Premijere – Rastrgnite me:
Plavo, morsko, jadransko, puteno telo

Rediteljka Kinga Mezei govori o specifičnoj poziciji vojvođanskih Mađara koji ne pripadaju ni "tamo" u Mađarskoj, ni "ovde" u Srbiji. "Ovde" su "domaći" stranci, a stranci su i u pradomovini Mađarskoj jer "dolaze" iz jedne balkanske zemlje koja je, relativno donedavno, imala more i čiji su džez sastavi plovili po telu Jadrana kao svom

ja biti šefovi voće ja ići inostranstvo mit dozvola za rad što treba u kufer slanina dva kila hleba ja ima havarija izgubi orijentir ovo ne biti pesma to bajagi pesma pesma biti bara Ištvan Domonkoš, Havarija

Kinga Mezei predstavu Rastrgnite me radi u subotičkom Pozorištu "Deže Kostolanji", a po delima Ištvana Domonkoša. Važno je podsetiti da je Ištvan Domonkoš jedan od najznačajnijih stvaralaca koji je etnički potekao iz vojvođanskog mađarskog konteksta, jedna od najupečatljivijih figura talasa koji oličavaju i Katalin Ladik i Oto Tolnai (govorimo o sedamdesetim godinama prošlog veka i grupi ljudi koja se okupljala oko "Tribine mladih", Tišme, Kopicla, Mandića…). To je društvo koje se "rojilo" i oko "Uj Symposiuma" istovremeno. Sa ove distance, taj stvaralački skup možemo slobodno označiti kao autorski značajan. Još jedna važna stvar kojoj taj skup ljudi pridaje značaj jeste Mediteran, Jadransko more koje jedinstveno opcrtava specifičan identitet vojvođanskog, jugoslovenskog Mađara: Tolnai o tome govori pre svih: identitet Mađara iz Mađarske je lišen iskustva mora. Vojvođanski Mađari znaju na pravi način to iskustvo organski inkorporirati u svoj identitet kao "prednost imanja mora".

Ištvan Domonkoš, čijim delima je inspirisana ova predstava, krajem sedamdesetih odlazi u Švedsku i tamo piše poemu Havarija; tu crpi ono što nosi u sebi, u Švedskoj postaje teniski trener i dugo vremena ne piše. Neki Domonkošev odlazak shvataju kao dobrovoljno izgnanstvo volšebnika, jer urbana legenda kaže da niko nije tako pevao svoje pesme uz gitaru.

Elem, vratimo se u sadašnji trenutak. Pozorište "Deže Kostolanji" i Kinga Mezei kao režiserka sa timom glumaca postavlja komad inspirisan Domonkoševim delom. Polazi od romana Punjena ptica, s tim da u tkivo teksta inkorporira druga Domonkoševa dela, kao i narative koji nastaju u toku procesa (dramaturzi predstave su Kinga Mezei i Tamaš Olah). Kinga Mezei sa svojom trupom doslovno daje telo, okvir Domonkoševim tekstovima. Ona ih smešta na Jadran, tu je i jedan džez bend koji nastupa duž obale, a vođa orkestra je Zafir Mujazinović, najveći Mađar među Bosancima u Feketiću. (Kinga mi posle objašnjava da je čovek koji se najbolje razume u mađarski folklor u Vojvodini njihov prijatelj Gojko Alilović, koji je sada u Engleskoj i čiji je alter-ego na sceni.) Domonkošev tekst otvara, a Kinga Mezei kao rediteljka vešto prati niz tema poput pitanja identiteta aktera, uloge u kulturi i supkulturi kojoj se pripada, ali najpre to je priča o personalnom identitetu koji nose i predstavljaju. Jedan od junaka predstave, u izvrsnom izvođenju mladog Davida Buboša, izgovara deo čuvene Domonkoševe poeme Havarija (koju je na srpski svojevremeno prevela Judita Šalgo).

Otkrivajući nam na taj način niz neuralgičnih tačaka koje definišu identitet uloga aktera, osvetljujući jednu nesretnu poziciju u kontekstu, u kojoj vam ne odgovara da budete tamo gde po korenima pripadate, da parafraziram, đavo ne da i traži da iz pustare idete dalje, da biste stigli na mesto gde vam pusta neobično nedostaje… Ta se pozicija u literaturi i životu imenuje prokletstvom. To prokletstvo je i dalje premija ako ga poredite sa raznim letargičnim izborima koji vas "čuvaju" od svih ozbiljnih suočavanja sa samim sobom i sa svetom. Rediteljka Kinga Mezei govori o specifičnoj poziciji vojvođanskih Mađara koji ne pripadaju ni "tamo" u Mađarskoj, ni "ovde" u Srbiji. "Ovde" u Srbiji (nekada Jugoslaviji) su "domaći" stranci, a stranci su i u pradomovini Mađarskoj jer "dolaze" iz jedne balkanske zemlje koja je, relativno donedavno, imala more i čiji su džez sastavi plovili po telu Jadrana kao svom. Kakvo je onda "telo" koje Kinga Mezei i tim glumaca predstave daju Domonkoševim rečima? Plavo, morsko, jadransko, puteno... To je telo čoveka koji je spreman da osvesti sopstvene frustracije i uprkos njima krene dalje, telo kadro da uživa u životu, pa i telo dede-mafijaša koje iz Zmajeva ide u Italiju ("Via italia"), telo pisca koji traga za tekstom, telo muzičara koji se svađa sa svojom ženom, kao i telo mladića koji želi otići i ne vratiti se nikad, nikad više...

Glumačka igra Gabora Mesaroša, Borisa Kučova, Davida Buboša, Tamaša Hajdua, Ervina Palfija, Noemi Kemiveš, a sa snimka se uključuje Eta Šivegeš, u potpunosti prati slike koje iskrsavaju na sceni, igra besprekorno tačno, pulsira sa telom priče koju izvodi. Oni igraju lako, duhovito i bolno lično, a opet prirodno i lišeno patosa. U glumačkoj se igri uživa kao u ukusnom jelu koje je kadro da probudi vaša čula. Svedena, a znakovita scenografija Petera Ondrašeka, jednako koliko i maštoviti kostim Erike Janovič koji je po meri tela koje ga nosi, čine priču živom. Tom doživljaju doprinosi i prirodnost igre koja kao da je izrasla iz tla na kom je nastala, a sa kojeg hoće da "kidne". Izvrstan je monolog Davida, kao i završni monolog koji izvodi Ervin Palfi i koji vas ostavlja u stanju pobuđenosti (i pokazuje kako viskokoestetizovani teatar u istoj meri može funkcionisati kao angažovan).

U celini posmatrano, glumačka igra je duhovita, laka i užareno živa. Struktura autorovog teksta je dramaturški ključ kojim se vode Kinga Mezei i Tamaš Olah. Uporište nalaze u životu i iskustvu pisca i zato dramaturška struktura ostaje stalno otvorena, ne završava se, traje onoliko koliko traje naše duhovno i telesno bivstvovanje. Pošto su lični postulati autora uvek jasni, i personalni izbori su proistekli iz njih, tako da jasno ocrtavaju životne mene kroz koje prolaze njegovi junaci.

Predstava Rastrgni me Pozorišta "Deže Kostolanji", koje vodi Andraš Urban, svedoči o snazi ovog teatra, kreativnoj potentnosti ansambla, prirodi odnosa prema stvaraocima i publici koji kulturu jugo-sfere i te kako obeležavaju na poseban način.

Nataša Gvozdenović

Kinga Mezei: Jugoslavija kao okvir Naš je zadatak baviti se poetikom koja se rodila u ovoj sredini. Priča o nama kao ljudima koji živimo ovde i imamo čudnu poziciju jer se u nama mešaju Balkan i mađarska kultura. Domonkoš se bavi vezom onih koji su otišli sa Vojvodinom. Zašto treba da odemo, a zašto ne treba, koji su nam problemi ovde, a zašto volimo ovaj teren... I konačno, zašto i kada odemo u svojoj duši ne napuštamo ovaj teren. Sedamdesete i osamdesete godine bile su važne što se tiče mentaliteta i habitata, okvira u kojem smo rođeni, a to je Jugoslavija prema kojoj smo nostalgični i danas. U Vojvodini se uvek snažno prepliću folklor i avangarda, što je neobično, ali ta dva elementa definišu našu poetiku. Ja se bavim folklorom od detinjstva. Meni je uvek bilo važno što sam rođena u Vojvodini, i kada sam sedam godina živela u Budimpešti, uvek mi je nešto falilo. Karakteristična je naša uloga: stranci smo i ovde i tamo. A ova priča je danas aktuelna jer govori o sedamdesetim kada su ljudi odlazili iz zemlje, bio je veliki talas odlazaka, kao i sada što ljudi odlaze. Tako i Domonkoš piše o tome da, iako je otišao, nikad nije mogao da napravi rez i da mu je jako falila ova kultura. foto: privatna arhiva