Da je u stanju da realnije proceni stvarnost, Donald Tramp bi trebalo da bude srećan što je izgubio izbore, jer verovatno nije bilo američkog predsednika posle Drugog svetskog rata koga je na početku mandata zatekla duža lista problema nego što je ona koja čeka Džozefa Bajdena. Većinu tih problema Tramp nije stvorio, već ih je njegova vladavina potpuno ogolila; za neke jeste kriv, poput neadekvatne reakcije na početku epidemije kovida, neki su van ljudskog uticaja, kao što je pandemija koja razara i ljude i ekonomije. Ali kako god, njegovom nasledniku u ruke padaju svi ti problemi, od kojih mnogi deluju teško ili nikako rešivi.

Na primer, pandemija korone koja je razgolitila američki zdravstveni sistem, u mnogo čemu adekvatniji zemljama trećeg sveta nego najbogatijoj državi na planeti. Početkom godine, kada se pandemija tek zahuktavala, Tramp je govorio da će na njenom kraju SAD imati oko 100.000 mrtvih, što je proglasio uspehom. Entoni Fauči, vodeći američki stručnjak za infektivne bolesti, pesimistično je izjavio da će taj broj biti oko 200.000.

Juče je u Sjedinjenim Američkim Država ponovo registrovan rekordan broj novih slučajeva zaraze, još 126.000 ljudi je obolelo, a umrlo više od hiljadu. Od početka pandemije zaraženo je oko 10 miliona Amerikanaca, a preminulo je više od 237.000, po čemu najveća planetarna sila drži neslavan svetski rekord, čak i u odnosu na Indiju, koja ima skoro četiri puta više stanovnika od SAD.

Pre nešto više od dva meseca, Miloš Starović, managing director u Bank of America, napisao je u autorskom tekstu za "Vreme" da je 2008. godine tada dolazeći predsednik Barak Obama nasledio stopu nezaposlenosti od 5,8 odsto, dok predstojećeg predsednika SAD očekuje "poražavajući broj od 10,2 odsto". Pritom, ni u Americi ni u svetu ne nazire se kraj pandemije, ni njen konačni bilans po ekonomiju.

Posle rasnih nemira koji su ove godine potresli Ameriku, i gotovo identičan broj glasova koje su dobili Bajden i Tramp pokazao je da je američko društvo duboko podeljeno, po mnogo linija. Bajden poziva na jedinstvo, ali sumnja u regularnost izbora ostaće kod one polovine glasača koja je podržala Trampa, a posledice činjenice da su vodeći američki mediji pre, za vreme i posle izbora doživeli sumrak profesije i pretvorili se u navijačke izborne štabove tek će se videti, i po Ameriku i po ostatak sveta.

Možda najbolji pokazatelj stanja u kome se Amerika nalazi, i zajednički činilac svih njenih problema, jeste činjenica da onaj deo zemlje koji je protiv Trampa, ovakvog kakav je, za četiri godine njegovog predsedničkog mandata nije uspeo da nađe boljeg protivkandidata od Džozefa Bajdena, što ne govori ništa o Trampu, ali govori mnogo o njegovim protivnicima.

Iz slavlja onih koji su podržali Bajdena i glasali za njega kao da probija infantilna nada da će se sve vratiti na staro, samo što to staro ne postoji: 2016. godina, kada je Tramp postao predsednik, iz ove perspektive izgleda kao praistorija, baš kao i svet sa početka ove godine, pre korone. Kao da niko ne želi da shvati da je Tramp posledica, a ne uzrok stanja u kome se SAD nalaze.

Na prvi pogled, predsednički izbori u Sjedinjenim Državama tiču se najviše njenih stanovnika, ali je sve nabrojano razlog za zabrinutost čitavog sveta. Jer Amerika je, sviđalo se to nekome ili ne, još uvek vodeća sila tog sveta, i svi njeni problemi i način njihovog stvaranja ili rešavanja se, ranije ili kasnije, preliju do poslednjeg kutka planete.