Vreme
VREME 1559, 19. novembar 2020. / VREME UžIVANJA

Mostecka ulica

U Prag sam prvi put otišao pre trideset godina, baš na praznik. Bio je 1. maj, Praznik rada, a godina hiljadu devetsto devedeseta, mada, kada je ovako zapisujem, deluje mi toliko davno da je komotno mogla da bude i 1890, što se mene tiče. Sećam se da je dan bio sunčan i vedar, iako dosta hladniji nego što bih očekivao za to doba godine.

Moje "praško proleće" otpočelo je, dakle, onog trenutka kada sam iz automobila, nakon devet sati neprekidne vožnje iz Beograda, izašao na ulicu jednog sasvim novog i drugačijeg grada. Obreo sam se u – Mosteckoj ulici. E sad, pošto sam siguran da u svakom pristojnom turističkom priručniku postoji makar pasus o istoriji i znamenitostima ove ulice – koja u svom imenu nagoveštava da izlazi na čuveni most, onaj Karlov, koji spaja Malu stranu i Stari grad – ovde se time neću mnogo baviti. Ali, bitno je uzgred reći da je svim građanima bivše Jugoslavije koji su dolazili u glavni grad tadašnje Čehoslovačke, Mostecka ulica bila neobično važna i zbog toga što je u njoj bila smeštena (a i danas se tu nalazi) naša ambasada.

Iz vizure momka od nepunih četrnaest leta, od tamo nekih urbanonimskih toponima, arhitekture ili značaja dela grada u kojem se nalazila Mostecka, važnije su bile neke druge stvari. Zapamtio sam, recimo, da se na samom početku ulice, u pasažu jedne zgrade nalazio prostrani "kino", čijeg sam se imena (64 U Hradeb) "setio" tek nakon što sam konsultovao internet pretragu. Pored tog bioskopa nalazio se restoran/vinarija "Jadran", ugostiteljski objekat dosta mračnog ambijenta i bez dovoljno prozora koje bi ulazilo dnevno svetlo, ali čije ime me je nekako uvek asociralo na domovinu.

Poznato je da deca doživljavaju svoju okolinu i istražuju svet oko sebe na drugačiji način od odraslih. Stoga mi dođe čak pomalo krivo što ne mogu jasnije da vratim film, jer rascepkani fragmenti mojih sećanja na Prag i Mostecku ulicu iz 1990. neumitno blede s vremenom. Pamtim, na primer, i da se tačno preko puta "Jadrana" nalazila prodavnica prehrambenih proizvoda, čiji je oskudan asortiman možda i najubedljivije podsećao na dane tek oborenog komunizma i decenije hladnoratovske izolovanosti Češke, skrivene iza Gvozdene zavese. Iako loše opskrbljena, ta prodavnica je sva mirisala na tradicionalni okrugli crni hleb, čije su teške, masivne kriške idealno išle uz viršle i senf.

Gotovo svakodnevno sam pešačio Mosteckom, jer se u poprečnoj uličici, Jozefskoj, koja ju je sekla pod pravim uglom, nalazila i osnovna škola u kojoj sam pohađao osmi razred. Nakon prepodnevne nastave, sećam se da sam – pre nego što bih odlazio na ručak do đačke menze koja se nalazila u podnožju Karlovog mesta – u Mosteckoj ulici obavezno svraćao u mali dućan koji je rinfuzno prodavao slatkiše. Promptno bih tražio "deset dekâ" slasnih nugat kocaka, nalik bajaderama, da imam da se zasladim posle ručka. Nešto ređe, kupovao bih male šarene gumene bombone – lékořice su se zvale – oblika poput probiotik kapsula, sa jakom herbalnom aromom slatkog korena. Ispred Malostranske kule, gotovo pred sam ulaz na Karlov most, nalazio se i kiosk tamne, grafitne boje u kome su mangupi iz škole kupovali cigarete domaće proizvodnje na komad, trošeći tako svoje skromne džeparce.

U Mosteckoj ulici živela je i moja najbolja drugarica iz odeljenja, koja mi je pomagala u savladavanju meni sasvim nerazumljivih termina iz hemije na češkom jeziku, kao što su dusičnan draselný ili hlinitokřemičitany. Smatram velikim ličnim uspehom što smo nakon trideset godina i skoro hiljadu kilometara razdaljine, nas dvoje ostali bliski prijatelji koji i danas redovno komuniciraju, pa makar to bilo i putem društvenih mreža.

Kako je vreme prolazilo i Mostecka ulica se menjala; bivala je sve doteranija i umivenija, a nove, šarene fasade zgrada odisale su jednim novim luksuzom. Stare dućane zamenili su fensi radnje i kafići, a bezbrojnim turistima koji pohode ovom ulicom u strogom centru Praga, na svakom ćošku nude se suveniri svih oblika i veličina.

Meni se, međutim, kada god pomislim na Mostecku, u glavi odmah pojavi "zamrznuta" slika iz jedne sasvim druge dimenzije: uvek je "vidim" baš onakvu kakva mi se urezala u pamćenje kada sam, izlazeći iz automobila tog proleća ‘90, prvi put nogom kročio na njen sivi asfalt.

Uroš Mitrović