Komentar dana Kome danas da pričam o Petom oktobru?

piše: Sonja Ćirić

Sutrašnji 5. oktobar bio je povod da pre neki dan zamolim jednu našu veliku glumicu i jednog našeg velikog glumca za intervju zato što su oboje ostavili vidnog traga u tom događaju. Smatrala sam da bi njihova priča o zajedništvu društva u nameri da se odupre ondašnjem poretku i promeni ga, iz perspektive dvadeset godina posle, trebalo da se nađe u "Vremenu".

Oboje su me odbili.

Njihovi razlozi su bili naravno različito formulisani, ali su imali isto značenje: kome danas da pričam o Petom oktobru?

Kako kome, pa na primer mladima, rekla sam prvom sagovorniku.

Njima nikako! Kako da im objasniš da je Peti oktobar bio pobeda demokratije? Pitaće te gde je sad ta tvoja demokratija, zašto se ne vidi, i gde su sad svi oni mitingaši. Šta ćeš da im odgovoriš? Da nam je dosadilo da se igramo mitinga? Kome bi još da pričaš? Ovima na vlasti koji Peti oktobar opisuju kao napad huligana na Skupštinu? Ili možda onima koji misle da su opozicionari ako pominju Zorana Đinđića? Nema kome da se priča o Petom oktobru. Možemo da ga se sećamo, njegovog zanosa, energije, one sreće, i to je sve. Godine prolaze, a ništa nije bolje, niti lakše, niti se nešto razvija. Sve stoji. Pokušavam da se spasem u nekom svom svetu, svom poslu. To valjda ne mogu da mi uzmu.

Tvoja dužnost je da pričaš, uvek će imati ko da čuje, rekla sam drugom sagovorniku.

To je tačno, ali da li ja imam prava da pričam nekom o Petom oktobru ako on ima neka svoja posla, svoj mali interes koji mu je važniji od opšteg? Peti oktobar se desio u jednom sunovraćenom sistemu, ali sad se i sam sunovratio. Znamo zašto. Da bi nekog pobedio, moraš da radiš na tome. Pitaj Dritana i ostale koliko uporno su radili da bi uspeli. I šta su radili. Da nisu možda kuckali na Tviteru? E pa nisu, nego su programom pridobili narod da glasa za njih! A naši? Oni nisu hteli ni na izbore da izađu, zašto njih ne prozivaš zbog njihove dužnosti? Da me ne shvatiš pogrešno, nisam ja zabrinut. Ova garnitura koja sada vlada, oni će međusobno da se pohrvaju. Neko od njih će da pukne od tolikog vučićizma i – gotovo!

Poštujem i mogu da razumem mišljenje i emociju i s kojima se ne slažem, pa u tom smislu pitanje kome danas da pričam o Petom oktobru doživljavam kao posledicu životnih okolnosti. Ali, koje očekivano sledi nakon onakve prethodne rečenice, kad se priča o odustajanju od nekog puta, setim se raznoraznih scena iz istorijskih filmova u kojima nečije reči pokrenu obeshrabrene i razočarane. Da nije bilo Petog oktobra, mislila bih da toga ima samo na filmu.