Intervju – Veran Matić:
Do promena se dolazi malim potezima

"Nisam hteo da glumim Vilija Branta, već da moj gest bude asocijacija na njegov gest i da ljudi prepoznaju moju poruku bez velikih reči, jer su se reči izvinjenja već pomalo izlizale"

Neki predstavnici vlasti na njega podozrivo gledaju kao na onog "izdajnika iz 1990-ih" koji se sada silom prilika muva u njihovim redovima, dok mnogi iz opozicije smatraju da se "prodao Vučiću". Veran Matić objašnjava da on nije deo vlasti, već da sa vlastima sarađuje jer mu aktivista u njemu ne dozvoljava da se "parkira negde sa strane i čeka da prođe" nešto što očigledno neće tek tako proći. On je želeo da nastavi da se bavi suočavanjem sa prošlošću i humanitarnim radom, a u toj sferi "stvari ne mogu da se pomeraju bez saradnje sa vlastima".

"Setite se samo koliko je bilo protivnika nabavci inkubatora. Optuživani smo da pomažemo vlastima, a smanjili smo smrtnost prevremeno rođenih beba. Bebe ne mogu da čekaju da na vlasti bude neko ko se nama dopada", kaže Matić.

Nedavno je upao u unakrsnu paljbu javnosti kada je kao izaslanik predsednika Srbije Aleksandra Vučića u znak poštovanja prema hrtvatskim žrtvama na Ovčari kleknuo na jedno koleno i sastavio ruke u znaku molitve. Reakcije su bile protivrečne.

Veran Matić je danas zaposlen kao izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma, a bez nadoknade radi kao predsednik UO Fonda B92, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara, član Stalne radne grupe za bezbednost novinara, kopredsednik Saveta za filantropije Vlade Srbije, predsedavajući Saveta za društveno odgovorno poslovanje PKS, specijalni izaslanik predsednika Republike Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom i predsednik UO ANEM-a.

Nakon jedne ratne decenije ubijanja i razaranja, i dve decenije propalih iluzija, i dalje ga, međutim, pre svega pamte kao jednog od osnivača i glavnog urednika Radija B92, koji je dao veliki doprinos rušenju režima Slobodana Miloševića.

"VREME": Radio B92 je osnovan u trenutku kada je komunistička ideologija počela da se kruni pred naletom nacionalizma i kada su se budući sukobi osećali u vazduhu. Kakav je bio odnos redakcije pre svemu tome?

VERAN MATIĆ: Jedan deo redakcije je hteo da budemo opozicioni radio, dok je drugi želeo da budemo nešto više od medija – kulturni pokret sa mnogo slobodnijim načinom izražavanja, sa muzikom koja je pratila političku progresivnost. Kada smo se pre osnivanja dogovarali oko programske šeme, ja sam insistirao na tome da Radio B92 treba da počiva na Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, znači da ne treba da vodimo borbu samo za slobodu govora, već i za sve druge slobode. Bio je to radio manjina, političkih, nacionalnih, seksualnih…

Tako smo se i ponašali, pa smo prvo u etar pustili sve moguće tadašnje disidente čiji glas nije mogao da se čuje. Ali smo već leta 1989. uradili niz reportaža o položaju i diskriminaciji prostitutki i sa još nekoliko redakcija pokrenuli inicijativu za legalizaciju prostitucije ne bi li se regulisao i poboljšao položaj žena koje se bave tim poslom i smanjila opasnost od širenja zaraznih bolesti, pre svega HIV-a. Mada vlast to nije fermala, ta inicijativa je dobro prihvaćena u javnosti. Sledeća inicijativa koju smo pokrenuli bila je dekriminalizacija lakih droga i nju su podržala 42 intelektualca, među kojima i dva lekara. Ponovo nam se priključilo nekoliko redakcija pa je ta inicijativa čak došla do parlamenta, koji je o njoj ipak raspravljao pre nego što ju je odbacio. Taj pristup ukazivanja na društveno problematične teme smo zadržali i kasnije.

Od samog početka Radio B92 je insistirao na pluralizmu. Višepartijski sistem je lebdeo u vazduhu i bilo je jasno da to više ne može da se zaustavi. Izveštavali smo o osnivačkim skupštinama raznoraznih partija koje su 1990. nastajale, davali prostor novim glasovima na političkoj sceni, a mi smo se politički pozicionirali negde između Demokratske stranke i Građanskog saveza Srbije, koji je nešto kasnije osnovan. Podržavali smo, dakle, antiratnu opciju.

Radio B92 je 1990-ih godina bio jedan od malobrojnih medija koji su izveštavali bez cenzure. Da li postoji neki događaj koji je bio preloman da shvatite koja vam je uloga dodeljena u jugoslovenskoj apokalipsi?

Trenuci veće represije ili vas oteraju u samocenzuru ili postanete snažniji. Jedan od tih trenutaka su demonstracije 1990. godine ispred RTS-a kada su prvi put isprebijani demonstranti, među njima i Borislav Pekić. Te demonstracije smo pratili iz minuta u minut. Sećam se da je tog dana u Domu omladine, gde nam je bila redakcija, nestalo struje, pa je Pekić uveče morao na peti sprat da ide pešice. I 9. mart 1991. je bio jedan od tih dramatičnih, šokantnih trenutaka kakve do tada nismo doživeli. Radio B92 je tada bio u epicentru zbivanja na Trgu republike i praktično radio program uživo, što će obeležiti naš rad u narednoj deceniji, bili smo deo svih protesta. Posle kreće Balvan revolucija, počinje rat u Hrvatskoj i čitava vukovarska priča, ali sve to ide postepeno, nekako organski, nije više imalo efekat šoka.

Mi smo bili mnogo mlađa redakcija od nama srodnih redakcija "Naše borbe", "Vremena" i Studija B, ja sam sa nekih 28 godina, kada je počeo rat, bio najstariji. Ljudi koji su radili na Radiju B92 nisu imali prethodno novinarsko iskustvo u mejnstrim jugoslovenskim redakcijama. Mi smo se trudili da sačuvamo tu autentičnost i da ostanemo homogeni.

Svaka vrsta pritiska i represije kod nas je izazivala bes, snažnu težnju da budemo još jači. Posle demonstracija 9. marta i režimskog pritiska kome smo bili izloženi zbog necenzurisanog izveštavanja, mi smo od redakcije koja pokriva krug dvojke postali svetski poznati. To smo iskoristili da proširimo svoj značaj i uticaj. Zahvaljujući tome smo mogli da emitujemo program bez formalne dozvole za rad, koju smo dobili tek 1997. godine.

U predinternetsko doba slušanje Vesti u 9 i 17 časova ili Kažiprsta na B92 postalo je deo svakodnevice za sve one koji su shvatili da su RTS i većina štampanih medija bili upregnuti u režimsku, ratnohuškačku propagandu. Kada ste postali svesni svog značaja u društvu?

To je išlo postepeno. Ja sam od 1989. do 1992. svakog dana vodio emisiju "Intervju dana". U jednom trenutku sam postao svestan toga koliko slušalaca je bilo sklono da slepo prihvata informacije koje čuju na našem radiju, koliko je to teška i opasna pozicija koja lako može da zglajzne u zloupotrebu. Počeo sam da osećam breme odgovornosti zbog polarizacije koja je postojala u društvu na one koji slepo veruju indoktrinaciji koja se emituje na RTS-u i one koji veruju nama. Zato smo učinili napor da se mi ne pretvorimo u drugu stranu medalje medijske propagande.

Nama nisu dopuštali da pojačamo predajnik, pa smo morali nekako da multipliciramo sadržaj kako bismo proširili uticaj. Počeli smo da proizvodimo program koji je bio zanimljiv i za štampane medije koji su nas onda prenosili. U obrnutom smeru mi smo od samog početka sarađivali sa "Vremenom"; kada bi se novi broj "Vremena" pojavio na kioscima, neko iz redakcije bi ga predstavio na B92, što nije bila samo priča o sadržaju novina, već politička emisija. To smo radili i sa drugim štampanim medijima, sa kim god smo mogli.

Da li u situaciji u kojoj danas na sceni elektronskih medija u Srbiji dominira režimska propaganda, televizija N1 ima sličnu ulogu kao Radio B92 1990-ih?

Uz sve ograde zbog drugačijih okolnosti, različite konstelacije snaga i potpuno različitih tehnologija, na neki način – da. N1 otvara prostor gde može da se čuje glas onih koji nemaju pristup prorežimskim medijima mada bi trebalo da ga imaju, pogotovu na RTS-u, koji kao javni medijski servis, a ne državni medij, ima obavezu da da prostor i opozicionim političarima i ljudima koji su kritički nastrojeni prema vlastima.

Razlika je i u tome što iza televizija N1 i NovaS stoji moćna korporacija i što se njihovo delovanje svodi na proizvodnju programa. Mi smo 1990-ih oko informativnog medija B92 napravili neku vrstu kulturološkog bedema. Imali smo izdavačku delatnost, pravili smo književni časopis "Reč", imali smo muzičku produkciju – štampali smo u Londonu CD-ove i švercovali ih diplomatskom poštom u Srbiju, u "Rexu" smo organizovali izložbe. Na taj način smo pravili paralelno društvo u okviru jednog autoritarnog režima koji je preuzeo sve institucije, pa smo mi sami pravili institucije kakav je bio "Rex" ili pomagali Centar za kulturnu dekontaminaciju koji je paralelno radio. Napravili smo nekakve azile slobode, u kojima smo mogli da ostanemo normalni i da preživimo.

Da bi se shvatilo koliko se vremena razlikuju, valja se, primera radi, prisetiti "Oluje" 1995. u Hrvatskoj. Radio B92 tada nije samo izveštavao o tim događajima, već se pretvorio i u humanitarni centar za izbeglice iz Hrvatske, u čijim očima smo, zahvaljujući režimskoj propagandi, mi bili izdajnici, plaćenici i neprijatelji srpskog naroda. Tada su i redakcija "Vremena", i čitav Beograd, učestvovali u prikupljanju i distribuciji pomoći. Istovremeno smo neprestano vrteli džingl "Čuvajte svoje komšije" misleći na Hrvate koji žive u Batajnici ili Zemunu.

Kritičke novinare režimski mediji su tada nazivali izdajnicima i stranim plaćenicima, vas je Šešelj u jednom govoru proizveo u generallajtnanta NATO-a i nacrtao vam metu na čelu. Da li današnji režim u Srbiji koristi istu opasnu matricu za diskreditovanje i žigosanje neistomišljenika?

Prvo, situacija se ne može porediti, okolnosti su drugačije. Srbija je bila izolovana zemlja, a Radio B92 pod dvostrukim sankcijama. Drugo, pitanje je zašto takav način obraćanja nije prestao ni posle 5. oktobra. Posle petooktobarskih promena jedan deo snaga koje su postale deo tih promena, okupljen oko Demokratske partije Srbije Vojislava Koštunice ili Nebojše Čovića i Dušana Mihajlovića pa i deo DS-a, bio je veoma rezervisan prema svima nama koji smo se zalagali za direktne promene, za modernizaciju zemlje, i to je dovelo do slabljenja diskontinuiteta sa 1990-im godinama – i što se tiče sveukupne politike i terminologije. Tako su te kvalifikacije opstale i danas zaživele jednim malo drugačijim životom, ali su i dalje deo svakodnevne komunikacije, što je zaista katastrofalno i što nas vraća u nedemokratsko vreme.

Netrpeljivost prema drugačijem mišljenju je veoma zabrinjavajuća i opasna jer je dominacija u medijskom prostoru tolika da i mala diskreditacija može da se multiplikuje do veoma opasnih razmera. Danas su tu i društvene mreže koje prenose govor mržnje i nasilja koji lako može da se pretvori u fizičko nasilje.

Koja su tri događaja u trodecenijskoj retrospektivi ostavila na vas najjači utisak dok ste bili glavni urednik Radija B92?

Za mene lično to je hapšenje na početku bombardovanja. Zatim sam početak rata u Hrvatskoj, pa u Bosni i Hercegovini, koji su za nas bili neka vrsta konsternacije da je uopšte moguće da se tako nešto dogodi. Jedan od vrhunaca je bio 18. novembar 1991. kada je osvojen Vukovar. To je pokazalo kakva će biti priroda rata, da ništa nije sveto i da će biti užasnog razaranja i ubijanja ljudi i čitavih gradova, da je to rat protiv civila i protiv civilizacije. To nas je opredelilo ne samo da izveštavamo o ratu, već da mu se aktivno suprotstavljamo. Nekoliko srpskih redakcija nije samo osvetlalo obraz novinarstvu već i čitavom narodu. To je trajalo četiri godine i ja sam na to izuzetno ponosan.

Na drugom mestu je trenutak kada smo uspeli da prelomimo Zapad da suštinski i supstancijalno pomogne nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama i demokratski opredeljenim političkim strankama sa ciljem da u Srbiji dođe do mirnih promena. Mi smo zahvaljujući toj podršci izgradili infrastrukturu koja je dovela do 5. oktobra. Radio B92 je, recimo, u tom trenutku bio zabranjen, ali smo u Asocijaciji nezavisnih medija (ANEM) imali stotinak nekakvih medijskih entiteta koji su radili i prenosili isti program.

Treći trenutak je otrežnjenje posle 5. oktobra 2000. godine, razočarenje koje simbolizuje ubistvo Zorana Đinđića.

Koliku je ulogu imao ANEM u rušenju Miloševićeve vlasti?

Izuzetnu. Do demonstracija posle lokalnih izbora 1996. mi smo imali samo šest ili sedam članica u Srbiji i Crnoj Gori. Protesti za priznavanje rezultata lokalnih izbora sa kojima vlast nije htela da se pomiri su, međutim, bili toliko snažni, da je postalo jasno da će Milošević morati da popusti, a to je značilo da će lokalne radio-stanice pasti u ruke opozicije, ali da će ih zateći često zapuštene i bez kvalitetnih kadrova. Tada smo napravili projekat na osnovu koga bismo sve te lokalne radio-stanice ojačali kadrovski, organizovali edukaciju novinara i tehničkog osoblja i uvezali ih zajedničkim satelitskim informativnim programom koji bi proizvodio B92. Valjalo im je omogućiti i emitovanje Bi-Bi-Sijevog programa na srpskom, Glasa Amerike, Radija slobodna Evropa ili Dojče vele.

Ja sam tada seo u avion i otišao u Njujork. Deo potrebnih finansijskih sredstava odmah je dao Džordž Soros. Američka administracija u Vašingtonu je, međutim, bila rezervisana; nisu imali jasnu sliku šta se dešava, a i Milošević je još uvek bio tretiran kao garant Dejtonskog mirovnog sporazuma, pa su u principu dali podršku, ali su bili uzdržani. Po mom povratku počeli smo da lobiramo u Evropskoj komisiji i obratili se raznim drugim fondacijama za ostatak novca. Već 9. juna 1997. uključen je satelit preko koga se reemitovao informativni program Radija B92 u radio-stanicama gradova u kojima je na vlast došla opozicija.

To nije bila samo medijska infrastruktura. Veliki broj lokalnih stanica se po ugledu na B92 pretvorio u neku vrstu alternativnog kulturnog centra. Gola vlast ne znači mnogo ako nemate supstancu.

Uz satelit i internet mi smo praktično postali neuništivi, imali smo preciznu strategiju šta se radi ukoliko neka od članica ANEM-a bude bila zabranjena. Uz slobodne gradove ANEM je bio kičma mirnog rušenja Miloševićeve vlasti septembra i oktobra 2000. godine.

Da li je to lekcija koju je naučio Aleksandar Vučić? Da li se zbog toga SNS svim snagama bori za svaki zaseok?

Mislim da je Aleksandar Vučić dosta dobro proučio sve što se događalo 1990-ih godina, pa i kako su se razvijali B92 i ANEM. Zato nastoji da zatvori situacije u kojima bi mogao da nastane makar i mali procep, stoga tolika posvećenost osvajanju i najmanje opštine koja se čini potpuno beznačajnom. To je strategija zauzimanje prostora...

Kao u američkom fudbalu?

Na primer. Uz to Vučić ima podršku Zapada, za razliku od Miloševića devedesetih.

Važno je i iskustvo iz Istanbula, Budimpešte ili sada Banjaluke, iz gradova u kojima je vlast izgubila lokalne izbore. To su primeri kako opozicija pronalazi prostor za pomak u politici. Ja stalno imam utisak da opozicija u Srbiji čeka na nekakvo veliko rešenje koje će se deseti u jednom danu, preko noći. Od pobede na lokalnim izborima u Srbiji 1996. do promena 5. oktobra 2000. prošlo je četiri godine, setite se šta je sve napravljeno za to vreme.

Do promena se dolazi strpljivo, malim, dobro promišljenim potezima, koji prvo treba da osnaže neki pokret ili partiju da bi mogla da zauzme odgovarajući politički prostor. U Srbiji vlada užasavajuća nervoza, jer su ljudi već jednom obavili tu promenu.

Radiju B92 je odmah sa početkom bombardovanja 24. marta 1999. bilo zabranjeno emitovanje, interventna jedinica ga je zatvorila, a vas su pritvorili. Aleksandar Vučić je tada bio ministar informisanja. Vi ste danas u raznim savetima pod okriljem Vlade, rukovodite Komisijom za istraživanje ubistva novinara, kao izaslanik Vučića ste položili venac na Ovčari. Kako je došlo do toga da danas sarađujete sa Vučićem?

Ceo život, pored toga što sam novinar, ja sam i aktivista u različitim oblastima. To je moja životna misija. Pokušavao sam različite oblike saradnje na tom planu da uradim sa svim predstavnicima vlasti, osim sa Miloševićem. Tako sam i predsedniku Tadiću negde 2009. godine predložio da osnujemo Komisiju za istraživanje ubistava novinara. Nije bilo zainteresovanosti.

Onda je došla promena u politici Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića i to u našem smeru evropskih integracija i svega što one obuhvataju, uključujući medijske i druge slobode. Kao takvi dobili su izbore. To je bila nova realnost, danas neko upotrebljava i termin "nova normalnost".

Nas dvojica do 2012. nismo imali nikakvu komunikaciju. Nakon izbora posle kojih je Vučić postao prvi potpredsednik vlade uz posredovanje nekog iz Evropske unije došlo je do našeg prvog razgovora. Ja sam mu tada pomenuo da bi jedan od testova za njegovu političku promenu mogao da bude otkrivanje ubistava novinara. On se sa tim složio i pitao me da li imam nekakvu ideju. Ja sam mu izložio onu istu koju je Tadić bio odbio, da se osnuje komisija u kojoj bi bili i novinari, kako bi se utvrdilo gde škripi u istrazi, naročito posle otkrivanja dosijea "Ćuran". Vučić je rekao da se on slaže i da napravim neki koncept. Tako je nastala Komisija, a on je privržen razrešenju ubistava Ćuruvije, Pantića i Dade Vujasinović.

Dobro. Ali zbog toga na vas sa jedne strane predstavnici vlasti gledaju sa podozrenjem, kao na nekoga sa "druge strane" ko se tu muva, a u percepciji nekih iz opozicije, vi ste se prodali Vučiću. Da li se osećate usamljeno?

Da, i nije mi prvi put. I u zatvoru koji je bio evakuisan zbog bombardovanja sam se osećao veoma usamljeno.

Ali, moram i da se zapitam ko je taj ko danas izdaje potvrde o tome šta je ispravno a šta ne, šta je izdaja... Kako se to prodaje vlastima?

Kada sam 1999. napisao tekst za "Njujork tajms" sa naslovom "Nemojte sa prljavom vodom bacati i bebu" koji je bio protiv bombardovanja i imao tezu da takvo nasilje samo jača diktatora, neki su me optužili da sam se prodao Miloševiću. Tako je i kada smo osnovali Komisiju za ubistva novinara, najveći deo opozicione scene govorio da sam se prodao Vučiću.

Ali me to nikada nije pokolebalo. U jednom trenutku postao sam svestan toga da ja ne mogu više da radim ono što sam radio 1990-ih godina, da to treba da radi neko mlađi i svežiji sa nekim novim idejama, ali da imam potrebu da doprinesem ovom društvu, recimo tako što ću da ga suočim sa ubistvom kolega novinara, ili pomognem da se reše slučajevi nestalih, da se relaksiraju odnosi između Srbije i Hratske, da razvijam filantropiju i dobročinstvo.

Ja više ne verujem u to da će doći neko bolje vreme koje će na prečac rešiti sve, već da samo mi sami možemo pojedinačno, korak po korak, da rešavamo neke stvari. Ja sam odabrao ovaj put, da pomažem ljudima kroz Fond B92 i Savet za filantropiju i doprinesem kažnjavanju ubica novinara, rešavanju sudbina nestalih. A to uspešno može da se radi, stvari mogu da se pomeraju, samo uz komunikaciju i saradnju sa vlastima. Ja verujem da ostavlja traga to što radim, da ima nekog uticaja i rezultata.

Nemate moralni problem da sarađujete sa vlašću koju simbolizuje TV Pink, koja kontroliše većinu medija, koja se trudi da satre svakoga ko drugačije misli?

Nemam. Ja nisam deo vlasti. Moj položaj je nezavistan. Ja ću ovo raditi dok god budem mogao neometano da radim. Ja ne živim od toga; niti sam uslovljen nečim, niti sam kupljen.

Olako ste prešli preko 2000-ih godina. Ovakva televizija Pink nije proizvod ovih vlasti. "Naši" su omogućili da Pink preživi. Tada sam, recimo, ja bio česta meta otvorenih pisama Željka Mitrovića i pre nego što je ubijen Đinđić. To što simbolizuje Pink karakteriše sve ovo vreme, samo u nešto drugačijim modifikacijama i obimu.

Nije bilo nikakvog diskontinuiteta sa kulturom koja je izgrađena 1990-ih. Ona nije nikada bila razmontirana. Samo nekoliko meseci posle 5. oktobra Pink je počeo da emituje Kandu, Kodžu i Nebojšu i Darkwood Dub. Kada je na Pinku zasvirao Čanak i kada su počeli da se pojavljuju političari nove, demokratske vlasti, Duško Mihajlović me je pitao da li vidim šta znači biti na bazenu kod Željka Mitrovića, što je pokazalo promenu odnosa prema vlasniku Pinka. Ubrzo su se u program vratili turbofolk i Ceca kao kontinuitet prethodong perioda. Simbolički posmatrano, kulturu u Srbiji je od 1990-ih pa sve do danas projektovao Željko Mitrović. Nekada je bio jedan TV Pink, sada ih ima bezbroj.

Devedesetih godina je bilo lako jer smo mi imali misiju da uklonimo režim Slobodana Miloševića i mogli su da nas zaustave samo ako nas ubiju. Naš cilj je bio jasan. Danas je mnogo komlikovanije. Milošević je predstavljao borbu protiv Zapada, protiv ljudskih prava i evropskih integracija. Aleksandar Vučić i SNS su došli na vlast sa bitno promenjenom politikom koja je vezana za evropske integracije. To je dovelo do nesnalaženja svih na suprotnoj strani političke scene.

Zar nije ponovo postalo "lako"? Zar nije nezavisnim medijima lako da se bez neke moralne dileme opredele za borbu protiv sve grublje autokratije koju predstavlja Vučić i koja je pogubna za srpsko društvo, bez obzira na formalno približavanje Srbije EU? Zar nije ponovo sve pomalo crno ili belo?

U redu je eliminisati moralnu dilemu. Ali onda lako možete da upadnete u zamku, jer je uloga medija šira od političkog stava i odnosa prema vlastima i shodnog kreiranja uređivačke politike. Tu je skrivena zamka jednosmernog informisanja, obraćanja uskoj grupi ljudi koja ima slično političko mišljenje. To se B92 nije dogodilo, mi smo uvek uspevali da u program dovodimo i ljude mišljenja suprotnog od našeg, imali smo u programu debatu. Znam da je problem, jer predstavnici vlasti neće da se odazovu pozivima nezavisnih medija, ali se treba potruditi, makar naći nekoga ko nije predstavnik vlasti, ali reprezentuje slično mišljenje. Lično znam mnogo ljudi koji različito razmišljaju, a ne vidim ih u medijskom prostoru u kojem se vrte uvek isti ljudi.

Vi ste u Radnoj grupi za bezbednost novinara. Da li su kritički novinari u Srbiji danas ugroženi?

Ta radna grupa je osnovana na inicijativu EU. U njoj su predstavnici tužilaštva, MUP-a i novinarskih udruženja. Ja sam tu u ime ANEM-a. Problem te grupe je što postoji samo osnivački dokument, ali bez nekog supstancijalnog sadržaja. Njoj je dodeljena uloga monitoringa, a ne aktivnog suzbijanja nasilja i pretnji novinarima. Pritom se količina govora mržnje i pretnji širi bez ikakvih prepreka i pokušaja suzbijanja, osim u nekim eksplicitnim slučajevima koje zakon prepoznaje kao pretnju, recimo kada ti neko zapreti da će da te nabije na kolac. Zakon koji reguliše tu oblast trebalo bi da se promeni.

Da li je govor mržnje kada neko stalno ponavlja da je Đilas kriminalac?

To spada u političku kampanju diskreditacije koja je zasnovana na sudski neproverenim činjenicama. To je kršenje prezumpcije nevinosti, pa stalno ponovljanje toga jeste govor mržnje.

Kao nekadašnjem glavnom uredniku izričito antiratnog medija, baš je vama zapala uloga nekoga ko će kao izaslanik predsednika Srbije kleknuti pred spomenikom hrvatskim žrtvama u Vukovaru. Kako je došlo do toga?

Taj čin je kulminacija kontinuiteta mog odnosa prema ratnim zločinima, prema ratu od kada je počeo. Onda sam vodio aktivnu antiratnu uređivačku politiku, a danas aktivnu politiku suočavanja sa prošlošću i zločinima, i sa potragom za nestalim kao najbolnijem pitanju danas.

Hladni odnos srpske i hrvatske države u mnogome parališe napredak komisija koje se bave otkrivanjem nestalih osoba na obe strane. Došlo se do zaključka da bi trebalo napraviti neke iskorake da se to promeni i uspostavi veći stepen međusobnog poverenja. Ja sam i ranije išao na komemorativne skupove, pa sam predsednika Srbije obavestio da ću ove godine otići u Vukovar. Kada je počela nova politika hrvatske Vlade o zajedničkom komemoriranju, prvo u Kninu pa posle toga u Grubarima i Varivodama, ja sam shvatio da se događa nešto dosta bitno. Tada sam Vučiću rekao da bi bilo dobro da odem da položim venac sa zvaničnom legitimacijom izaslanika predsednika Srbije i on se složio. I hrvatska strana se pozitivno izjasnila.

U Vukovaru se u jednom danu odaje pošta srpskim, u drugom hrvatskim žrtvama. Ja sam otišao na Ovčaru sa vencem na kome piše da je od specijalnog izaslanika predsednika Srbije. Tamo sam osetio potrebu da uradim nešto više i kleknuo sam na jednu nogu sa idejom da naznačim važnost svega onoga što se trenutno događa u Hrvatskoj.

Da li je to bio spontan gest?

Ja sam znao da moram nešto više da uradim, nešto što je prepoznatljivo.

Da li ste mislili na Vilija Branta, koji je 1970. kao kancelar Nemačke u znak pokajanja pao ničice u Varšavskom getu?

Nisam hteo da glumim Branta, već sam verovao da će moj gest biti asocijacija na njegov gest, pa će ljudi prepoznati moju poruku bez velikih reči, jer su se reči izvinjenja već pomalo izlizale. Iskreno, nisam očekivao takvu reakciju u Hrvatskoj i Srbiji. Interesantno je da mediji iz Srbije nisu bili prisutni.

Ja sam imao potrebu da nešto uradim još 1991. kada su se sve te strahote u Vukovaru događale, da na neki način porodicama žrtava stavim do znanja da se i ja osećam pomalo krivim, odgovornim za to što se tako nešto necivilizacijski dogodilo, što je neko iz mog naroda počinio tu vrstu zla. Tako da je ovo za mene bila neka vrsta kontinuiteta.

Proces odavanja pošte svim žrtvama i uspostavljanja poverenja trebalo bi da bude trajan. Mi smo proces suočavanja s prošlošću na Televiziji B92 započeli emisijom "Istina, odgovornost i pomirenje", utvrđivanjem istine šta se zaista dogodilo. Tako je nastao i film Vukovar – poslednji rez koji obesmišljava pokušaje falsifikovanja istine. U procesu uspostavljanja poverenja biće potrebni još mnogi gestovi, ali i da se pronađu svi koji su u ratovima nestali.

Andrej Ivanji