Znaš li ti ko smo mi

piše: Zoran Stanojević

Eh, da sam muva na zidu u sobi u kojoj ministri odbrane članica EU razgovaraju o aktuelnim pitanjima, pomislio je makar jednom mnogi novinar koji prati sektor bezbednosti. Kolegi iz Holandije Danijelu Ferlanu to se posrećilo, a on se čak ne loži na vojsku već prati IT. I ušao je na sastanak na velika vrata, a ne kao muva.

Slučajno je primetio da je holandska ministarka odbrane Anka Bijleveld greškom na Tviteru postovala fotografiju sa podacima za uključenje u sastanak, s tim da nije bio otkriven ceo pin kod za pristup. Ferlan se malo potrudio, isprobao neke kombinacije i... jes! Uspelo mu je da upadne na sastanak iz redakcije.

Uključio je snimanje tek da bi dokazao šta je napravio, usput snimivši i Žozepa Borela koji ga je najpre pitao da li je svestan gde se nalazi, a onda ga gotovo profesorski ozbiljno upozorio da bi mu bolje bilo da izađe odmah, "dok mu ne dođe policija". Ferlan je sve vreme delovao totalno ushićeno i nije pokazivao nameru da se tu zadrži duže, a i okupljeni ministri bili su oduševljeni, što su manifestovali glasnim smehom zbog momka, civila, koji im razdragano i u neverici maše sa ekrana.

Njegova medijska kuća RTL je objavila snimak, ceo svet se malo naslađivao, a onda su krenule ozbiljnije diskusije. Najpre je sastanak otkazan jer je procenjeno da se ne zna kome je sve uspelo da provali šifru, samo se nije time hvalisao kao Danijel. Holandsko ministarstvo i ministarka uputili su svima izvinjenje, uz pouku da treba biti jako pažljiv oko kompjutera u vreme onlajn konferencija i svega ostalog. Kao da nam to ne poručuju svakodnevne kampanje s televizije usmerene ka deci i najstarijima, valjda kao najnaivnijima.

Kako se korona virus poslednjih nedelja omasovio, sastanci i konferencije su iz realnog sveta, hotela i sala za sastanke, prebačeni na internet. Podeljena su mišljenja, neki ne mogu da smisle gledanje u ekran i kameru, neki su oduševljeni, ubeđeni da tako štede vreme i druge resurse. Ali, jasno je da se premalo razmišlja o bezbednosti i da je bezbednosna kultura onlajn konferencija ispod svakog nivoa.

Za početak, mnogi koriste besplatne verzije aplikacija za komunikaciju koje su dramatično slabo zaštićene, dok se većina korisnika nije ni koncentrisala da ih bolje prouči i odomaći se na njima. Dodatni problem je što ih ima mnogo i što svakodnevno dobijate poziv da se uključite preko neke druge.

Još u aprilu, KPMG je podelio savete kako treba održavati onlajn sastanke i konferencije i oni kažu da uvek treba postaviti pasvord, da domaćin sastanka treba da se uključi prvi i potom lično pušta na sastanak one koji su pozvani, i da potom "zaključa" sastanak. Treba kontrolisati šerovanje fajlova i zabraniti snimanje (sem domaćinu), pratiti da li je neko od korisnika nekome prosledio poziv za sastanak i da obavezno treba uzeti verziju aplikacije koja se plaća, jer je tamo i bezbednost veća.

U pandemijsko vreme fizičko okupljanje je luksuz i rizik, pa su onlajn sastanci uz sve svoje mane neizbežni. Ko to ne razume, slabo šta razume o "novoj normalnosti", jedino je od toga gore da menadžment nije vičan modernim alatima. Ostaje nedoumica mogu li se poverljiva pitanja raspravljati na onlajn sastancima, kakve god mere bezbednosti da su primenjene. Ako je odgovor negativan, onda je svako fizičko okupljanje rukovodstva signal da se nešto ozbiljno dešava.