Vlast i javni govor:
Iz dnevnika trikova i uvreda

Najveći problem nastaje onda kada diskriminacija i vređanje postanu sasvim prirodan, čak očekivan manir, koji više ni javnost ne prepoznaje

Uvek je postojalo pravilo da u javnom razgovoru, pogotovo ako se on vodi sa predstavnicima vlasti, pre svega dominira konvencionalnost, i da je upravo konvencionalnost najvažnija mera ukusa, ali i smisla razmene informacija između države i javnosti. Međutim, kako to izgleda danas u Srbiji? U susretu sa novinarima, konvencionalnost predstavnika vlasti ne samo da je postala lišena suštinskih odgovora i činjenica, nego najčešće ostaje i bez iole dostojanstva, svedena na lični obračun, netrpeljivost i cinizam, a neretko zvuči i preteći.

NOVA KONVENCIONALNOST

Nedavna opaska ministra Zlatibora Lončara upućena novinarki koja je postavila pitanje povodom izjave doktora Kona da je od marta do juna u Srbiji bilo tri puta više smrtnih slučajeva nego što je to sistem prikazao i što je zvanično objavljeno, za sada je neprikosnoven simbol svih dosadašnjih izbegavanja vlasti da se suoči sa istinom.

"Žao mi je što kao da vam je draže da ima što više mrtvih", poručio je ministar novinarki. "Razumem da vam ne odgovara ovaj rezultat i to mi je sasvim u redu, da se teško navikavate. Vi ne možete da se naviknete da je Srbija jedna od najboljih sa rezultatima. ...Vama je stalo da rušite sistem i to je legitimno. (...)" Zbog teških uvreda zamotanih u žaljenje i razumevanje, i blagim tonom lansiranih etiketa, ministar ovoga puta nije morao da uputi izvinjenje niti mu je iko to tražio.

Situacija od februara ove godine nije se ponovila, a tada ga je predsednik Vučić zamolio da se izvini zbog izjave kako "vodi politiku tako da Crnogoraca u njegovom resoru ne bude".

"Mi u Crnoj Gori nemamo nijednog direktora ili bilo šta da se izjašnjava kao Srbin", rekao je tada Lončar, "a ovde na mnogo vodećih mesta imamo te Crnogorce koji još nisu ni srpski naučili, ne znaju srpski da pričaju."

Doduše, pod pritiskom javnosti, i uz osude poverenice za ravnopravnost, političkih partija, nevladinih organizacija, Lončar je tada bio zamoljen s najvišeg vrha vlasti da kroz izvinjenje malo odstupi od svoje uvredljive retorike.

Za to vreme ni sam predsednik Vučić nije odstupao od poslovičnog "sitnog" prezira prema određenoj grupi novinara, mahom iz redakcija koje u prozivkama svojih neprijatelja redovno pominje. Činjenica je da su to novinari koji postavljaju pitanja zbog kojih on takođe poslovično mora da se razbesni, a njegova srdžba, podsmeh i ponižavanje dotičnih toliko su postali redovni da su dobili obrise neke nove konvencionalnosti.

"Došli ste u Albaniju da me sa ocem Nebojše Stefanovića maltretirate šesti put!", iznervirao se jednom. Drugi put je na pitanje da li je Branko Stefanović 2017. godine bio u Krušiku i u kom svojstvu, rekao: "Pa otkud ja znam? Šta sam mu ja, tata i mama, pa da znam? A šta ako je bio? Šta to dokazuje ako je bio? Ne razumem." U sasvim poseban domen mogli bi se svrstati njegovi čuveni kratki odgovori: "Pa šta!" – "Da, i?".

Po sasvim sličnom metodu, dok je na pitanja o izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije odgovarao da to telo nije nadležno, Goran Vesić je rekao novinarki da je njihov izveštaj o prihodima Beograda netačan i paušalan – i da ga ne prekida potpitanjima jer na to nema pravo: "Ako hoćete da se raspravljate, učlanite se u stranku i onda se kandidujte!".

ŠOPENHAUEROVA ŠKOLICA

Nepolirani "pajtaški" odgovori novinarima za predstavnike vlasti imaju dvostruku svrhu: da se na pitanje ne odgovori i da se i pitanje, i novinar, i sam medij iz kog novinar dolazi oteraju što dalje i ponize što više. Najveći problem nastaje onda kada sve zajedno – diskriminacija, vređanje, bežanje od činjenica i vlastite odgovornosti – u ophođenju vladajuće političke elite postanu njihov sasvim prirodan, čak očekivan manir, i toliko srastao s javnim govorom da ga više ni javnost ne prepoznaje.

Vredno učeći, vladajuća strana, čini se, posve ozbiljno radi na uspostavljanju takvog manira i katkad zaista deluje da svi do jednog iz sastava vlasti prolaze istu obaveznu školu, isto bubanje i prvo sricanje lekcija, pa makar i iz Šopenhauerovih 38 trikova da se uvek bude u pravu. Ako ne može da se pobije protivnikov stav, govorio je Šopenhauer, onda se napadne njegova ličnost; izjave protivnika staviti u širi kontekst jer ih je onda lakše napasti; iznervirati protivnika, sve učiniti da on pobesni; njegovo tvrđenje upereno protiv nas možemo da pobijemo kratkim postupkom, ili bar da ga učinimo sumnjivim, dovodeći ga pod neku omraženu kategoriju, ako samo ima neku sličnost ili je na ma koji način s tim u vezi... Trik broj 18 kaže: "Primetimo li da se protivnik dokopao nekog argumenta kojim će nas pobijati, ne smemo da dopustimo da dotle dođe, da to izvede do kraja, već na vreme prekinemo prepirku, pređemo na drugu temu ili skrenemo pažnju i ukažemo na druga tvrđenja."

Šopenhauerova školica, ili nekakav drugi sličan trening, prepisuje se u gotovo svakom razgovoru sa predstavnicima vlasti. Treba se samo podsetiti kako je dugotrajno i uporno izbegavala odgovor premijerka Brnabić na ozbiljno novinarsko pitanje ko finansira rad Instituta Tonija Blera, koji pruža savetničke usluge državnim funkcionerima, na šta je jednom čak uzvratila: "Kako je moguće da vas ne zanima povećanje plata medicinskim radnicima."

Borbeno raspoloženi u samoodbrani, ambiciozni u vlastitoj "pobedničkoj" retorici, a ipak, kako bi se nekad ranije za loše glumce reklo "akvarelno providni", ono na šta naša vladajuća politička elita računa jeste da i dalje neće odgovarati za one istine i one činjenice koje uporno ne iznosi, a iza kojih i dalje stoji najkrupniji javni interes.

Ivana Milanović Hrašovec

Prof. dr Miroljub Radojković, FPN Politički moral danas Teško je očekivati, pogotovu danas, da javni govor bude inspirisan ili provociran moralnim nazorima. Ukratko, izgubio se u poplavi informacija osećaj za težinu i oštrinu javne reči. Doajen novinarstva Predrag Milojević rekao je da je javno izgovorena reč kao skalpel: u rukama neodgovornog čoveka on služi masakriranju, a u rukama hirurga spasava život. Problem je, takođe, što je danas teško reći šta je činjenica u vrenju društvenog života i odnosa. Ako ih još ima, treba ih tražiti u nauci koja dokazuje jedno verovanje i u njega lako ubeđuje svojim dokazima. Kada činjenice očekujete u javnom diskursu, a izostavite kontekst i vreme u kome se on dešava, istina je relativan pojam. Uostalom, u ovom domenu je nastao i sve češće se rabi i zlorabi pojam fake news. A poznato je da ako nema činjenica, nema ni vesti, nema hrane za novinare. Političari na vlasti nemaju monopol nad javnim govorom koji bi se mogao smatrati nemoralnim. Oni sa opozicijom predstavljaju spojene sudove i svaka iritacija sa jedne ili druge strane može biti nemoralna i izaziva reakciju. Često se događa da takva zagovaranja i prigovaranja teže efektima na uštrb istine, pravde i morala. Naravno, u javnom diskursu govornici vlasti imaju veće šanse da se dalje čuju i da svojom javnom rečju rukovode kao skalpelom, kako je rekao Milojević. Nije to samo srpska bolest. Većina građana u svetu uviđa da je demokratija zaista najmanje loš od svih poredaka. Siti su ubeđivanja da odluke donete u demokratskoj proceduri zavise prevashodno od njihovih stavova. A u to ih nemoralno ubeđuju sve vlasti i opozicije, koje takođe osvajaju vlast. Idealni tip moralnog poretka bila bi deliberativna (pregovaračka, dijaloška, inkluzivna) demokratija. To je Habermasova ponuda kao lek za sve slabosti, ne samo moralne, savremenih demokratskih političkih uređenja. Ali, da bi se ona ostvarila, potrebno je izgraditi idealnu komunikacionu situaciju. Učesnici u njoj dele se na proponente, oponente i kontrahente. Proponenti uvek veličaju aktere vlasti, daju podršku, pohvale koje mogu da budu i plaćeni publicitet. Oponenti se trude da uvek nađu razlog za negiranje, kritiku i osporavanje. Dakle, i jedni i drugi rukovode se političkim razlozima. Da bi građani, sami ili uz pomoć novinara, participirali u javnom diskursu, potrebno je da se uzdignemo na poziciju kontrahenata. Oni ne ispisuju blanko čekove niti pohvalama niti pokudama. Oštricu javne reči koriste u cilju ozdravljenja – demokratije. Kada bi se akteri politike izdigli do ovog nivoa, svako a pogotovu novinarsko pitanje bilo bi dobrodošlo. Tada bi se i moglo reći da se rukovode političkim moralom a ne razlogom. foto: mc