Piše: Ivan Ivanji

Podaci za 2020. godinu: svakih pet sekundi jedno dete mlađe od pet godina umire od gladi, a oko 690 miliona ljudi pati od hronične gladi. Poređenja radi: virusom kovid 19 se do sredine novembra u svetu inficiralo više od 55 miliona, a umrlo više od 1,3 miliona ljudi; od raznih tipova kancera je u 2018. obolelo oko 18 miliona, a umrlo oko 9,5 miliona ljudi. Prema toj statistici, teška glad je najčešća bolest početkom 21. veka.

Strahote gladi mi danas vezujemo za Afriku ispod ekvatora i neke delove Azije. Fotografije na smrt omršavelih beba potiču iz Afrike. Malo kome pritom padne na pamet da je pre 75 godina u Nemačkoj, usred posleratne Evrope, od gladi umrlo najmanje 600.000, prema nekim podacima u kombinaciji sa zimom do dva miliona ljudi. Pobednici o tome nisu vodili statistiku, a nemačkih vlasti nije bilo – nacistička se raspala, nova još nije bila formirana.

Sa istoka Evrope proterano je ili izbeglo između 12 i 14 miliona Nemaca. Oni su kod kuće zatekli svoje sunarodnike kako gladuju i bez njih, iako su imali nekakve karte za namirnice. Izbeglice, dok ne bi uspele da se nekako registruju, nisu raspolagale ni time.

Karte za namirnice bile su podeljene u pet kategorija prema težini posla koji je neko obavljao. Nije se unapred znalo kojih će namirnica biti, to se objavljivalo svakog petka uveče za sledeću nedelju. Često se objavljivalo i čega jednostavno neće biti, recimo, mleka za decu. Ako bi za namirnice kojih nema postojali odgovarajući isečci na kartama, oni bi propali. U teoriji je za svakog stanovnika Nemačke trebalo da se obezbedi 1000 kalorija dnevno. U praksi se mogao smatrati srećnim onaj ko je uspeo da unese 800 kalorija, što ne zadovoljava potrebe prosečnog čoveka. Pritom bivši članovi nacističke partije uopšte nisu dobijali karte za namirnice.

BORBA ZA OGREV: Čovek u Berlinu 1945;...

FRINGSOVANJE

U to doba gladovanja i smrzavanja, kardinal Kelna Jozef Frings je Nemcima poručio da krađa namirnica ili uglja i drva za loženje radi zadovoljavanja sopstvenih potreba nije greh, ako drugog rešenja nema. Po njegovom imenu takvo delovanje je dobilo ime "fringsovanje" – "fringsen".

Nemački nobelovac Hajnrih Bel, koji tada ni sanjao nije o spisateljskoj karijeri, zabeležio je: "Svako je posedovao samo svoj goli život i što je uspeo da dograbi, ugalj, drvo, građevinski materijal. Svako je svakoga mogao da nazove kradljivcem. Ko u nekom od uništenih velikih gradova nije umro od mraza mora da je uspeo da ukrade drvo ili ugalj, ko nije umro od gladi mora da je na neki protivzakoniti način uspeo da nabavi hranu."

Veoma omiljeni su bili američki care-paketi. Moji vršnjaci ih se dobro sećaju i iz Jugoslavije. Bilo ih je posebno za doručak, ručak i večeru; sadržali su dvopek, male konzerve sa raznom hranom, čokoladu ili bombone, žvake, cigarete, čak i toalet papir. Amerikanci su sve do 5. juna 1946. izričito zabranjivali da ti paketi dospeju u ruke Nemaca. Odlično snabdevana domaćinstva predstavnika pobedničkih sila, koje su Nemci doživljavali kao okupacione, dobila su strogo naređenje da namirnice koje bi pretekle ne daju Nemcima, čak ni svojoj posluzi, nego da ih unište.

...deca u Visbadenu traže komadiće uglja u ruševinama

Kasnije se Amerika dosetila da pita čega u Nemačkoj najviše nedostaje. Odgovor je bio da pošalju pšenicu. Pšenica je na nemačkom "Korn", a na engleskom "corn" znači kukuruz. Amerikanci su poslali brodove krcate kukuruznim brašnom, sa kojim nemački pekari nisu znali šta da rade.

Tiringiju i Saksoniju su osvojili Amerikanci iako je bilo dogovoreno da će pripasti sovjetskoj okupacionoj zoni. Ja mogu da svedočim za grad Magdeburg, u kome sam bio leta 1945. posle oslobođenja iz koncentracionog logora. Taj grad su Amerikanci osvojili 18. aprila, a predali Rusima 3. jula 1945. Dok su Amerikanci držali vlast, stanovništvo uopšte nije snabdevano namirnicama. Blizu našeg boravišta postojala su vikend-naselja gde su u kolibama stanovale čitave porodice koje su gajile osnovne namirnice da bi preživele. Rusi su odmah po dolasku organizovali karte za namirnice i redovno snabdevanje.

TIHA SMRT

Mnogo brže nego od gladi umire se od žeđi. Već posle dva, najdalje posle šest dana, bubrezi prestaju da funkcionišu što dovodi do smrti. Širom sveta se godišnje za obezbeđivanje pijaće vode troši 480 miliona dolara, računa se da bi bilo potrebno najmanje 800 miliona. Oko 2,2 milijarde ljudi nema redovan pristup pijaćoj vodi, oko 800 miliona nikakvoj. Više od 637 miliona ljudi ne koristi toalet, nuždu vrše gde stignu. U ekstremnim situacijama ljudi koriste bilo kakvu vodu, na primer iz već zagađenih vodotokova i bara, zbog čega se šire zarazne bolesti kao kolera. Situaciju pogoršavaju i klimatske promene. Najviše pogođeni su siromašniji krajevi sveta u Africi i Aziji, a posebno deca. Smrt od bolesti izazvanih prljavom vodom statistički, koliko je meni poznato, nije obuhvaćena.

Ako se uopšte ne uzima bilo kakva hrana, ali se bar delimično konzumira pijaća voda, može da se živi između dvadeset i četrdeset dana. Eksperimenti sa ljudima u tom pogledu, makar zvanično, nisu izvođeni, ali postoje iskustva rudarskih nesreća, zemljotresa, štrajkova glađu. I inače naviknut na post, Mahatma Gandi je tako izdržao nekoliko nedelja. Sve su češća samoubistva teško obolelih ljudi koji svoje muke prekraćuju prestankom konzumiranja hrane, jer milosrdnija pomoć za dobrovoljno prekraćivanje sopstvenog života u većini zemalja nije dozvoljena.

Najpogodniji primeri za preživljavanje bez vode i hrane su brodolomnici koji su dugo plutali otvorenim morem pre nego što bi ih spasioci našli. Dužina preživljavanja bez hrane zavisi od fizičke konstitucije; deblje osobe duže mogu da izdrže, jer organizam troši sopstvene rezerve. Smrt se najavljuje snižavanjem pulsa, sve nižim krvnim pritiskom, sve većom pospanošću, čula otupe, umire se u snu. Najdrastičniji poznati slučaj je gladovanje jednog dvadesetjednogodišnjeg filipinskog ribara, koji je zajedno sa stricem bio u čunu kome je nestalo gorivo, pa su ih morske struje izbacile daleko na pučinu. Stric je umro od gladi posle mesec dana, mlađi čovek se održavao u životu ližući kišnicu i mahovinu koja je izrasla na koritu broda. Japanski ribari su ga slučajno pronašli i spasli posle više od dva meseca. Pri polasku na ribarenje bio je težak šezdeset kilograma, a kad su ga spasli, imao je samo dvanaest kilograma, nije više mogao da stoji na nogama.

U radnom logoru Buhenvalda Langenštajn Cviberge esesovci danima pre nego što su pobegli više nisu izdavali nikakvu hranu. Naročito iscrpljeni logoraši umirali su već posle dva, tri dana, često kod latrina – poljskih toaleta – jer su imali grčeve i lažnu potrebu da se olakšaju. Smrt od gladi, kako smo je naveli na početku ovog teksta, ne pojavljuje se u tako ekstremno vidljivim oblicima, ne umire se naglo. Predsednik katoličke socio-humanističke organizacije Karitas konstatovao je da se od gladi umire tiho.

SMISAO ŽIVOTA

Mnogo češće u svetu beležimo hronično gladovanje bez smrtnog ishoda. Zbog njega slabi imunitet, pa je gladna osoba više izložena svim mogućim bolestima, obično postaje ili apatična ili svadljiva, ponekad naizmenično i jedno i drugo, gotovo da ne misli ni na šta drugo osim na hranu. Gladna osoba je spremna na sve ne bi li došla do hrane. Sve je to danas u područjima gde se gladuje slično gore opisanom stanju u Nemačkoj neposredno po završetku rata, samo što nema nikakvog izgleda da će se išta brzo i bitno poboljšati. Šta je smisao njihovog života? Samo da podmire glad?

Bivši logoraši su u Magdeburgu posle oslobođenja 1945. godine dobijali ogromna sledovanja slanine i zamrznutog krompira. Konačno smo dobijali dovoljno kalorija, ali smo stalno želeli još nešto, pre svega sveže povrće i voće. Tada to nisam shvatao, ali su nam nedostajali vitamini.

Slične situacije se u Jugoslaviji jedan deo moje generacije, pre svega gradske dece, seća iz 1949. godine. Zbog Rezolucije Informbiroa 1948. bili su prekinuti svi kontakti sa Sovjetskim Savezom i njegovim satelitskim zemljama, a glupi i nepotrebni zakoni o nacionalizaciji zemlje i obaveznom otkupu su uništili poljoprivredu. Karte za namirnice, koje smo koristili u menzama, predviđale su dovoljno kalorija. Ali je hleb bio gnjecav, ko zna od čega sve pečen, svakako ne od pšeničnog brašna. Ko nije imao dobre veze sa selom neprestano je bio pomalo gladan, željan paradajza, sveže šargarepe, kelerabe, mnogo smo razgovarali o hrani.

Zanimljivo je da o hrani mnogo pričaju gladni i oni koji su svega pomalo zasićeni i tragaju za novim ukusima. Na televiziji su u modi emisije sa dobrim kuvarima, koje se masovno gledaju.

MISLENA IMENICA

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka drugi nemački dobitnik Nobelove nagrade za književnost Ginter Gras je izrazio želju da u vladi Vilija Branta postane ministar za pomoć zemljama u kojima vlada glad. Rekao je da ne treba poklanjati ribe, nego zemlje naučiti kako da razviju ribolovstvo i prerađuju ribu u fabrikama. To je bilo naivno. Velike međunarodne kompanije su već bile na pogodnim obalama Afrike, hvatale masovno ribu i izvozili je na veliko, za lokalno stanovništvo je ostajalo sve manje. Brant nije pristao da svom prijatelju i velikom piscu poveri neki resor. Gras je svoje ideje izneo i Edvardu Kardelju, koji je kao ljubazni domaćin klimao glavom i nije ih komentarisao.

Širom sveta nebrojeno mnogo organizacija prikuplja dobrovoljne priloge ne bi li pomogle gladnima u Africi, Aziji i nekim zemljama južne Amerike. U nekima od njih vladaju mafijaške strukture. Na primer "Gandhi Hunger Fonds" sa sedištem u Berlinu je zahvaljujući imenu velikog Indijca prikupljao mnogo novaca, čak se ne zna koliko, ali se zna da ni jedan jedini cent pomoći nije poslat nikuda, osnivači su nestali sa prikupljenim parama. U Nemačkoj je izvesni Stefan Loipfinger pokrenuo akciju za ispitivanje ozbiljnosti organizacija koje navodno skupljaju humanitarnu pomoć, ali je prestao sa radom jer mu je, kako on tvrdi, zaprećeno smrću.

Nemačke vlasti izdaju uverenje za posebnu ozbiljnost određenim humanitarnim organizacijama, pod uslovom da se sa 500 evra upišu u registar i obavežu da 0,035 procenata od prikupljenih prihoda uplate u zajednički fond. To znači da od pomoći od 50.000 evra 600 evra smesta mora da se odvoji u tu svrhu.

Među priznatim velikim organizacijama su Unicef, World Vision, Greenpeace, Lekari bez granice, katolička organizacija Karitas ili nemački fond Welthungerhilfe (Svetska pomoć za gladne). Svaka, pa i najmanja lična uplata mora knjigovodstveno da se obradi – što košta. Za upravne poslove se organizacijama priznaje 30 odsto od prikupljenih sredstava. Zatim treba platiti prikupljanje materijalne pomoći i slanje na odredište u dalekim zemljama, jer se novac tamo ne šalje, nema se poverenja. Onda razne bande pokušavaju da opljačkaju pošiljke, znači, treba platiti i oružanu pratnju. Kontrolori iz Evrope i Amerike stižu na lice mesta letovima u prvoj klasi. Teško da od pomoći više od trećine stiže onom kome je namenjena. Transparentnosti nema. Neke radio-televizijske stanice, posebno pred Božić, organizuju prikupljanje pomoći, na telefon se javljaju poznate ličnosti iz šou-biznisa, umetnici i političari.

Nemoguće je izračunati koliko se zaista godišnje širom sveta prikupi za pomoć gladnima i koliko od toga stigne onima kojima je namenjena. U Ujedinjenim nacijama su 2016. izračunali da bi godišnje trebalo uložiti 239 milijardi dolara da bi se iskorenila glad. To je mislena imenica.