TV manijak Trideset godina zdravog razuma Televizija predstavlja mnogo više od medija masovne komunikacije. Ona je istovremeno hronika vremena, ali i neobično važan stvaralac identiteta, moćno oružje političke propagande i kontrole društva. Zbog toga je proteklih trideset godina istorije "Vremena" ujedno i istorija borbe za demokratizaciju društva i slobodu medija, prvenstveno televizije

piše: Dragan Ilić

Jubileji su zeznuta stvar. Ovaj slavljenički tekst me poput katapulta vratio u prošlost, pa se unapred izvinjavam ako povremeno zazvučim kao ujka Albert ili deda iz Mućki koji svoje monologe obično započinju rečima: "During the war…", na šta svi ustaju i beže glavom bez obzira.

Ipak, 1990. sam kao student psihologije dobio svoju prvu imejl adresu sa domenom univerziteta. U Srbiji je uz internet započinjalo i višestranačje, a na televiziji je dominirao RTS sa svoja tri kanala. TV Bastilja. Zemljom je suvereno vladao Slobodan Milošević. Počeo je raspad Jugoslavije i televizija je uživo prenosila horor rata. Slušao sam B92 i čitao "Vreme", to je bila nasušna potreba, pitanje mentalnog zdravlja i otpora sveopštem ludilu u koje smo uronili. Pera Luković je pisao o televiziji u svojoj kolumni "Ćorava kutija".

Pet godina kasnije, 1995. Šaban Bajramović se vratio iz Amerike i održao svoj povratnički koncert u Hali sportova na Novom Beogradu. Tada sam već radio u redakciji za kulturu Radija B92, pa sam odlučio da napravim intervju. Beograd je bio oblepljen belim plakatima na kojima je pisalo "Vratio se car", Šaban u belom odelu, u salu je ujahao na belom konju, sve sa šimikama od krokodilske kože. Razgovora u svlačionici i dalje se vrlo dobro sećam. Odneo sam tekst u "Vreme" u Mišarskoj i ponudio ga Žaretu, koga sam tada i upoznao. Intervju je objavljen s naslovom "Di si rođen tu se vraćaš". Tu radost nikada neću zaboraviti.

Emisiju "TV Manijak" počeo sam da radim sa kolegama na Radiju B92 godinu kasnije. Preskočiću ratne priče da se čitaoci ne razbeže, i stižemo u 2002. godinu. "Vreme" je tada u "Staklencu" na Trgu Republike organizovalo seriju okruglih stolova u kojima se govorilo o medijima. Olja Bećković vodila je razgovore, pa smo na jednoj od tribina, koje je snimala televizija, gosti bili moj kolega Goran Mojsin i ja. Sećam se da je jedan od sagovornika bio i tadašnji ministar Boris Tadić, koji je obećavao blistavu budućnost medijima u Srbiji, bez uticaja politike. Moki i ja smo već tada znali da će materijala za "TV Manijaka" biti dok bude televizije, kao i da će mediji poput Pinka preživeti sve političke promene služeći vlasti.

Tada me je Dragoljub Žarković zamolio da za "Vreme" pišem kolumnu o televiziji. Kada sam mu rekao da postoje radio i TV emisija, on i Stojan Cerović ubedili su me da samo napisana reč ostaje kao svedočanstvo. Od tada postoji TV Manijak, pa me količina akumuliranog materijala i sećanja pomalo plaši.

Stojan i Žare su, naravno, bili u pravu.

TV Manijak mi je takođe bio povod da upoznam još dvoje ljudi koji su na televiziju gledali sa sličnom strašću. Bojana Andrić je, kao prethodni dobitnik nagrade za TV kritiku "Dušan Duda Timotijević", tu nagradu dodelila meni, a sledeće godine ja sam dobio priliku da je prosledim Ranku Munitiću, čoveku koji je na najpotpuniji način pisao o njoj.

Svi pomenuti delili su ideju da televizija predstavlja mnogo više od medija masovne komunikacije. Ona je istovremeno hronika vremena, ali i neobično važan stvaralac identiteta, moćno oružje političke propagande i kontrole društva.

Zbog toga je proteklih 30 godina istorije "Vremena" istorija borbe za demokratizaciju društva. Istovremeno, to je borba za slobodu medija, prvenstveno televizije.

Politički pluralizam koji počinje devedesetih, doveo je do pojave privatnih televizija, ali se prava promena desila tek sa pojavom B92. Pokazalo se, međutim, da je TV B92 bila nesposobna da izdrži politički pritisak koji se posle 2000. godine vršio putem ekonomskog iscrpljivanja. Prekasno smo shvatili da su od Miloševića i presecanja kablova, mnogo opasniji tipovi sa aktovkama. Na sreću, "Vreme" je uspelo da preživi tu tranziciju i ne bude prodato za dug, poput B92.

Drugi izazov, kako za televiziju tako i za "Vreme", bio je munjevit razvoj savremenih informacionih tehnologija. Uprkos većoj posećenosti (merenoj klikovima), internet, a naročito društvene mreže, neće moći da zamene tekstove koji će čitaocu dati kontekst, umesto brze, površne i neproverene informacije.

Sa ponosom zato mogu da kažem kako se retko koji magazin može pohvaliti činjenicom da u trideset godina nije napravio ni jedan bitan "faul" niti u novinarskom niti u političkom smislu, što je u Srbiji gotovo neverovatno.

Prateći televiziju, mogli smo da primetimo kako se potreba za kontrolom medija u punom krugu vraća gotovo u stanje identično onom iz vremena kada je "Vreme" nastajalo.

Još jedna uloga "Vremena" je neobično važna. Radi se o artikulisanju svih polemika koje su obeležile podele u medijskom i kulturnom prostoru.

Počelo je borbom za profesionalno novinarstvo tokom devedesetih kroz stvaranje NUNS-a kao protivteže režimskom novinarstvu.

Posle pada Miloševića ključna društvena polemika o "prvoj" i "drugoj" Srbiji inicirana je upravo na stranicama "Vremena". Tada su Stojan Cerović i Dragoljub Žarković neobično hrabro pisali i polemisali o podelama koje su nastale među dojučerašnjim saborcima protiv Miloševićeve diktature. Mislim da sumornu viziju podela i narcizma malih razlika i danas proživljavamo.

Televiziju i politiku je takođe odlikovala neprekinuta nit populizma, koja se u politici danas prepoznaje kao demagogija i kult ličnosti, a u televiziji kao potpuna komercijalizacija i manipulacija.

Ko bi mogao da poveruje kako će danas televiziju, odnosno televizijsku ponudu definisati politika fizički definisana kao kompanija putem koje dobijate TV signal. Poslednjih dana rat između operatera postao je rat između vlasti i opozicije, ali najgore od svega – rat među novinarima i novinarskim udruženjima.

Očekujući uključenje u obraćanje predsednika, jedan politički analitičar je rekao kako opozicija neprekidno biračima nameće teme koje "ne prolaze" i koje ne zanimaju građane. Akademska čestitost je, po ovoj teoriji, zanimljiva uskom krugu obrazovanih i zaposlenih u visokoškolskim ustanovama, a sloboda medija se tiče samo novinarskog esnafa. Zamislite samo da na bilo kom svetskom mediju neko odvali ovakvu glupost. Analitičar bi otpao poput onog pravnog eksperta CNN-a i "Njujorkera" koga su provalili da je na zoom mitingu masturbirao.

Možda je najvažnija uloga "Vremena" svih ovih godina bila neprekidan pokušaj razvijanja društvenog dijaloga. Taj proces nikada u Srbiji nije išao lako i bez raskida, razlaza i prekida prijateljstava. Ipak, on je neophodan, ma kako mučan i bolan bio. Upravo zato se plašim da će najavljeno Ministarstvo za dijalog biti pokušaj unapred osuđen na neuspeh. Vlast koja je dovela do strahovitog pritiska na medije koji je ne podržavaju želi da pokrene dijalog o smanjivanju podela koje je u najvećoj meri sama stvorila.

Ukoliko zaista želite da prevaziđete polarizaciju u društvu, morate poštovati profesionalne standarde u medijima koji ne dozvoljavaju da ne dajete priliku drugoj strani da govori, ili da se uzdržite od uvreda i govora mržnje, nedokazanih optužbi i kleveta. Zato mislim da će u narednim godinama položaj "Vremena" biti još više izložen iskušenjima društvene i medijske polarizacije. Neobično je teško održati ravnotežu i profesionalizam, dok vas sa raznih strana guraju u neku od zaraćenih strana.

Već trideset godina uspešno hodamo po toj žici i nismo izgubili ni obraz ni ravnotežu. "Vremenu" i onima koji ga čitaju želim još mnogo godina tog teškog, ali jedinog ispravnog puta.