Vreme
VREME 1552, 1. oktobar 2020. / VREME

Aleksandar Vučić i 5. oktobar:
Učenje na Miloševićevim greškama

Očito da je predsednik Srbije izvukao mnogo pouka iz 5. oktobra, čak više i od onih koji danas pretenduju da ga ruše. Za razliku od opozicije, ili barem većeg dela njegovih političkih oponenata koji sanjaju rimejk 5. oktobra, Vučić na ovaj događaj gleda iz sasvim drugog ugla – kako da predupredi i teorijsku mogućnost da se njemu desi nešto slično onome što se desilo te 2000. godine. I, hteli to da priznamo ili ne, za sada u tome uspeva

"Neki drogirani su me napali, pa sam morao da ih prebijem. Dvojica nekih su me napala, bio sam sa sinom. Morao sam da izudaram i jednog i drugog. Nokautirao sam i jednog i drugog. Nisu hteli da se smire nego su ponovo nasrnuli, i onda sam ih nokautirao još jedanput. Onda su se smirili. Vratio sam se u kuću i znao sam, naravno, da će Srbija da krene u godine propadanja i uništavanja."

Ovako je Aleksandar Vučić, u intervjuu časopisu "Heretikus" objavljenom 2003. godine, opisao svoja iskustva sa 5. oktobrom; mada, ima i svedočanstava iz njegove okoline da se tih dana pritajio i čekao da vidi šta će se dešavati sa Srpskom radikalnom strankom, jer je bilo govorkanja i o zabrani rada SRS-a.


ISKUSTVA I POUKE

Naravno, tokom svih ovih godina, sa unutrašnjim promenama Vučićevog političkog habitusa evoluirao je i njegov stav prema ovom svakako značajnom datumu novije srpske istorije. Sasvim je sigurno da je sadašnji predsednik Srbije, a to se vidi iz njegovog načina vladanja, pomno izučavao 5. oktobar, uzroke i posledice "demokratske revolucije". Detaljnija analiza bi svakako pokazala da iskustva 5. oktobra u formatiranju njegove vlasti zauzimaju značajno mesto. Ne bez razloga, jer se svaki autokrata, nakon što je neutralizovao institucionalne načine promene vlasti, s pravom najviše pribojava nekakvog narodnog bunta, kao jedinog preostalog načina da se detronizuje Vođa.

"Čini se da je najvažnija pouka koju je Vučić izvukao ona da spreči nastajanje bilo kakve delotvorne alternative. On vrlo dobro zna šta je to što ga može koštati vlasti, zbog čega često preteruje u reagovanju na najmanje naznake kritike i otpora. Vučić nastoji da onemogući nastanak bilo kakve tačke delotvornog otpora, ali sa što manje otvorene represije. Zbog toga je, koristeći različite oblike neformalnih pritisaka ili stvaranjem kontrolisanog okruženja, u velikoj meri stavio pod kontrolu gotovo sve potencijalne tačke otpora: institucije, medije, nevladine organizacije, navijačke grupe, čak i političke stranke. Oni koji nisu pod kontrolom, najčešće nisu pod udarom direktne državne represije, nego taj posao, uz značajnu državnu podršku, obavljaju delegirani akteri: tabloidi, organizovane grupe, lojalni intelektualci, političari iz drugog ešalona, kada je moguće i institucije. Ono što je važno jeste da se kontrolišu svi resursi kako bi se održavala ova skupa mašinerija i obezbeđivala lojalnost, a građani obeshrabrivali od svake kritike i neposlušnosti", objašnjava za "Vreme" Đorđe Pavićević, profesor Fakulteta političkih nauka.

Sličnog mišljenja je i Dragan Popović iz Centra za praktičnu politiku. "Masovni protesti besnih građana, događaji kakav je bio 5. oktobar, uvek su pretnja za autokrate. U autokratiji nema institucija, slobodnih medija, bilo kakve platforme za javni dijalog, te bes kod ljudi na kraju izbija na jedini još uvek dostupan način – na ulicama i trgovima. Vučić je mnogo naučio iz poraza Miloševića devedesetih i trudi se svim silama da se to ne ponovi", ističe Popović. Očigledno, Vučić je na iskustvu 5. oktobra jako dobro mapirao upravo najvažnije "potencijalne tačke otpora", trudeći se da ne ponovi greške Miloševićevog režima.


OPOZICIJA

Nema spontanog "narodnog protesta", bar ne onog koji bi ozbiljnije uzdrmao vlast, jedna je od najvažnijih premisa u Vučićevoj teoriji i praksi vladanja. Uostalom, iako se u nekim mitologizacijama 5. oktobra upravo tako tretira okupljanje u Beogradu, sasvim je jasno da je iza svega onog što se tih dana dešavalo u Srbiji stajala dobro organizovana infrastruktura tadašnjeg DOS-a, koji je u svakom gradiću imao svoje ljude, pre svega iz političkih stranaka, koji su zapravo organizovali masovni dolazak u prestonicu.

Baštineći to iskustvo, Vučić je sve učinio da uništi stranke koje su imale kakvu-takvu stranačku infrastrukturu, od njegovih radikala do Demokratske stranke. Svodeći opoziciju na "krug dvojke" ili regionalne inicijative, otklonio je jednu od važnih potencijalnih opasnosti jer danas, osim SNS-a, na lokalu praktično postoji i deluje, iako bitno oslabljen, još samo SPS. Pitanje je, međutim, kada će Vučić, znajući predistoriju socijalista i njihova vrludanja, krenuti u definitivnu demontažu i Socijalističke partije Srbije.

Druga važna stvar, kada su u pitanju političke partije, jeste onemogućavanje stvaranja novog DOS-a, pokreta iza koga će stati sve relevantne stranke. I u tome, bar do sada, uspeva raznim manipulacijama, ali treba biti pošten pa reći da mu u tome neštedimice pomažu i same opozicione stranke.

"Danas je opozicija još razjedinjenija nego 2000. godine, ali barem smo bojkotom izbora utvrdili ko je opozicija, a ko nije. Međutim, i danas je potrebno da postoji neko ko će predstavljati vezivno tkivo opozicije, ko će pokazati da ovo nije borba za vlast, već borba za slobodu i normalnost", kaže za "Vreme" Srđan Milivojević, član Demokratske stranke i svojevremeno jedan od vođa Otpora.


IZBORI

Ono što Vučić, za razliku od mnogih drugih, izvlači kao jednu od ključnih pouka iz 2000. godine jeste da bez 24. septembra ne bi bilo ni 5. oktobra. Poraz Miloševića na izborima jeste bio neposredan povod za građansko nezadovoljstvo izraženo protestom, ali je, osim svih drugih praktičnih posledica, odaslao i ključnu poruku svima koji su se do tog trenutka dvoumili: "gotov je", ali stvarno. U takvoj situaciji, 5. oktobar je bio samo nužna posledica.

Upravo zbog toga Vučić insistira da SNS dobija svim sredstvima sve izbore, od mesnih zajednica do predsedničkih izbora. Što ubedljivije to bolje, jer bi svaki eventualni poraz mogao da se shvati kao slabost vladajućeg sistema.

"Dobijanje izbora najbolji je garant za održavanje na vlasti i delegitimisanje bilo kakvog otpora. Ono što je važno ovoj vlasti jeste da ubedi što više aktera da su izbori legitimni, da odražavaju ono što narod hoće. Zbog toga je važno da se izbori dobijaju na svakom mestu i po svaku cenu", objašnjava Pavićević.


MEDIJI

Iako je i Milošević uočavao značaj kontrole medija služeći se pritom i brutalnim sredstvima, poput ubistva Slavka Ćuruvije ili drakonskih kažnjavanja po tadašnjem Zakonu o javnom informisanju, on ni u jednom trenutku nije imao takvu medijsku podršku, u poređenju sa Vučićem. Prisetimo se mreže lokalnih medija okupljenih u ANEM-u ili Lokal presu. Gotovo svaki grad je imao poneki medij koji je bio oponent režimu. Ne nipodaštavajući nimalo značaj "Naše borbe", "Glasa javnosti", Studija B ili Radija B92, upravo ti lokalni mediji imali su ogromnu ulogu u svemu onome što je prethodilo 5. oktobru.

Aleksandar Vučić, jedno vreme i ministar informisanja, očigledno to jako dobro shvata. Osim stavljanja u propagandnu funkciju svih televizija sa nacionalnom pokrivenošću, uključujući i javni servis, on je praktično uništio gotovo sve lokalne nezavisne medije i uz pomoć sistema projektnog sufinansiranja formirao svoju mrežu lokalnih medija, zauzevši i taj deo informativnog prostora. Nije ponovio grešku Miloševića, koji je taj važan segment ostavio van svoje kontrole.


MLADI

Nemerljiv je značaj studentskih protesta u svemu onom što je prethodilo 5. oktobru. Mladi su bili važan generator društvenog nezadovoljstva i jedan od najvažnijih faktora u rušenju Miloševićevog režima.

"Kod Slobodana Miloševića mladi, po završetku školovanja, a pogotovo fakulteta, nisu imali nikakvu šansu da se profesionalno ostvare. Zbog postojanja sankcija i viza bilo je nemoguće da ti mladi ljudi odu u inostranstvo trbuhom za kruhom. Jedino što im je preostajalo u tom besperspektivnom očaju u pauzi između dva rata i mobilizacijskih poziva bila je pobuna protiv takve vlasti. Mladi ljudi nisu hteli da budu heroji izgubljenih ratova, niti čuvari propuštenih prilika. Bili su nosioci svih opozicionih aktivnosti, oni koji su palili prometejske baklje u borbi za promene. Danas nema viza i ograničenja. Evropa traži i prosečne, a kamoli najbolje. S druge strane, sada, ako u džepu mlad čovek ima člansku kartu SNS-a, sve mu je dozvoljeno i dopušteno", ističe Srđan Milivojević.

On podseća da Otpor nije nastao preko noći, već da je njegov nastanak bio skopčan sa dugogodišnjim studentskim protestima. "Jedna grupa politički veoma darovitih i hrabrih ljudi koja se okupila oko studentskog protesta 1996. godine, ponovo se udružila 1998. i uradila posao za koji opozicija nije imala snage. Najvažniji iskorak u toj borbi je bio kad smo od studentske organizacije postali Narodni pokret Otpor", objašnjava Milivojević.

Vučić, dakle, sa mladima nema onu vrstu problema sa kojom se suočavao Milošević, ali koliko pažljivo motri na ovaj deo društva mogli smo da se uverimo nedavno, prilikom protesta studenata, nakon najave da će zbog korone biti iseljen Studentski grad. Bilo je dovoljno da studenti samo krenu ka Skupštini i istog trenutka je ukinuta pomenuta odluka.

Mladima se nije politički isplativo zamerati. To je jedna od važnih pouka koje je iz 5. oktobra izvukao Vučić.


CIVILNO DRUŠTVO

Organizacije civilnog društva su, po definiciji, permanentan problem svake autokratije. Bile su to i u Miloševićevom periodu, kao neprijateljski faktor ih vide Putin i Orban, a ni stav Aleksandra Vučića prema nevladinom sektoru suštinski se mnogo ne razlikuje.

Ipak, bez obzira na njihov ograničen domet, vlast ni na ovom polju ništa ne prepušta slučaju. Želeći da anulira uticaj organizacija civilnog društva, barem onih koje se kritički odnose prema režimu, Vučić je posegao za poznatim receptom. Masovnim stvaranjem organizacija poznatih kao gongo (vladine nevladine organizacije) i pongo (partijske nevladine organizacije), Srpska napredna stranka želi da i ovaj sektor "pacifikuje" i stavi ga pod kontrolu.

"Vlast Slobodana Miloševića bila je nesumnjivo autokratska i zločinačka i iza sebe je ostavila desetine hiljada mrtvih širom Jugoslavije. Civilni sektor u Srbiji nastao je upravo na otporu toj i takvoj vlasti, i sve do kraja je zauzimao otvoreno neprijateljsku poziciju prema vlastima. Vučićeva vlast došla je nakon 12 godina pokušaja da se civilni sektor transformiše, da počne da sarađuje i gradi institucije i da pomaže u izgradnji sistema.

Iako je jasno da Vučić nema nikakvu nameru da nastavi sa reformama i razvojem demokratije, već upravo suprotno, deo civilnog sektora zauzeo je poziciju sličnu međunarodnoj zajednici – zatvorio je oči pred rušenjem države i društva i pravio se kao da je i dalje u pitanju loša, ali ipak suštinski demokratska vlast. Neki su to radili zbog finansijskih interesa (ugovori sa ministarstvima, sa RTS-om, projekti od države i slično), ali verujem da je većini samo nemoguće da se opet vrati na pozicije borbe protiv autokratskog režima, jer bi time praktično priznali i sopstveni poraz u borbi za izgradnju Srbije nakon pakla devedesetih", ukazuje Dragan Popović i na drugu stranu ovog fenomena.

Ovde se spisak ne završava, ali dve decenije kasnije očito je da Aleksandar Vučić, zapravo, izvlači mnogo pouka iz 5. oktobra, čak više i od onih koji danas pretenduju da ga ruše. Za razliku od opozicije, ili barem većeg dela njegovih političkih oponenata koji sanjaju rimejk 5. oktobra, Vučić na ovaj događaj gleda iz sasvim drugog ugla – kako da predupredi i teorijsku mogućnost da se njemu desi nešto slično onome što je zadesilo Slobodana Miloševića te 2000. godine.

I, hteli to da priznamo ili ne, za sada u tome uspeva.

Vukašin Obradović