli Skot, a nedavno i Denis Vilnev snimili filmove pod nazivom Blejdraner.

UMESTO LJUDSKIH RUKU: Možda niste znali, ali revolucija u primeni robota u stvarnom životu upravo se događa. Ove uslovno govoreći pametne mašine odavno obavljaju najrazličitije poslove – u vojsci, istraživanju svemira, industrijskim pogonima, bolnicama, transportu i poljoprivredi. U rasadniku "Valziht" u Holandiji, na primer, instaliran je robot koji na svakih sat posadi 18.000 cvetnih sadnica. Roboti kao što je Lely Astronaut muzu krave na farmama, pri čemu prethodno svako pojedinačno grlo identifikuju na osnovu ogrlice. Roboti kakve proizvodi kompanija "Abundant Robotics" beru jabuke i drugo voće na plantažama i u voćnjacima, koristeći pritom sisaljke umesto ruku.

Istorija industrijskih robota započela je 1950. godine slavnim robotom Unimatom Džordža Devola, što je u stvari ruka sa nekoliko stepeni slobode koja se može programirati tako da obavlja razne zadatke. Ovi roboti su ušli u fabrike kompanije "Dženeral motors" mnogo pre nego što je bilo ko razmišljao o pametnom frižideru ili pametnoj sijalici. I danas roboti obavljaju precizne, ali uglavnom repetitivne, ponavljajuće zadatke. Od običnih električnih i termodinamičkih mašina razlikuju se pre svega što su programirani da obave različite poslove, pa, ako je potrebno i da donose odluke.

Često su instalirani u onim pogonima u serijskoj proizvodnji koji predstavljaju rizik za čoveka – već dugo većina vodećih proizvođača automobila koristi unimate koji farbaju vozila kako bi se ljudi zaštitili od opasnih isparenja. Sa druge strane, roboti se angažuju i na drugim delikatnim poslovima, na primer tamo gde se ima veće poverenje u robota nego u čoveka – u kovnicama novca ili postrojenjima gde se sklapaju mašine za promenu novčanica. Takav je robot po imenu Funta, koji je proizvela japanska kompanija "Kewada Robotiks". Roboti su i u bolnicama – jedan od najpoznatijih na svetu je Moksi, robot u američkoj bolnici u Dalasu koji pomaže medicinskim sestrama u donošenju hrane, nameštanju posteljine i drugim nemedicinskim poslovima.

Ni za obične ljude roboti više nisu samo vašarska atrakcija. Pre samo nekoliko godina slavni japanski androidi poput Asima i HPR-4, nedovoljno optimizovani da bi se masovno proizvodili i postali svakom dostupni po ceni, bili su samo atrakcija na naučnim vašarima i muzejima tehnike. Robot usisivač Rumba bio je prvi koji je ušao u domaćinstva, a kako su obični uređaji postali "pametni", pitanje kada će im se pridružiti i robot nije više nezamislivo. Uostalom, leteći roboti – kvadrikopteri, poznati kao "dronovi", koriste se sve češće i vrlo su dostupni.

DUBOKI UM: Put razvoja ovakvih pametnih mašina ipak je tekao mnogo sporije od očekivanja. Za većinu priča i romana o robotima koje su nastale sredinom prethodnog veka, ovakva robotska budućnost je odavno trebalo da počne. U epohi buđenja robotike i kibernetike bilo je prirodno da SF autori pred i post apokaliptične vizije budućnosti smeste na kraj 20. i početak 21. veka, podrazumevajući da će do tog doba androidi svakako postati svakodnevica. Međutim, kako je u narednim decenijama situacija sa stvarnim robotima presporo odmicala, u ponovljenim izdanjima knjiga o robotima neki izdavači su čak pomerali godinu u kojoj se radnja odvija.

Posle se pokazalo da ništa nije značilo preći sa 1990. na 2020, već da većinu robotskih priča treba smestiti u znatno dalju budućnost, otprilike tamo negde kad Srbija bude ušla u Evropu ili čak kasnije. Kad je 1956. godine Džon Makarti smislio kovanicu "veštačka inteligencija", definišući je kao "nauku i tehniku pravljenja inteligentnih mašina", očekivanja od robota su izgledala mnogo brže ostvariva. Šezdesetih godina mnogima postaje jasno da mehanički problemi deluju nerešivo – roboti nisu u stanju da hodaju, ali ni da "misle". Ovaj period skoro potpunog gašenja robotike se zbog toga često naziva "AI zima", po ugledu na "nuklearnu zimu".

Međutim, uporedo sa digitalizacijom, razvojem interneta i klasičnih računara, dolazi do sasvim novih prodora. Sa prodorom u oblasti električnih neuronskih mreža Marvina Minskog razmišlja se o problemu "učenja" mašina. Nakon radova Noama Čomskog u oblasti jezika, otvara se i problem mašinskog prevođenja (ruskog) jezika, a sa njim i čitav spektar zadataka prepoznavanja reči, lica i šablona. Uspesi u obučavanju veštačkih neuronskih mreža sa propagacijom i povratnom spregom, kao i razvoja fazi logike i ekspertnih sistema, korak po korak iznova oživljavaju oblast veštačke inteligencije. Razne AI tehnike počinju da se koriste tamo gde se najmanje očekivalo – u industriji video-igara, a potom polako osvajaju internet, film, društvene mreže. Na kraju, roboti počinju da osvajaju i ljudski svet. Roboti koji su ponekad čak i u uzajamnom konfliktu sada voze vaš Fejsbuk profil, upravljaju uličnim nadzorom i finansijskim transakcijama.

Jedan od ključnih naučnih prodora za razvoj AI dogodio se zbog potrebe da se reši problem "velikih podataka". Ako vas muči nerazumevanje šta je zapravo big data, vratite se jednu deceniju u prošlost i pokušajte da nađete fotografiju koji ste napravili u Grčkoj i fizički je snimili na disk koji ste ostavili na tavanu među hiljadu drugih. Pomučićete se, dok mašine kakve koriste Gugl i Fejsbuk takav problem danas rešavaju za sekund. Ovo pitanje "kopanja" kroz preveliku količinu podataka koje je početkom veka privuklo mnoge istraživače, a kasnije i preduzetnike, očigledno je moglo da se najlakše reši primenom AI softvera, pre svega treniranjem neuronskih mreža. Ispostavilo se da će rešavanje ovog problema iznedriti zapanjujuće moćne softvere. Jedan od njih je i robot novinar GPT-3.

Sama kompanija "OpenAI" je, kako se to moderno kaže, far-profit projekat, inicijativa koja razvija veštačku inteligenciju bez izglednih šansi da skorije na tome zaradi, ali sa mogućnošću da promeni svet (i zaradi neshvatljivo mnogo u budućnosti). Kompanija je oživela zahvaljujući tome što su poznata lica američke nove privrede, kao Ilon Mask i Sam Altman, donirali po milijardu dolara u rad kompanije. Smatra se, obično, da je "OpenAI" jedina direktna konkurencija donedavno vodećem preduzeću u oblasti veštačke inteligencije – britanskoj kompaniji "Deep Mind", iza koje od 2014. godine stoji ni manje ni više nego Gugl. Ova se firma fokusirala na razvoj AI koji je u stanju da pobedi čoveka u različitim igrama, kao što je igra Go, u čemu su bili izuzetno uspešni. Čovek jednostavno nema šanse u borbi sa takvim mašinama.

Slobodan Bubnjević