Istraživanje Instituta društvenih nauka:
Lice i naličje etničke distance u Srbiji

Bilo da je reč o braku ili suživotu, državnim funkcijama, lekarima ili nastavnicima, srpsko društvo je opterećeno diskriminacijom na nacionalnoj osnovi

Na prvi pogled, manjinama u Srbiji "cvetaju ruže" i teško je razumeti nezadovoljstvo koje pripadnici nacionalnih manjina često iskazuju u javnosti. Međutim, podataka na osnovu kojih bi se proverilo kakav je zaista položaj pripadnika nacionalnih manjina nema. Niko ih ne prikuplja, državna statistika prikuplja osnovne demografske podatke koji se odnose na nacionalne manjine, a organi javne vlasti u čijem interesu je da postoje podaci koji su u vezi sa nacionalnosti građana ne postoje, ne prikupljaju ih ili to čine sporadično. Kako bi se utvrdilo šta je realnost, a šta pretpostavka, Institut društvenih nauka sproveo je istraživanje "Socijalna distanca etničkih zajednica u Srbiji".

BRAK I SUŽIVOT

Etnička distanca, kada je reč o braku, najveća je između pripadnika srpske i albanske nacionalnosti. Samo trećina ispitanika Srba (31 odsto) prihvatilo bi brak sa Albancem ili Albankom. Tvrde da bi takav brak sklopilo samo 6,8 odsto pripadnika srpske nacionalnosti.

Sa druge strane, stavovi pripadnika albanske nacionalne manjine još su oštriji, pa bi samo 26,4 odsto pripadnika te nacionalne manjine sklopilo brak sa pripadnicima srpske nacionalnosti. Kada je reč o njihovim sunarodnicima, očekivanja su još manja – pretpostavljaju da bi isto učinilo samo 2,1 odsto Albanaca.

Uzdržanost Srba prema ideji braka sa Romima takođe je velika, jer bi takav brak sklopilo samo 25,5 odsto, a samo 7 odsto njihovih komšija i prijatelja. Najmanje rezerve u vezi sa mešovitim brakom Srbi imaju prema pripadnicima slovačke manjine, jer bi 61 odsto ispitanika srpske nacionalnosti prihvatilo brak sa Slovacima, a smatra da je na to spremno i 41 odsto sunarodnika.

Ni uzdržanost Roma prema mešovitim brakovima sa drugim etničkim zajednicama, osim srpske, nije mnogo manja. Na dugotrajno sučeljavanje sa diskriminacijom i društveno "odbacivanje" Romi, za koje se veruje da su lako prilagodljivi i skloni etničkoj mimikriji, odgovaraju zatvaranjem.

Slične stavove imaju i ispitanici slovačke nacionalne manjine, koje karakteriše sličan stepen zatvorenosti zajednice.

Na suživot sa Albancima pristalo bi skoro dve trećine ispitanika srpske nacionalnosti (63,9 odsto), ali isti ispitanici pretpostavljaju da je to prihvatljivo za svega 25 odsto njima bliskih osoba iz srpske zajednice. S druge strane, Albanci nisu oduševljeni suživotom sa drugim nacijama: sa Bošnjacima bi, prema kriterijumu pretpostavljenih stavova sunarodnika, u istoj zemlji živelo njih 60 odsto, sa Srbima, Hrvatima, Rumunima, Slovacima i Mađarima oko 40 odsto, a sa Romima samo trećina ispitanika.

Hrvati su zajednica koja po svim modalitetima izražava najnižu socijalnu distancu prema drugima, ali ni odstupanja u njihovim stavovima nisu beznačajna: brak sa Albancima i Romima bi prihvatilo njih 26 odsto, u susedstvu sa Romima bi živelo 37 odsto, a sa Albancima oko 50 odsto suseda i prijatelja ispitanika hrvatske nacionalnosti.

PREDSEDNIK, NASTAVNIK, LEKAR

Da li biste prihvatili Albanca za predsednika, a Roma za izabranog lekara – pitanja su na koja su odgovarali ispitanici kada je reč o društvenim ulogama u okviru istraživanja Instituta društvenih nauka.

Odgovori ukazuju na nizak nivo međusobnog poverenja ispitanika prema pripadnicima drugih nacionalnosti za obavljanje državnih funkcija, nešto viši nivo poverenja u vezi sa obavljanjem javnih funkcija u lokalnoj zajednici i relativno visok stepen poverenja u obavljanje društvenih uloga poput nastavnika i izabranog lekara. Međutim, ispitanici iz svih etničkih zajednica ne iskazuju pun stepen poverenja u pripadnike "drugih" na mestima izabranog lekara i nastavnika svoje dece, što bi u dobro integrisanom društvu bilo očekivano.

Preciznije rečeno, Romi i Albanci su zajednice prema kojima je socijalna udaljenost najveća jer bi 24 odsto Srba, 39 odsto Mađara, 41 odsto Rumuna, 28 odsto Roma, 53 odsto Hrvata, 34 odsto Slovaka i 41 odsto Rumuna prihvatilo Albanca za predsednika Srbije, a Roma kao izabranog lekara izabralo bi 70 odsto građana srpske nacionalnosti, 51 odsto albanske, 65 odsto bošnjačke, 56 mađarske, 66 odsto slovačke, 75 odsto rumunske i 77 odsto hrvatske.

VEČITI PROBLEM – DISKRIMINACIJA

Srpsko društvo je opterećeno diskriminacijom na nacionalnoj osnovi. Tako bi u jednu rečenicu mogao da stane zaključak koji proizilazi iz istraživanja Instituta društvenih nauka. Sa diskriminacijom se suočavaju svi – i pripadnici srpskog naroda i pripadnici nacionalnih manjina. Najčešća je diskriminacija u neformalnim kontaktima, u školi ili na poslu, dok se ti problemi ređe javljaju u organima javne vlasti gde građani ostvaruju prava.

Više od polovine ispitanih Albanaca (59,6 odsto) i Bošnjaka (56,4 odsto) više se od deset puta suočilo sa diskriminacijom na nacionalnoj osnovi u neformalnim kontaktima.

Istu vrstu diskriminacije doživelo je čak 66 odsto ispitanika romske nacionalnosti i 56,4 odsto ispitanika pripadnika hrvatske nacionalne manjine. Ispitanici rumunske nacionalnosti su se sa ovim oblikom diskriminacije susreli u 77,2 odsto slučajeva, a ispitanici slovačke nacionalnosti 33,8 odsto.

Zanimljivo je i da je trećina ispitanika srpske nacionalnosti takođe doživela diskriminaciju na nacionalnoj osnovi u svakodnevnim kontaktima sa sugrađanima.

Moglo bi se reći da je stepen diskriminacije u školi za nijansu niži. Na svojim leđima tu vrstu diskriminacije više od deset puta osetilo je malo više od trećine ispitanih pripadnika albanske nacionalnosti (34,7 odsto), slično je i sa Hrvatima (29,2 odsto) i Srbima (23 odsto), procenat je nešto veći kod Mađara (44,6 odsto). Ta vrsta diskriminacije je kod Roma najzastupljenija – 50,9 odsto.

Ništa bolje nije ni na poslu, odnosno prilikom traženja posla. I u ovom slučaju Romi su najpogođeniji – njih 57 odsto su više od deset puta osetili diskriminaciju prilikom traženja posla, a njih 59,7 odsto je na radnom mestu bilo u istom položaju. Ne zaostaju ni Albanci – sa diskriminacijom prilikom traženja posla suočilo se 37,8 odsto ispitanika, a njih 22,6 odsto se sa istom vrstom diskriminacije i istom učestalošću suočilo na radnom mestu. Oko četvrtina ispitanika hrvatske nacionalnosti se do deset puta suočilo sa istim vrstama diskriminacije.

MANJINSKO NEZADOVOLJSTVO

Nacionalne manjine, izuzev Mađara, nisu zadovoljne ni ostvarivanjem priznatih prava i radom nacionalnih saveta.

Petina ispitanika romske nacionalnosti je zadovoljna radom Nacionalnog saveta Roma, a čak 73 odsto njih nije. Trećina Bošnjaka je zadovoljna radom svoje manjinske samouprave, a loše mišljenje o njenom radu ima 58 odsto Bošnjaka.

Slična je situacija u vezi sa mišljenjem manjina o radu nacionalnih saveta koji ih zastupaju u vezi sa ostvarivanjem prava na kulturnu autonomiju. Izuzetak je Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine koji podržava 60 odsto ispitanika, a ne podržava ga 16 odsto.

Većina manjinskih ispitanika smatra da manjinske samouprave nemaju velike zasluge u vezi sa ostvarivanjem priznatih prava i da ne ostvaruju direktan uticaj za neposredno ostvarivanje u svom okruženju.

Zbog svega toga, pripadnici nacionalnih manjina se zalažu za decentralizaciju organizacije nacionalnih saveta, odnosno smatraju da bi efikasnije ostvarivali prava na očuvanje vlastite kulturne autonomije ukoliko bi na to direktno uticali. Zato se zalažu da se biraju i odgovarajuća manjinska tela na lokalnom i mesnom nivou u čijem radu bi neposredno učestvovali.

POTENCIJAL ZA PROMENE

Iz istraživanja Instituta društvenih nauka proizilazi i da je integracioni potencijal srpskog društva uprkos pokazanoj socijalnoj udaljenosti etničkih zajednica delimično očuvan.

To potvrđuje podatak da je većina pripadnika nacionalnih manjina dvojezična i da su nacionalne manjine, osim albanske, jače vezane za Srbiju nego za zemlje porekla. Ta razlika nije velika u vezi sa osećanjima ispitanika bošnjačke, hrvatske i mađarske nacionalne manjine, ali je značajna kod ispitanika rumunske i slovačke nacionalnosti. Privrženost Roma Srbiji je najveća, ali s obzirom na nisku svest pripadnika romske nacionalne manjine o zemlji porekla i konfuziju koja postoji u literaturi i politikama u vezi sa tim, nije ispitivana vezanost za zemlju (zemlje) porekla.

Ukoliko bi se, na primer, igrala utakmica koja sučeljava interese Srbije i matične države, emotivni stavovi ispitanika ukazuju na to da bi ispitanici u svim slučajevima podršku dali timu koji je bolji, ali i to da bi određeni deo ispitanika slovačke i rumunske nacionalne manjine prednost dao srbijanskom timu, a da bi pripadnici svih ostalih nacionalnih manjina prednost dali timu iz zemlje porekla.

Ipak, izazov na putu integracije svakako je nenaklonost pripadnika srpske zajednice prema "mešovitim" brakovima i nepoverenje pripadnika nacionalnih manjina koji najčešće nisu spremni da napuste mesto življenja i nastane se u sredini u kojoj nisu okruženi sunarodnicima, čak iako bi im se ponudilo napredovanje u karijeri i izuzetno povoljni finansijski uslovi.

Integracione veze slabi i stav srpskog stanovništva o "mešovitom" braku sa drugima i diskriminacija na nacionalnoj osnovi sa kojom se suočavaju pripadnici svih etničkih grupa.

U anketnom istraživanju Instituta učestvovalo je 2130 pripadnika srpske zajednice i 759 pripadnika pomenutih nacionalnih manjina.

Goran Bašić