Nuspojave Ne damo svetinju Totalitarni refleks, duboko usađen u ovdašnje umove, ne može podneti mogućnost pluralizma odnosa prema umrlome i onome što je taj činio i predstavljao

piše: Teofil Pančić

Staro je to pitanje, i tiče se zrelosti jednog društva: znamo li šta da radimo kada neko "važan" umre, ako je taj značajnik svojim likom i delom izazivao oprečne reakcije, delio društvo po sredini ili nekako drugačije?

Prva Velika Smrt koju pamti moja generacija bila je, naravno, ona Titova. Službeno smo žalovali sedam dana, neslužbeno još deset godina, dok i njegova zemlja nije za njim pošla na ahiret. Od tada žalimo za njom, ili ne, ili za nečim što nam je ona predstavljala, a što nije zemlja, još manje "država", nego nešto mnogo važnije i fundamentalnije.

Tita smo svi žalili po naredbi, mnogi među nama po službenoj dužnosti, a sve je to bila suvišna represija jer bi znatna većina nas žalila za njim i sasvim dobrovoljno. Kad danas razmislim o tome "zašto" rekao bih ovako: ne zbog onoga što nam je "omogućio", nego zbog onoga čega nas je bar privremeno lišio. Čega, ‘leba ti? Pa, na neki način nas je izmestio iz istorije, što je bilo dobro, jer smo tu pred-Njegovu istoriju pamtili kao istoriju bratoubilačkog krvoprolića. Samo što to nije moglo da potraje: istorija se pre ili kasnije vrati, s kamatama. A njeni vampiri žive skoro pa večno.

Možda dve godine za Titom, umro je Leonid Brežnjev. Nije da je on bio preterano važan za naše živote, ali ipak, sećam se kako smo kod prijatelja C. čuli tu "tužnu" vest na radiju, i onda dugo urlali i lupali u bubnjeve i drndali u gitare od neke čudne radosti što je nestao večiti mrgodni gospodar mraza-ljudoždera. Mulci od šesnaest-sedamnaest godina, šta smo mi znali šta je red?

Posle su umirali razni značajnici i moćnici, sa svetle ili tamne strane, a nas je život bio već dovoljno natukao da smo o smrti znali i više nego što bismo voleli. Recimo, pred kraj 1999. umro je stivenkingovski klovn imenom Tuđman, koji nikome koga znam nije bio Tito a svakome je bio Brežnjev, ali ja sam već onako bio daleko od njega, pa me se to nije mnogo doticalo, a da jeste, pitam se bih li pronašao snage da se ne obradujem? Jer, smrt je njegova bila kraj nekoga ko je još u moći i na vlasti, i bez čijeg kraja nema ni kraja jednoj sablasnoj deceniji. Posle je umro i Milošević, ali kad već uveliko nije bio na vlasti, čak ni na slobodi, i nije nam mogao ništa; daleko od toga da me je išta u njegovoj smrti potreslo, ali nisam mogao da razumem ni one koji su jedno biološko skončanje slavili uz pesmu i šarene balone. Šta se tu tačno slavi?

Nisam li preskočio Zorana Đinđića u ovom nabrajanju? On nije umro nego je ubijen na dužnosti, i to je nešto drugo. Ili nije? I njegovoj su se smrti, i to takvoj, neka bića umela poradovati, jer nema tog sveca – a Đinđić nije bio svetac, niti je na to pretendovao – na čiji se grob neko neće s radošću posrati.

Zašto mi sve ove reminiscencije padaju na pamet baš sada, dok Srbija i Crna Gora i "vaskoliko srpstvo" žaluju za Ristom Radovićem, koji je javno nastupao pod imenom Amfilohije, dobrim znancem i vernim pratiocem svih nas još tamo negde od kraja osamdesetih pa do takoreći poslednjeg daha? Kad je jednom umarširao u naše živote, ovaj čovek više nije umeo, a kanda ni hteo iz njih da izađe; ako bismo ga na neko vreme i zaboravili, vaskrsavao bi uvek iznova, nicao i gde ga nismo sejali, javljao se gde god je bila neka važna smrt i velika nesreća. Da dosoli, reći će jedni. Da ublaži, kazaće drugi. I svako je u međuvremenu stvorio neki sud o njemu: neki su ga gledali kao sveca i jednog od "otaca nacije" (mada je ta funkcija prilično isprofanisana i izgubila je drastično na glamuru), a drugi kao jednog od jahača srpske apokalipse. Moguće je da ima argumenata za oba gledišta, ali ja, ovako profan, gde god pogledam, vidim samo ove potonje. Kako god, dugačko zemaljsko putovanje Rista R. se završilo, a šta će mu reći Tvorac u legendu o čijem postojanju je uložio svoj život, to će naposletku ostati između njih.

Pošto svako ima i onakvog "Tita" i onakvog "Đinđića" kakvog zaslužuje i kakav mu je po meri, pošto se svako u tuđoj smrti ogleda tako da kroz odnos prema njoj kaže mnogo više o sebi nego o toj smrti – to jest o životu koji joj je prethodio, jer o samoj se smrti nema šta reći – nije bilo nikakvog razloga da smrt Ristova, ili Amfilohijeva, bude izuzetak. Ali totalitarni refleks, duboko usađen u ovdašnje umove, ne može podneti mogućnost pluralizma odnosa prema umrlome i onome što je taj činio i predstavljao. U neprestanoj akciji "Ne damo svetinje" najnovija je svetinja tako postao sam Amfilohije Radović.

A kako izgleda kada se "huli na svetinju", pitajte Biljanu Srbljanović. A šta je to bilo s Biljanom Srbljanović? Pa, ne znam ni ja tačno, hajde da pokušamo da rekonstruišemo... U nedelju sam, po običaju, kupio Blic. Kupujem Blic nedeljom zbog Biljane S, drugi su razlozi iščileli – a i ovaj se jedva drži. Međutim, nema Biljane na njenoj uobičajenoj, trećoj strani. Ni na petoj, ni sedmoj, ni devetoj... Ni na parnim stranama. Posle tek saznam da je Biljana "napisala tekst za Blic", ali sam ga, gle, najzad pročitao na drugom mestu, na internetu. Niko to nije eksplicitno nazvao cenzurom, ali ne razumem šta je, ako nije to? A za tim je usledila lavina divlje mržnje na nju, po tabloidima, po "društvenim mrežama", po svakom smeću.

Jer, izgleda da je tekst kakav je Biljana S. o Ristu Radoviću napisala u "glavnom toku" današnje Srbije – i to ne nužno "prorežimske" – neobjavljiv. Iako se ogromna većina tog teksta sastoji od golih i nespornih činjenica. Ali, ako su već činjenice uvredljive, kažu brojni naši Hegeli, utoliko gore po činjenice. I po one koji ih se drže kao pijani plota.