Već na pompejanskim slikama prikazane su žene sa tegovima kako vežbaju. Možda sam onog trenutka, kad se Roki Balboa popeo na vrh stepenica (Roki I) zavolela boks. Njegov život bio je pravi san, ali ne i bajka. "Arijana... Arijana...", vikao je okrvavljeni Roki svojoj voljenoj videvši ne dvostruko nego petostruko. Posle su Roki i Apolo Krid otišli u legendu. "Eye of the tiger" – plaža, konopac, sparingovanje i rad nogu. Nosevi ulubljeni. Modrice, podlivi, isečene arkade, slomljeni zubi, napukla rebra, istegnuti ligamenti. Stručnjaci su mi rekli da boks ide "iz kuka"; kao kod modela na pisti. Nije se džabe Robert de Niro gojio dvadeset kila da bi postao Razjareni Bik. Najčuveniji beli bokser svih vremena Džek la Mota ovekovečen je u nekoliko filmova. Ljubav filma prema boksu je velika, pa tako postoji fantastičan film, remek-delo sa Mijom Aleksićem, Pajom Vujisićem, Ljubišom Samardžićem, Taškom Načićem, Ružicom Sokić i ostalima a zove se "Bokseri idu u raj". Boksera igra Mija, a film pogledajte iz više razloga.

Mnogi se čude, i muškarci i žene, zašto volim boks i kako mogu da uživam gledajući kako se ljudi tuku maltene do, a nekad i do smrti. Ali, takav je život. Ljubav ne bira. Gledam samo "crni boks", omiljena mi je supersrednja kategorija, u kojoj je neprikosnoven Roj Džouns junior, koji je dao legendarnu izjavu: "Počeo sam da treniram boks onog trenutka kada je moj otac ubio mog psa." I posle kažu da roditelji nisu krivi za neke dečje postupke. A postoji i tvrdnja da ko ne voli životinje ne voli ni ljude, tako da sam potpuno zadovoljna mladalačkom odlukom Roja Džounsa i njegovim daljim životnim putem. Boks gledam isključivo na kolenima, što bliže TV ekranu. Sklonost i plebsa i bogataša, intelektualaca i ljudi svih mogućih fela prema boksu nije slučajna. Omiljena ljudska zabava višestruko se isplati čak i poraženima. Klađenje u boksu je posebna poslastica, naročito za dame u hermelinskim bundama u čije ime u kladionice novac polažu šoferi limuzina. Taj užitak gledanja borbe dva divlja, fantastično istrenirana tela može se objasniti i kao psihološki transfer – kad već ti ne možeš da udaraš, daj da neko bije za tebe! Mazohizam? Ne. Sadizam? Ne. Nego neko iskonsko osećanje prema borbi dva gola, sjajna, mišićava crna tela... direkt, kroše, nokaut, nokdaun, bubetanje, eskivaža, klinč, sunđeri s vodom, guma za zube, mokri peškiri, led, tamponi u nosu... idemo dalje. Boks se igra bukvalno do kraja, dok preznojeni i izbezumljen sudija ne izbroji do deset. Dok polumrtav čovek pokušava da se popune uz konopce ringa. Boks je veoma opasan sport koji uništava moždane ćelije i mentalne sposobnosti, a da ne govorimo o hrskavici nosa. Te nuspojave ne mogu da prenesu u zaborav ni zmijolikih tela lepotice koje nose brojeve rundi. Mnoge poznate ličnosti bile su bokseri, npr. pevač Terens Trent dr'Arbi, Miki Rurk, koji se jedno vreme tome baš ozbiljno posvetio, već pomenuti Slaj Stalone, a kažu da gde Šon Pen udari tu trava ne raste. Sklonost ka brutalnosti ponovo je naveliko probuđena hit filmom "Borilački klub", u kome Bred Pit ima telo urađeno kao srednjak bokser. Ovo je odličan šlagvort da pomenem da mi je jedan mlađi jači momak s Karaburme (još uvek muva kategorija) rekao da ti krvoločni klubovi postoje na obodu grada Beograda, i da se do potpunog patosiranja ne biju samo potencijalni delinkventi nego i neke drugačije face. Selektor reprezentacije Miodrag Perunović nada se da će YU boks ponovo stati na noge. Onako ponosno kako su stajali on, Tadija i Slobodan Kačar, Marjan Beneš i VELIKI Mate Parlov. To su bili dani! U knjizi "Kad su cvetale tikve" postoji lik koji je živi primer da su bokseri i kad su bivši i dalje "šampioni". On je sada jedan od trenera u beogradskom klubu, nije važno kom; pije pivo sa starijim pajtosima, ostalim "šampionima", preganjaju se, sećaju dobrih, starih vremena i osmatraju mlade nade. Ipak, atmosfera je koliko je moguće džentlmenska, jer u našim klubovima treniraju i bokseri (najviše Romi) i kik-bokseri (imućniji momci s više pigmenata). Iako danas u profi boksu ima 17 kategorija do superteške u kojoj nema limita, u beogradskim vežbaonicama kategorije ne postoje. Nema merenja, vaga je stara sto godina, a tegovi se koriste za "šado" boksovanje u prazno. Kažu da je trening kao u vojsci; ko pogreši za kaznu radi 20 sklekova, a trener ga inspiriše rečima – "Ajmo kao pas, kao rak..." Apelujem da se finansijski pomogne bokserskim klubovima, a ne da treniraju na betonu koji je prekriven prirodno stvorenim, bio-linoleumom, koji je glatka skrama ljudskog znoja, krvi i ostalih pljuca i izlučevina. Pravom bokseru trening je fetiš. Boks je čudna rabota u kojoj učestvuju i žene, pa će se tako za neki dan susresti ćerka Kasijusa Kleja-Muhameda Alija sa ćerkom Džoa Frejzera. Ponosni očevi biće u publici. Takođe, ima uspešnih žena promotera, kao što je u Engleskoj jedna plavuša (pametna) bila promoter Krisa Jubanka, koji živi u zamku, igra polo i golf, srećno s porodicom, a boks je samo bio strast i novac. Takođe, naše gore list Lidija Perković radi kao desna ruka velikog promotera Panosa Elijadesa. Život ima čudne putanje, pa je tako sada Aziz Salihu jedan od vođa UČK-a.

Naravno, u celoj priči nezaobilazan je, već u debelim godinama ali sposoban i prevejan kao i uvek, mag boksa kome ni "modna policija" zbog frizure ne može ništa, neprikosnoveni Don King – tvorac zvezda ringa i tamanitelj istih. Za njega milioni dolara teku kao bistri potočić, a njegovi mečevi prepričavaju se decenijama. Baš kao onaj u Zairu 1974, koji je platio diktator Mobutu Seso Seko. Film "Kad smo bili kraljevi" govori o fantastičnoj harizmi i samopouzdanju Muhameda Alija, o karakteru Džordža Formana, koji je sada lokalni sveštenik. To je bio prvi meč održan u Africi, na stadionu u Kinšasi, ispod koga su se nalazili kazamati sa političkim neistomišljenicima – blago rečeno.

Doskora je u jednom kiosku u Kneza Miloša stajao poster K.K. Alija iz najboljih dana. On, onako mlad i lep, u gardu. I godinama sam tuda prolazila i uvek htela da pitam prodavca da mi ga proda ili da ga iskamčim, ali nije mi pošlo za rukom. Plakata u tom kiosku, a možda ni kioska, više nema. Zakasnila sam.

Danas postoje tri bokserske federacije na svetu, a ideja je da se boks globalno proširi na celu zemljinu kuglu. Tako je jedan veliki meč redovno održan po prvi put u Johanesburgu, a sledeći spektakl planira se za 4. avgust u Pekingu, Rahman vs Nilsen. Superteška, organizuje Don King, a ko pobedi pričaće ili sa Lenoksom Luisom ili sa Ivanderom Holifildom. Interesantan bokser je i princ (ali on je stvarno princ) Nasem Hamad iz Jemena, ali sa britanskim pasošem. Stotine miliona dolara prošle su preko Medison skver gardena, Sizars palasa u Las Vegasu i Atlantik Sitija. Ali pošto Tajson pravi sranja, a bez Tajsona se ipak ne može, veliki mečevi biće izmešteni iz Las Vegasa, jer je država Nevada Tajsonu udarila izvesne zabrane. Na jednoj od poslednjih konferencija za štampu Majk Tajson je rekao: "Da nisam popio ovako dobru tabletu za smirenje, sad bih vas ovde sve pobio." Teško je biti i bokser i gospodin kao što je Ante Josipović.

Teško je, ali milionski privlačno osećati se kao Razjareni Bik, kao Talijanski Pastuv, kao Uragan. There's no business like show business! Prepucavanja na konferencijama za štampu, javna merenja kilaže prsa u prsa, stajanje na crtu, paradiranje s dobrim ribama, skandali u hotelima i van njih... Ali, onog trenutka kada se popale reflektori, kada DVOJICA uđu u ring i pomalo opletu svaki u svom uglu skidajući satenske i svilene penjoare, želim da verujem kako počinje poštena borba na "život i smrt". Sećam se zlatnih dana kada je gospodin Nikita prenosio boks mečeve i verno prikazivao atmosferu kao da smo i mi u gledalištu. Poslednjih godina to je veoma korektno radio Jovan Memedović.

Ko je sve lupao u krušku i probao od šonje da postane muško nikada nećemo saznati, ali u to da bokseri idu u Raj sasvim sam sigurna. Krv, znoj i suze. Od toga je čovek sazdan. Licemeri će možda reći zašto pored svih užasa sveta ova devojka uživa u boksu?! Zato što mi je zanimljiviji od tenisa. Kupila sam i konopac i krušku, čisto zbog kondicionog treninga. Probajte – vredi! A prema Hesiodu izreka kaže – vrlina se stiče znojem. Dug je put do slave i težak, a u boksu se ne da opisati!

Duška Čavić Žozi