Mnogo su mi se sviđale Očeve braon cipele, mislio sam kad porastem da kupim iste takve. Nije mi nikad bilo teško da ih iščetkam. Plitke, zumbane na naročit način, ukrašene štepovima i sa posebno visokim sjajem, razlikovale su se od ostale obuće u kući, kupljene kod "Borova" ili "Peka". U to vreme, proizvođači obuće nisu vodili mnogo računa o lepoti svojih proizvoda. Bilo je važno da ne žuljaju, da ne propuštaju vodu i da traju, po mogućstvu, što duže. Ove braon zumbane Otac je kupio pred rat, dok je još želeo i mogao da vodi računa o lepoti svoje odeće i obuće.

"Donesi mi neko drvo iz šupe, pa posle izglancaj Tatine braon cipele", rekla je Majka zapržavajući ručak. "Ajde, požuri! Pre nego što dođe Otac, treba da odem do frizera. Večeras svi idemo u bioskop." Skočio sam kao oparen.

Ono svi je značilo i ja. Brat je bio u vojsci, sestra na studijama medicine u Beogradu, svi je moglo da se odnosi samo još na mene. Da je Majka kazala samo večeras idemo, to bi se odnosilo na Nju i Oca. Onda bi Majčin otac, moj Deda, došao oko pola šest predveče da me pričuva, što takođe ne bi bio loš provod za mene. Otac bi Dedi nalio čašicu rakije i stavio na sto šišence, da prekrati vreme dok se on i Majka ne vrate iz grada. Deda je lagano srkutao šljivovicu i pričao mi priče o svojim doživljajima sa Krfa.

Iako je prepešačio Albaniju i učestvovao u proboju Solunskog fronta, Deda nikad nije pričao o ratu, gladi i strahotama koje je preživeo po snegu i ledu albanskih planina, za šta je nagrađen Albanskom spomenicom. Dedine priče su uvek bile pune humora i toplog grčkog sunca koje ga je grejalo na Krfu. Ja sam najviše voleo da mi priča priču o majmunčetu nekog francuskog oficira koje je stalno bežalo iz njegove kancelarije i pravilo lom i ršum među vojnicima.

Dedine vojničke pripovesti su trajale dok ne ispije dve rakije, a kad bi načeo treću, počinjao je vrlo tihim glasom da peva neke mnogo lepe i tužne pesme. Nisam ja tu tugu mogao da uočim iz teksta pesama, koji najčešće nisam ni razumevao, već iz melodije i povremenog zamiranja Dedinog glasa. Pevao je sklopljenih očiju, malo podignute glave, kao da peva nekome ko stoji pored njega. Povremeno bi mu glas zamro i on bi ostao nepomičan nekoliko trenutaka. Onda bi otvorio oči, pogledao u mene kao da se probudio iz sna, osmehnuo se blago i srknuo iz čašice. "E, sad ćemo onu našu", rekao bi Deda i zapevao "Eh, moj doro, dobri doro…".

Bila je to naša pesma jer kad mi je prvi put otpevao, meni se mnogo dopala, ali sam tražio dodatna objašnjenja. Kako je to, na primer, sedlo šimširovo, kad znam da se sedla prave od kože. Ili, šta je to kamdžija biserlija? Kamdžija se pominje u knjizi Bajke iz hiljadu i jedne noći i znam šta je i čemu služi. Pominju se i biseri, ali ne mogu da dovedem u vezu ta dva pojma. Deda bi mi strpljivo objasnio u čemu je stvar i ne bi stigao do kraja pesme, a koraci očevih blokeja začuli bi se po kaldrmi u dvorištu – Otac i Majka su se vraćali iz kratkog provoda u gradu.

Najviše sam voleo kad odu u bioskop. Po povratku, ispratili bi Dedu i zahvalili mu što se brinuo o meni. Onda bi mi Majka spremila večeru, a kad bih legao u krevet, došla bi kod mene u sobu da mi prepriča film koji je upravo odgledala.

Dešavalo mi se posle mnogo, mnogo godina da gledam neki film u Kinoteci a da mi sve nekako izgleda poznato, kao da sam ga već gledao, iako sam bio sto posto siguran da ga gledam prvi put. Jednom sam se setio, bio je to jedan od filmova čiji mi je siže nekada davno prepričavala Majka pred spavanje.

Samo, nekako su te Majčine filmske priče zvučale mnogo lepše i atraktivnije od samog filma.

Voleo sam Očeve braon cipele. Nije mi nikad bilo teško da ih iščetkam. Plitke, zumbane na naročit način, ukrašene štepovima i sa posebno visokim sjajem. Obuvao ih je uvek kad s Majkom izlazi u grad, bez obzira na godišnje doba i vremenske prilike.

Obavezno, kada se išlo u bioskop.

Jovan Kale Gligorijević