Komentar dana Triput proceđena vodica

piše: Teofil Pančić

Čudan je svat tzv. prosečni slušalac radija: za razliku od televizijskog gledaoca koji se ne odvaja od daljinskog upravljača i stalno skroluje po kanalima stalno očekujući da se na nekom od njih Ništa magijski pretvori u Nešto ("57 channels and nothing on", pevao je Brus Springstin mnogo pre hiperinflacije kablovske televizije i interneta), slušalac radija voli da se "zakuca" za jednu frekvenciju, i ne mrda odande. Za mnoge je to dugo bila frekvencija 92.5, radija B92. Kada je taj radio nestao u vihoru naopake tranzicije (iz Niotkuda u Nikuda, što kaže Peljevin), nemali broj njih je, nakon perioda neutešnog lutanja, novu luku našao na 93.7, na frekvenciji Radio Lagune.

Da se razumemo, nije to bilo to: to je radio bez političke oštrice, i pri tome sa muzičkom opremom mnogo bližom tzv. mejnstrimu, ako uzmemo da kvalitetan srednjostrujaški ili blago alternativni rok i pop mogu biti mejnstrim u Srbiji. Nije to, kažem, bilo to, ali je pomalo ličilo: zbog nekih glasova u etru, zbog neke atmosfere koju je stvaralo, imalo je bar zvučnu formu, ako ne i sadržinu, koja je podsećala na jednu nezaštićenu te otuda i proćerdanu kulturno-društvenu vrednost neke moguće i sanjane "bolje Srbije". Nešto, dakle, kao bezalkoholno pivo ili koka-kola bez šećera: sve je bilo tu, osim glavnih sastojaka koji istinski "čine razliku".

Izgleda, međutim, da je i takav Radio Laguna bio više nego što razvaljeni ostaci medijskog tržišta mogu da apsorbuju. Radio je brzinski i gotovo u potaji prodat, tačnije – frekvencija je prodata (ne znam kako se to pravno formuliše, ali to je suština), a radio je evo već nestao iz etra. Na tom mestu na skali zameniće ga, ili ga je možda već i zamenilo, nešto što će se valjda zvati Red radio, a što će biti "omladinski radio", šta god to bilo i značilo u današnjem kontekstu.

Pa dobro, sve je to "normalna pojava na tržištu": novine, sajtovi, radio i TV kuće nastaju, transformišu se, menjaju vlasnike i nestaju, ništa novo pod oskudnim suncem srpskog kleptokapitalizma opervaženog ljupkom malom lokalnom diktaturom. Ili bi bar tako bilo da ponosni kupac nekadašnjeg RL nije Mitrović Željko, kapetan duge ružičaste plovidbe, šef imperije Pink u celom njenom radijacijskom spektru.

Stvar je, da se razumemo, legalna i glede prodavca i glede kupca: jedan prodao svoje (lepo od njega što je bar koju godinu podržavao izvestan makar pristojan i solidan medijski sadržaj), drugi kupio svojim novcem – a njegov je sve dok se ne dokaže drugačije – i šta sad?

Pa ništa. Osim što takav razvoj savršeno jasno pokazuje dekadenciju ne samo zvučne slike medijske Srbije. Ako je Radio Laguna bila razvodnjeni i "bezopasni" B92, ono što će je zameniti biće za bar još toliko razvodnjenije, sa suštinski manje "hranjivih sastojaka", i biće, samim sobom, važan simbolički trijumf koncepta u svemu suprotnog nekadašnjem B92, koji je na izvestan način bio i medijski sukus onoga što smo devedesetih nazivali "drugom Srbijom", a danas lepo ne znamo kako bismo više to zvali, i treba li tome još bilo kakvo ime. A to nam pokazuje tačno kakvom procesu prisustvujemo na širem planu: sve u šta smo se "kleli" kao u zalog za bolju i civilizovaniju budućnost – ne samo u medijima – uništeno je ako se moglo uništiti, prodato je ako se moglo prodati, kupljeno je ako se imalo od koga. I sada možemo samo da slušamo kako nam drugi sviraju u diple i da gledamo kako nam, s dobim razlogom i punim pravom, pokazuju dugi nos, veseli i obesni, kako "omladincima" i dolikuje.