Vreme
Nuspojave

Plitka mašta i duboka država

Zašto je mnogi zabrinuti "srpski domaćin", dokoni taksista ili patriotski intelektualac opšte prakse tako ucveljen i ojađen Trampovim porazom
Teofil Pancic
piše:
Teofil
Pančić

Ako verujete u mračne zavere tajnovitih globalnih (i globalističkih) elita, u chemtrails, u nepostojanje ili tendenciozno kreiranje koronavirusa, u sistemsku štetnost vakcinacije, u to da je Tito bio "ubačeni" stranac nepoznatog porekla, a Milošević "američki čovek", velika je verovatnoća da verujete i u duboku državu (srpsku, američku ili neku treću) i u to da je tzv. demokratija samo pompezna fasada iza koje se krije prava Moć, a ona je uvek u rukama zlih i dobro skrivenih pojedinaca i grupa, daleko od vas, i daleko od svega javnog i svega na šta se može uticati.

Mada deluje mazohistički, slatko je i rasterećujuće to uverenje "malog čoveka" da on zapravo ni o čemu ne odlučuje, jer ga ono lišava i svake odgovornosti. A ljudi, da se ne lažemo, uglavnom ne vole da ih se drži odgovornim za bilo šta, naročito ne za ono što im je pomalo apstraktno, a to je sve izvan najužeg horizonta njihove privatnosti. Zato im treba neko "dobar" u koga će projektovati želje i nade (na tome izrastaju i opstaju tzv. populistički lideri), ali i neko "zao" ko ih u tome sistem(at)ski ometa, što je uvek validno objašnjenje zašto strukturno neispunjiva očekivanja "malog čoveka" i isto tako neispunjiva obećanja populističkih lidera ostaju, gle – neispunjena.

Velika je to ironija sudbine. Jer, znate li šta je najfascinantnije kod demokratije? Upravo to da ona stvarno postoji, i da deluje. Ovo je izvor stalne frustracije onih koji s demokratijom imaju ozbiljne, principijelne i duboke probleme, bili oni toga svesni ili ne. Utoliko će im i najmahnitije objašnjenje bilo kojeg političkog i društvenog procesa biti prihvatljivije i logičnije od onog najjednostavnijeg i zapravo – najtačnijeg.

Pogledajmo kako to izgleda na primeru Trampovog gubitka izbora, koji je, osim "pola Amerike" najviše unesrećio – većinu Srbije. U Srbiji, naime, Tramp ne bi izgubio izbore, osim od Vučića ili Putina. Za Novaka Đokovića, patrijarha i Nikolu Teslu već nisam siguran.

Doživljen, po tipično populističkom obrascu, kao ekskluzivni predstavnik "pravog Naroda" i "autentične Amerike", neko kao Tramp postaje – u toj imaginaciji – neko ko zapravo i ne može da izgubi izbore, osim ako su ovi "namešteni". Isto što važi za Trampa važi, uostalom, i za Aleksandra Vučića. Međutim, postoji jedna veoma bitna razlika, koja se pokazala kobnom po ovog prvog: u Americi demokratija i dalje postoji i deluje, a institucije i dalje manje ili više rade svoj posao. Trampizam jeste kontaminirao sve što je stigao, ali ta kontaminacija nije bila (jer nije mogla biti) dovoljno duboka i sveobuhvatna da bi svog nosioca za samo četiri godine prebacila na "bezbednu stranu", tamo gde se više ne strahuje ozbiljno od takve banalnosti kakva su rezultati izbora, kako već jeste u Srbiji. Pošto se ovde rezultati, je li, šteluju unapred, i to tako što se kreira društveni ambijent u kojem su samo takvi rezultati mogući.

Eto zašto je mnogi zabrinuti "srpski domaćin", dokoni taksista ili patriotski intelektualac opšte prakse tako ucveljen i ojađen Trampovim porazom: ne samo zato što stvarno veruje da je "Tramp bolji za srpske interese" (koji su tek priča za sebe!), nego i zato što duboko veruje da je svaki poraz populističke vlasti isto što i sumrak "narodne vladavine", jerbo su protiv Trampa (i svih trampova svugde po svetu) samo "otuđene elite". To što je Bajden dobio pet miliona glasova više od Trampa, to što je čak i Hilari Klinton, sve izgubivši izbore, dobila tri miliona glasova više od Trampa, njih nimalo ne impresionira: to su "falsifikovani glasovi", ali ne nužno u pukom tehničkom smislu. Njihova je falsifikovanost takoreći ontološke naravi: oni su sami po sebi lažni, jer "pravi" su samo oni koji odgovaraju populističkom modelu "naroda" i njegovih izabranih predstavnika.

Treba napomenuti da u ovu misaonu stupicu ne upada samo neuki "mali čovek" ili ideološki opterećeni intelektualac; siguran sam da i sam Donald Tramp veruje – sada možda više nego ikada – u "duboku državu" koja ga je, je li, saplitala na svakom koraku i na kraju ga oterala iz Bele kuće protivno volji "pravih Amerikanaca". Ali kako, zaboga, može najmoćniji čovek na svetu (što svaki predsednik SAD strukturno jeste, mada vremenski oročeno i mnogim inercijama omeđeno) da se zanosi tako nečim? Pa, bar bi on morao znati da takve sablasti ne postoje? Greška. Trampovoj zabludi kumuje, doduše, i jedna sasvim banalna lična osobenost (čovek je, naime, monumentalni ignorant), ali važnije je to da on zaista nije u stanju da pojmi da su faktori osujećivanja mnogih njegovih namera objektivni i nepomerivi: zakonitosti politike, društva i kulture, procesi dugog trajanja, složenost američkog društva i složenost sveta, naposletku činjenica da, kao što mnogima godi ono što on čini, može postojati isto toliko, ili čak više, onih koji su protiv toga, i da su oni jednakovredni. Nema ničega banalnijeg od toga, zar ne? A ipak, savršeno "radi". I zove se demokratija.

Šta je od ovoga primenjivo na Srbiju? Načelno sve, ali trenutno – gotovo ništa. Zašto? Zato što je ovde demokratskom poretku prebijena kičma, i ko zna kada i kako će biti ponovo dovoljno jak i zdrav da izgradi kolektivni imunitet protiv tiranije.

I Tramp i Vučić bili su nosioci svojevrsnih revolucionarnih prevrata antidemokratske provenijencije. Prvi se olupao jer je demokratski proces (a ne Džo Bajden) bio jači od njega, a drugom još dobro ide, na njegovu i našu štetu. Jer to naposletku samo znači da će olupavanje biti teže i dramatičnije.