Vreme
VREME 1554, 15. oktobar 2020. / KULTURA

Izložba – Damnjan na iskustvima Damnjana:
Dovoljno je reći – Damnjan

Za razliku od mnogobrojnih umetnika svoje generacije, koji su tokom svog rada doživljavali uspone i padove i čije su karijere oscilirale, Radomir Damnjanović je uspeo da ostane dosledan, a opet svež, inovativan i interesantan kako starijoj, tako i mlađoj publici koja je uz njega sazrevala

Posle duže pauze koja je nastupila usled epidemije izazvane pojavom virusa korona i onlajn radom, koji je podrazumevao virtuelne posete muzeju, video-vođenja i (pomalo nespretnu) komunikaciju sa svim zainteresovanima putem društvenih mreža, publika ponovo ima priliku da u Narodnom muzeju pogleda izložbu jednog umetnika – klasika srpskog i jugoslovenskog modernizma. Radovi Radomira Damnjanovića Damnjana potiču iz velike poklon zbirke Dragoslava Damnjanovića, umetnikovog brata koji je u periodu od 2005. do 2013. godine Narodnom muzeju poklanjao dela iz svoje bogate kolekcije. Zbirka je prvi put predstavljena javnosti 2011. godine u prostoru nekadašnjeg Muzeja "25. maj", i nju su pored velikog broja Damnjanovih radova iz svih perioda njegovog stvaralaštva, činila i dela umetnika poput Marine Abramović, Julija Knifera, Ulaja, Brace Dimitrijevića, Raše Todosijevića, Dušana Otaševića, Branka Miljuša, Radomira Reljića i mnogih drugih umetnika.

Image

Radomir Damnjanović je jedan od onih umetnika koga, bar malo starijoj generaciji, ne treba posebno predstavljati, dovoljno je samo reći DAMNJAN. O stvaralaštvu ovog umetnika napisane su brojne monografije, organizovane velike retrospektivne izložbe, dok mu dela krase skoro sve značajnije domaće i inostrane muzeje. U umetničkom opusu dužem od šezdeset godina, Radomir Damnjanović Damnjan je ostvario veoma složen i raznovrstan opus, stvarajući na početku svoje karijere u Srbiji i Jugoslaviji, a od 1974. godine u Italiji, prvenstveno u Milanu. I pored toga što je relativno rano napustio domaću sredinu, ostao je dobro povezan sa srpskom i jugoslovenskom umetničkom scenom. Prve samostalne izložbe imao je kasnih pedesetih u Beogradu u galeriji Grafičkog kolektiva i u Salonu Moderne galerije, današnjem Salonu Muzeja savremene umetnosti. Time je započeo vrtoglavi uspon na domaćoj ali i internacionalnoj umetničkoj sceni, koji je počeo učešćem na bijenalu u Sao Paolu 1963. godine kada je dobio i jednu od nagrada. Već sledeće godine, kao jednom od najboljih i najperspektivnijih mladih umetnika sa ovih prostora, organizatori Dokumenta u Kaselu upućuju mu poziv za učešće na ovoj prestižnoj manifestaciji. Slede bijenala u Veneciji 1966. godine, Tokiju 1967. godine i ponovo Veneciji 1976. godine.

Image

"Damnjan na iskustvima Damnjana" je autorska izložba istoričarke umetnosti Gordane Stanišić, koja je veći deo postavke prikazala u centralnom i najvećem izložbenom prostoru Narodnog muzeja. Tu su, na dva sprata, raspoređena ulja na platnu, objekti i konceptualni radovi ovog umetnika, dok su crteži i intervencije na papiru predstavljeni posebno u Kabinetu grafike. Izložba predstavlja oproban istoričarsko-umetnički pristup u kome se hronološki prati geneza umetničkog opusa, od prvih studentskih radova, preko velikih ulja na platnu iz 60-ih godina, konceptualnih radova (fotografija, plakata i radova na papiru) iz sredine 70-ih, pa do objekata, performansa i radova koji su nastajali sve do 2012. godine. Ovim pomalo zaboravljenim i čvrstim pristupom, kustoskinja je pokazala kako se tokom vremena menjala Damnjanova poetika, njegova estetska i idejna usmerenja, i kako je kao umetnik sazrevao i menjao se u skladu sa onovremenim dominantnim umetničkim pravcima i vladajućim teorijskim diskursima. Izložba tako pruža sveobuhvatan pogled u razvojnu matricu umetnikovog stvaralaštva i pleni svojom pročišćenošću i odabirom ključnih radova preko kojih možemo pratiti ovog izrazitog individualistu ali istovremeno i umetnika kroz čiji rad se jasno uočavaju smene umetničkih tendencija ovog, za savremenu umetnost uzbudljivog doba.

Image

Od prvih pejzaža, čuvenih peščanih obala (Peščana obala sa kabinama, 1962) koje karakteriše nov odnos naspram figuralnog slikarstva u tada vladajućoj estetici enformela, jedan krajnje ogoljen, duboko emotivan i introspektivan pogled na scene iz svakodnevnog života, preko fantastičnog i metafizičkog slikarstva, pa sve do odbacivanja figuracije i preusmerenja na simbole (Element u prostoru, 1963) tada već tehnološki uznapredovale posleratne Evrope, Damnjanovo slikarstvo je prolazilo kroz metamorfoze od figuralnog do apstraktnog – minimalnog izraza (Plavi krug, 1965), da bi završilo kao proces verifikacije autorstva "kao deo strategije apsurda" (Delo od proverene umetničke vrednosti, 1976). Posle ove kratkotrajne konceptualne faze, Damnjan se vraća slikarstvu u kome je tekst u funkciji slikarstva, kao primarni iskaz umetnika koji potvrđuje određene teorijske premise (Plavo, 1973). Krajem 70-ih i početkom 80-ih njegov izraz se ponovo menja, počinje da slika mrlje koje ritmično nanosi na platna, ali i na sopstveno lice i predmete (Mrtva priroda sa šest flaša, 1982).

I pored toga što je Damnjan jedan od najpoznatijih domaćih umetnika, čudi što se sa svega nekoliko rečenica posetiocima predočava ideja koja stoji iza ove izložbe, posebno uzimajući u obzir da katalog još uvek nije odštampan. Bez ozbiljnije umetnikove biografije koja bi posmatrača uvela u intrigantno putovanje kroz Damnjanove razvojne faze, ali i podsetila na sva dostignuća, nagrade i muzejske kolekcije u kojima se našao, prosečan posetilac muzeja teško da može da stekne valjanu predstavu o samim radovima i značaju umetnika. Takođe, primetno je i da su predmetne legende svedene na najosnovnije podatke (npr. Kalemegdan, 1955), bez dimenzija radova, tehnike u kojoj su izvedeni ili možda nekih dodatnih opisa i tumačenja. Mora se napomenuti da je ova izložba prva posle korona pauze, pa pretpostavljamo da je rađena u žurbi i da za neke stvari jednostavno nije bilo dovoljno vremena i sredstava.

Image

Ovu nesumnjivo značajnu izložbu treba posmatrati sa nekoliko aspekata. Jedan je onaj umetnički, koji podrazumeva aktuelizovanu istoričarsko umetničku interpretaciju, kustosku selekciju i muzeološku obradu, koje zajedno evaluiraju umetnika a njegovo delo uvode u sistem kulturno i nacionalno važnih dela. Drugi je onaj, na prvi pogled možda ne toliko vidljiv kolekcionarski aspekt, koji poslednjih nekoliko decenija polako dobija na značaju i vraća nas tradiciji zadužbinarstva i poklona nacionalnim institucijama poput muzeja, univerziteta ili drugih kulturnih institucija. Praksa organizovanja ovakvih izložbu u svetu je odavno već dobro poznata, pre svega zbog činjenice da je umetnost postala teško dostupna državnim institucijama, koje su po pravilu u konstantnoj oskudici, sa nikad dovoljno materijalnih sredstava za nove akvizicije sve skuplje umetnosti. Umetnost je odavno postala veliki biznis u kome se okreću enormne svote novca. Uzdizanje i proizvođenje pojedinih umetnika u pop zvezde sa milionskim iznosima za njihove radove, kojima se trguje na prestižnim sajmovima i aukcijama, postalo je trend i unosan biznis. Kolekcionarstvo je još od Medičijevih priznata i poželjna aktivnost viših slojeva evropskog društva, koja svojim vlasnicima donosi prestiž i status u društvu, dok se ekonomski aspekt ogleda u plasiranju sredstava u kulturna dobra kao jednu od najsigurnijih i najunosnijih investicija.

Damnjan spada u red umetnika koji su podjednako bili dobro prepoznati kako od strane kustosa i institucija, tako i od strane privatnih kolekcionara, među kojima je ubrzo postao omiljen i značajan umetnik. Ovaj izraziti individualac uspeo je da istraje i da tokom izrazito burnog umetničkog perioda druge polovine XX veka, kada su se kao na traci smenjivali pravci i pokreti, izgradi i zadrži svoj sopstveni slikarski i umetnički jezik. Za razliku od mnogobrojnih umetnika svoje generacije, koji su tokom svog rada doživljavali uspone i padove, i čije su karijere oscilirale, Radomir Damnjanović je uspeo da ostane dosledan, a opet svež, inovativan i interesantan kako starijoj, tako i mlađoj publici koja je uz njega sazrevala. Ovom izložbom Narodni muzej u Beogradu se kao najznačajnija i najstarija institucija ove vrste kod nas, polako vraća oprobanom receptu i tradiciji predstavljanja reprezentativnih poklon kolekcija koje u ovom trenutku, nažalost, predstavljaju gotovo jedini način sakupljanja važnih dela moderne i savremene umetnosti.

Saša Janjić