Predlog za prevod:
S glavom u čeljustima lava

Jérôme Roudier, Machiavel, une biographie. L’apport intellectuel de sa correspondance avant septembre 1512, Les Éditions du Cerf, Paris, 2019. (Žerom Rudije, Makijaveli, biografija. Intelektualni doprinos njegove korespondencije pre septembra 1512. godine)

Umeju pisci da kažu kako je pisanje za njih isto što i život. To je, naravno, metafora, a kod onih najvećih, kod onih koji – da se poslužimo još jednom metaforom – pišu krvlju, ta metafora nadilazi sebe samu i postaje čista stvarnost. Za Nikola Makijavelija (1469–1527), međutim, to nikada nije bila metafora: njegov je život, sasvim doslovno, zavisio od pisanja. Izaslanik Firence na dvoru prilično krvoločnog (ali ne i glupog) Čezara Bordžije, godine 1502. u Imoli, Makijaveli je, od sredstava samoodbrane, raspolagao pameću, šarmom i svojim pisanjem. Dok Bordžija raspoređuje trupe na granicu s Firencom, glasno zvecka oružjem i preti, Makijaveli iz neposredne blizine prati kako ovaj učvršćuje vlast, kako ne preza ni od čega (u Sinegalji je, na primer, služeći se lukavstvom, brutalno pobio saveznike i nastavio sam da vlada), te kao lojalni službenik Firence šalje izveštaje s terena. Nema, međutim, nikakve sumnje da Bordžija presreće njegova pisma i čita ih. Svaki susret dvojice mladih muškaraca, gotovo vršnjaka, svojevrsna je i vrlo neravnopravna igra moći. Dok razgovaraju o koječemu i ispijaju vino, Makijaveli zna da Bordžija čita njegova pisma. Bordžija takođe zna da Makijaveli to zna, a sam Makijaveli zna da Bordžija zna da on, Makijaveli, zna da Bordžija čita njegova pisma. U toj igri ulog je Firentinčev život. Njegova glava nalazi se u čeljustima lava i samo je do zveri hoće li da sklopi čeljusti ili ne. U kojoj meri je moguće opušteno ćaskati u takvim okolnostima – zna samo Makijaveli. Ništa drugo, dakle, mladi izaslanik nema osim onoga što je napisao obraćajući se firentinskim vlastima. Drugim rečima, Makijaveli, u istom, piše i vlastima Firence i samome Bordžiji. Strogo uzev, Bordžiju ne zanimaju činjenice – on ih zna, on je, recimo, u Čezeni raspolutio telo Ramira de Orke i izložio ga na gradskom trgu i to uopšte ne krije, naprotiv – nego tumačenja. Činjenice su, dakle, namenjene Firenci, a tumačenja i Firenci i tiraninu Bordžiji. U međuvremenu, Makijavelijeva pisma se čitaju javno po trgovima Firence i on, zapravo, postaje neka vrsta superzvezde svoga doba. Diplomata, pregovarač, dopisnik, novinar, špijun, sve to u isto vreme.

Francuski istraživač Makijavelijevog dela Žerom Rudije upustio se u poduhvat tumačenja Makijavelijeve korespondencije pre nego što je ovaj, s povratkom Medičija u Firencu 1512. godine, izgubio državnu službu i, što je još važnije, pre nego što je, prognan na svoje imanje, počeo da piše remek-dela Vladar i Rasprave o prvom desetoknjižju Tita Livija. Rudije, zapravo, ispisuje Makijavelijevu biografiju služeći se, pre svega, materijalom iz njegovih pisama i izveštaja, a rezultat toga istraživanja je impresivna knjiga od 450 stranica velikog formata, tekst koji poštuje sve zahteve akademskog žanra a da, istovremeno, izuzetno uspelom montažom, odabirom detalja i motiva održava čitalačku napetost u tolikoj meri da, ponekad, filozofski diskurs sklizne u pripovedanje, ili, opet, iz pripovedanja neosetno pređe u filozofski žargon. I ne samo to. Iako je Makijavelijevo delo jedno od najkomentarisanijih u istoriji evropske filozofije, iako, doslovno, ne postoji nijedna rečenica Vladara koju tumači nisu "iseckali" na sitna crevca, Makijavelijeva je korespondencija ostala nekako u drugom planu i služila je gotovo kao neka vrsta pomoćnog alata, kao potvrda teza iznetih u Makijavelijevim knjigama. Sledeći radove velikog poznavaoca Makijavelijevog dela Žan-Žaka Maršana (Jean-Jacques Marchand), Rudije svu energiju usmerava na korespodenciju, ali ne samo da (iznova) pokazuje kako se u tim pismima nalaze, u zametku, svi oni motivi koji će firentinskom piscu da pribave mračnu slavu princa tame, već nas poziva da sada pisma čitamo iz obrnute perspektive: ne, naime, kao puku pripremu za slavne knjige, već kao materijal koji razumevamo polazeći od Vladara, Rasprava ili Mandragole. Učinak takvog pristupa je, u nekim delovima, spektakularan.

Rudijeov postupak je gotovo detektivski, možda i forenzički. Ako je svako pismo deo jedne velike slagalice, pa je sada potrebno pronaći mu mesto u celini, i samo je pismo, sa svoje strane, slagalica čije delove valja razlučiti, a potom ih, obeležene – kao kada vadimo arheološke ostatke iz zemlje i markiramo ih kako bismo ih kasnije vratili na njihova mesta – iznova sastaviti i povezati s drugim delovima ne bi li nam celina sada rekla nešto drugo nego pre intervencije. U tom poduhvatu nužno je, recimo, razumeti šta je istina, a šta manevar izbegavanja istine, te zbog čega Makijaveli na jednom mestu govori istinu, a na drugom je izbegava. "Kako se", piše Rudije, "to često događa u situacijama složenog obaveštajnog posla, sve je, istovremeno, i istina i laž" (str. 228). Ako izbegava da imenuje "prijatelja", potrebno je identifikovati tog neimenovanog čoveka – da li je, na primer, reč o Alesandru Spanokiju, Bordžijinom sekretaru koji, sva je prilika, nije bio gadljiv na zlatnike, da bi, zauzvrat, Makijaveliju olakšao prohodnost do vladara (često će Makijaveli u pismima da traži novac od Firence) – dešifrovati Makijavelijev jezik, shvatiti o kojoj vrsti igre je tu reč, a da se, istovremeno, nikako ne ispuste iz vida ideje koje će kasnije ovog čoveka načiniti možda i najuzbudljivijim modernim filozofskim piscem.

Strpljiv i sistematičan Rudijeov akademski rad pedantno je ocrtao istorijski kontekst u kojem je Makijaveli delovao, kao metodu predložio filološki pristup, hronološki i pregledno poređao pisma, vrlo smelo, koristeći se ogromnom sekundarnom literaturom, ali i sam prevodeći delove teksta, tumačio Makijavelijeve motive (drugi deo), uložio energiju u razlikovanje javne i privatne prepiske, upustio se u razlaganje pojmova (šta je Makijaveli podrazumevao pod pojmom "narod", recimo, ili "javni prostor"), te se osvrnuo na neka od kanonskih tumačenja dajući svoj nesumnjivi doprinos sada već nepreglednoj literaturi o Makijaveliju. Ova Rudijeova knjiga pokazuje ne samo kako deluje jedna moćna (francuska) kultura, već i kako je moguće pronaći mesto na terenu za koji se čini da je prenastanjen, te da više nema gde čovek da se udene: hrabrost da se otvore pitanja, krvav rad i vera u to da se ima šta reći. To, uostalom, važi za svako vreme i za svaku sredinu.

Ivan Milenković