Osvrt:
Uspomene o jeziku

Knjiga koju je napisao sam lingvistički život, o 60 godina izuzetne karijere profesora Ranka Bugarskog

Govoreći o tome kako su nastajale njegove knjige – ukupno 36! – profesor Ranko Bugarski na jednom mestu u knjizi Lingvistički memoari (Akademska knjiga, Novi Sad 2020) kaže: "Ponekad ih u šali delim u dve grupe, one koje sam ja napisao i one koje su se same napisale." Tako posmatrano, reklo bi se da je ovu knjigu ispisao sam (lingvistički) život, ali da je pisac in ultima linea onda seo pa je napisao. Iako je reč o memoarskom štivu, već u uvodnoj belešci prof. Bugarski kaže da iz knjige izostaje opisivanje detinjstva, mladosti i prvih koraka u profesionalnom životu; to će zainteresovani čitaoci pronaći u Putopisu po sećanju (drugo, prošireno izdanje iz 2019), već da su ovde sabrane uspomene, podaci i komentari iz perioda 1961–2020. Lingvistički memoari na skoro 300 stranica, dakle, sabiraju sadržaje iz 60 godina jedne izuzetne profesionalne i intelektualne karijere, kakvoj je teško naći pandan u našim društvenim naukama novijih vremena.

To će za one koji eventualno ne znaju mnogo o životnom i naučnom putu prof. Ranka Bugarskog nagovestiti sadržaj na početku knjige. Nju posle "Uvodne napomene" otvara "Kratki rezime jedne akademske karijere", slede "Sličice sa akademskih gostovanja" i pomenuti osvrt "Kako su nastajale moje knjige". Sem vlastitim knjigama (od kojih su mnoge imale više izdanja), prof. Bugarski se bavi i knjigama u kojima je učestvovao po pozivu. To poglavlje nosi naslov "Jedan osoben žanr: počasni zbornici". Dosta radne energije prof. Bugarski je posvetio jednoj od relativno novijih disciplina u okviru lingvistike, među čijih nekoliko začetnika je i bio – što reprezentuje poglavlje "Primenjena lingvistika u Jugoslaviji – sećanje jednog veterana". Centralni deo knjige, međutim, zauzima "Sećanje na pedeset lingvista", svojevrsna, da se i ja poslužim naslovnom sintagmom Mihizove memoarske labudove pesme, "autobiografija o drugima". Posle ove izvanredne "knjige u knjizi", sledi još poglavlje "Jezička problematika i društveni angažman", koja zaokružuje pogled autora na njegove napore u ovom području, poslednjih četrdesetak godina (vreme tragičnog raspada Jugoslavije i raznovrsnih zbitija u srpskohrvatskom jeziku). Slede dodatak o mentorskom radu prof. Bugarskog i bibliografska beleška.

Na više mesta u knjizi prof. Bugarski se trudi da sagleda vlastitu bogatu karijeru – razlikujući, s pravom, šest područja kojima se bavio u više od šest decenija. Na spisku hronološki poređanih interesovanja su: engleska i kontrastivna gramatika i najava kognitivne lingvistike; istorijska lingvistika i hipoteza o grafičkoj relativnosti; sociolingvistika (jezička politika i planiranje jezika, status srpskohrvatskog jezika); primenjena lingvistika (ili da se poslužim profesoru bliskijim terminom: lingvistika u primeni); dalje, tu su žargon i slivenice (kojima su pripale poslednje decenije) i na kraju, ali među prvima po značaju: jezička i lingvistička kultura. Zato i ne čudi što je u periodu 1967–2004. prof. Bugarski održao 30 predavanja u toku 24 gostovanja po svetskim univerzitetima, između ostalog na Sorboni, Oksfordu, u Krakovu i Lajdenu, odnosno na Kolumbiji, u Čikagu i Berkliju. Koliko je to značilo jugoslovenskoj i srpskoj lingvističkoj nauci, možemo da pretpostavimo, jer prof. Bugarski je vazda imao na umu da nastupa i kao predstavnik beogradske lingvističke škole.

Trudeći se da svedem ovaj osvrt, reći ću tek nekoliko reči o delima koja je naš autor objavio, počev od kraja 60-ih godina prošlog veka. Istakao bih knjige: Jezik i lingvistika (1972), Lingvistika o čoveku (1975), Jezik u društvu (1986), Uvod u lingvistiku (najuticajnije delo u studentskoj populaciji, štampano u tiražu od preko 50.000 primeraka!), knjige Jezici (1993) i Pismo (1996) u izdanju Matice srpske, Jezik od mira do rata (1994), Lica jezika – sociolingvističke teme (2001), Žargon – lingvistička studija (2003), Jezik i identitet (2010), Portret jednog jezika (2012)... S puno prava u red ovih knjiga prof. Bugarski unosi i Gramatiku i um Noama Čomskog (1972), za koju je odabrao radove Čomskog te napisao dug i odličan predgovor, kao i priređene knjige E. Sapira Ogledi iz kulturne antropologije (1974) i B. L. Vorfa Jezik, misao, stvarnost (1979). Moram ovde da istaknem da su poslednje dve knjige, kao i mnoštvo originalnih dela prof. Bugarskog, objavljene u legendarnoj, za našu kulturu visoko važnoj ediciji "XX vek" Ivana Čolovića.

Centralni deo Lingvističkih memoara, rekoh već, posvećen je "Sećanjima na pedeset lingvista". Kriterijumi ovog ličnog izbora bili su status i ugled određenog naučnika, dužina poznanstva i stepen uticaja izabranog autora (u lingvistici, ali i na samog našeg pisca), kao i činjenica da li je nečiji rad smrću zaokružen i tako završen. Posebnije kriterijume, u pisanju svojih nadahnutih vinjeta, prof. Bugarski je primenio na lingviste iz regiona – pa su tu "obrađeni" samo likovi Milke i Pavla Ivića, Melanije Mikeš, Rudolfa Filipovića, Dubravka Škiljana, kao i Vladimira Ivira. Uočljivo je da nema Aleksandra Belića i nijednog drugog lingviste beogradske škole, kao što nema ni Ferdinanda Sosira, na primer. Gest se može tumačiti činjenicom da su među 50 odabranih samo Sapir i Vorf predstavnici naučnika koje naš autor, zbog generacijske distance, nije ni mogao lično da upozna.

Ostale junake portreta naš autor je sreo, a često i sarađivao s njima, ostvarujući različite naučne i intelektualne veze, pa ponekad i egzistencijalnije, ako tako može da se kaže. Prvi na listi, lord Randolf Kverk, bio je Bugarskom prvi mentor tokom 1962/63. i pod njegovim rukovodstvom je krenuo u rad na doktorskoj tezi. Drugi na listi, Robert Austerlic, postao je i kum našeg autora, u njujorškoj opštini Menhetn. Slede J. Vajnrah i V. Labov, za kojeg je (čini mi se, kao i za prof. Bugarskog) "osnovni predmet svake lingvistike svakodnevna upotreba jezika u komunikaciji između običnih ljudi u društvenim zajednicama"... Preskačući neka našem čitaocu manje znana i manje važna imena, zadržaću se na "grosisti jezika" Dž. Grinbergu, koji je težio kompletnoj genetskoj klasifikaciji svih jezika, i na Romanu Jakobsonu, "jednom od... najuticajnijih intelektualca 20. veka u društvenim naukama", koji je, i ja da se našalim rečima Emila Benvenista, tečno govorio pet jezika na ruskom! I kad piše o pomenutim naučnicima i kada se u nastavku bavi portretima i ličnim iskustvima sa Čomskim, Čarlsom Filmorom ili Dejvidom Kristalom, prof. Bugarski pripoveda zanimljivo i duhovito: portretišući fizički i psihološki portret određene ličnosti, zatim okolnosti poznanstva i saradnje, određujući pri kraju portreta vrednost pojedinačnih naučnih angažmana i uloge na internacionalnoj lingvističkoj sceni. Vrlo retko, među lingviste i antoropologe "uskoči" i neki autor "sa strane", kao što je Džordž Stajner, čuveni književni kritičar te teoretičar i istoričar književnosti, s kojim je prof. Bugarski odigrao čitav mali turnir u šahu (dobivši ga ubedljivo). Nižući portrete i govoreći o profesionalnim profilima, odnosno lingvističkom angažmanu ovih i mnogih drugih naučnika, prof. Bugarski ispisuje istoriju moderne lingvistike u više od pola veka njenog savremenog postojanja – pa ovi portreti mogu da posluže kao inherentno pisan, analitički vodič i skrupulozan podsetnik u tom pravcu.

Sam završetak Lingvističkih memoara protiče u polemičkom duhu koji karakteriše više knjiga prof. Bugarskog koje su se bavile raspadom Jugoslavije, rasturanjem srpskohrvatskog jezika, kao i zabludama, predrasudama, krivotvorenjima i manipulacijama koje se s jezicima igraju u regionu i šire. Kao i te važne knjige, koje su hrabro tematizovale političarske, nacionalističke i ine pritiske na jezik i ljude, i ova služi na čast profesoru Ranku Bugarskom, kao rekapitulacija naučnog znanja i intelektualne čestitosti.

Vasa Pavković