Vreme
VREME 1559, 19. novembar 2020. / VREME

Crkva u Crnoj Gori:
Kako se ljuštio strah

Šta je mitropolit Amfilohije za sobom ostavio, kakvo nasleđe u svojoj Mitropoliji. Gde je danas SPC, kako će Sabor funkcionisati bez njega i zašto bi jaz među vladikama mogao da postane još veći

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka u Beograd su došli monasi Amfilohije i Atanasije i odjednom je Crkva počela da izgleda nešto drugačije; do tada su sveštenici – godinama proganjani, ućutkivani ili previše bliski vlastima – bili daleko od javnosti.

"Pravi monasi", opisivaće posle oni koji se dobro sećaju tog doba, "britke pameti, obrazovani, skoro pa isposničkog lika", njih dvojica drže predavanja, učestvuju na tribinama i diskusijama, poput onih o Dostojevskom sa Nikolom Miloševićem i Brankom Pavlovićem. Razgovori su se nastavljali u kelijama – o motivima iz Svetog pisma ili o temama iz svakodnevnog života.

Od tada do danas, u 45 godina, čitavi su se svetovi prevrnuli naopačke, a ljudi i države menjali. A mitropolit Amfilohije će i decenijama kasnije zadržati tu crtu da razbija svaku učmalost.


FORMA I SUŠTINA

Živa Crkva, tako bi se u dve reči moglo najpre opisati stanje u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj danas, ali i objasniti šta se dogodilo na ulicama Crne Gore u mesecima pre pandemije, a "inspirisano" Zakonom o slobodi veroispovesti.

Naime, onima koji su čuli poneki govor mitropolita Amfilohija i posmatrali pokoju epizodu iz daljine, promaklo je mnogo toga važnog u vezi sa načinom na koji je on vodio Mitropoliju i na koji je izgrađivao Crkvu, i to ne prvenstveno u onom neimarskom smislu.

Po Ustavu SPC, a tako je i uređena Pravoslavna crkva, episkopi imaju "punu vlast u poslovima vere i morala" u svojoj eparhiji. Skoro pa neograničena vlast ume da bude, to je odavno poznato, veliko iskušenje, ali to je već druga tema. Nemalo je episkopa koji vladaju strahom, koji poslušnost klirika vide kao njihovu najveću vrednost; u takvim se eparhijama ćuti i klima glavom, svaka se kritika nužno shvata kao napad, a bojazan od odmazde je opravdana. Tu se može desiti da greške ne budu tako vidljive, ali odatle ništa neće ni poteći.

Mitropolit Amfilohije je bio drugačija vrsta episkopa.

U njegovoj eparhiji smelo je da se govori i kada se on nije slagao sa rečenim; mogla je da se čuje kritika, pa i oštra rasprava, a da sutra zbog toga niko ne strada.

Grešio je i priznavao da greši; iako plahovit, osvetoljubivost mu je bila strana.

I verovatno da su baš zato u Crnoj Gori stasavale generacije sveštenika, slobodnih da misle, koji vole svoj poziv i žive kako govore, naučenih da prihvate određenu različitost. Oni su imali pred sobom autoritet koji se nije gradio na strahu i isključivo na kanonskoj argumentaciji.

Mitropolit Amfilohije, napisao je urednik "Vijesti" Srđan Kosović, jedna je od najkompleksnijih ličnosti u novijoj istoriji Crne Gore i gotovo ga je nemoguće racionalno sagledati: "U najžešćim napadima da radi u interesu Srbije, on je govorio o svojoj utemeljenosti u Crnoj Gori. Kada je negirao crnogorsku naciju (stav koji će lično kasnije ublažiti, a SPC u Crnoj Gori i zvanično odbaciti) govoreći o kopiladima, istovremeno je govorio ‘da je i to dijete koje treba ljuljati, a ne neko čudovište’ (…) Dok se protivio paradama ponosa, istopolnim brakovima i abortusu, krstio je transrodnu osobu u podgoričkom hramu. Dok je optuživan za promociju velikosrpske ideologije, na Saboru na Kritu je na njegov predlog potvrđena odluka kojom se etnofiletizam osuđuje kao jeres i kao – ‘zmijski otrov koji razara jedinstvo crkve’."

Zanimljivo je da je baš mitropolit Amfilohije, za čijeg su se vremena više puta sfere političkog i religijskog usko preplitale, ostavio za sobom eparhiju na čijim je osnovama moguće izgrađivati zdravo sekularno društvo.

Konačno, režimi koji teže privatizaciji države počinju da se urušavaju i kada ljudi prestanu da se plaše. Teško da bi u nekoj eparhiji gde je strah ključni činilac, i ključni element u odnosu vladika – sveštenstvo, što se prenosi i na vernike, mogle da se dogode onakve litije koji god da im bio razlog nastanka.

"Mitropolit je ostavio situaciju u kojoj nema nerešenih problema, onih koji bi bili plodni za kojekakve smutnje", kaže sveštenik Slobodan Jokić, nikšićki arhijerejski namesnik, dodavši: "Mi se vraćamo na ono što jesmo i na ono što smo od početka hteli – normalnu komunikaciju sa državom, saradnju sa državom po društvenim pitanjima, ali i jasno odvojenim sferama delovanja."

Jedan od preduslova je promena postojećeg Zakon o slobodi veroispovesti. Prema rečima sveštenika Slobodana Jokića, postoji obećanje novih vlasti da će to biti jedno od prvih pitanja nove vlade; ostaje otvoreno da li će biti donesen novi zakon ili će se promeniti, odnosno izbaciti sporni članovi iz onog koji je na snazi.


SABOR I SABORNOST

Nakon što je preminuo mitropolit Amfilohije, vrlo brzo povela se priča o njegovom nasledniku.

Kada je reč o proceduri, mitropolita bira Sabor SPC, a za izbor je potrebno da prisustvuje dve trećine svih arhijereja, a ako jednoglasne odluke nema, odlučuje apsolutna većina i glasanje je onda tajno. Ako nema ni apsolutne većine, glasa se između dvojice episkopa koji imaju najviše glasova; ako se desi da dvojica vladika imaju isti broj glasova, poslednju reč ima patrijarh.

U prvim trenucima, pominjala su se neka imena, ali pre će biti da su to (neuspeli) probni baloni pojedinih crkvenih krugova, bez mnogo prave težine. Poslati u takvu eparhiju nekog ko je vernicima sasvim stran bio bi otvoren rad protiv interesa cele Crkve.

Kako je neko od vladika već primetio, u Saboru će se odlaskom mitropolita Amfilohija poremetiti već krhka ravnoteža. Podela među vladikama uvek ima, ali mitropolit je bio jedan od retkih koji nije pripadao određenim klanovima. Kao takav, uz autoritet koji je u Saboru imao, mogao je da do izvesne mere pomiri određene suprotstavljene glasove. Sve je manje onih koji to mogu, a imaju dovoljno uticaja da deluju na odluke.

Nedavno se, u nekoj emisiji, postavilo pitanje da li bi SPC u Srbiji mogla da ima ulogu kakvu je imala u Crnoj Gori, ako bi došlo do nekih važnih promena koje bi je se ticale. Ne ulazeći u to koju ulogu u društvu ona treba da ima, kao i njenim trenutnim bliskim odnosima sa vlastima, možda je odgovor da bi za početak morale da se, kao sa glavice luka, skidaju naslage straha.

Jelena Jorgačević