Jedna crvena, pa jedna zlatna, pa opet crvena, pa zlatna kugla i tako već sat vremena ređam novogodišnje ukrase na novu, ogromnu jelku. Zasijaće raznobojne sijalice ne samo na jelki, već i na terasi i po celoj kući. Biće šareno, lepo i veselo, kako i treba da bude jer stižu praznici. Bar će kuća izgledati svečano, možda više nego ikada pre. Bar će ona biti spremna da proslavi još dva Božića, isprati staru i dočeka novu godinu.

Aaa, šta je sa mnom?! Dok pokušavam da stavim zlatno-crveni vrh na visoku jelku, niz obraze se slivaju suze. Pre dva dana umro je moj prijatelj. Više od trideset godina bio je moj prijatelj, moj stariji brat kada je trebalo to da bude, ljuti protivnik u jambu, najduhovitiji čovek na planeti, osoba koja je uvek bila tu da me uteši, zaštiti, zagrli, nasmeje do suza i iznervira do besvesti. Osoba koju volim do neba i nazad, i tako ukrug. Umro je na respiratoru, od korone, imao je pedeset i šest godina. Pre nekoliko dana javili su mi da su tetka i sestra od tetke na kiseoniku, ali da će se izvući.

Ovaj veliki Deda Mraz visiće na ulaznim vratima, odlučujem posle nekoliko minuta razmišljanja. Na vajberu poruka poruku stiže – Saša, Biljana, Maja, drugi Saša... svi pozitivni na korona virus. Bolnice se pune u celoj Srbiji, a nije mnogo bolje ni u Nemačkoj. Nemački zdravstveni sistem ima najviše kreveta u intenzivnoj nezi, tešim se, ali gotovo svi koje volim su u Srbiji, vrišti iz mene neki čudni glas kojem ne dozvoljavam da preraste u panični.

Ostavljam kićenje jelke, oblačim crnu haljinu, stavljam jarkocrveni ruž na usne i krećem da sa mužem i drugaricom proslavim rođendan. Da, danas je moj rođendan, još jedan razlog za slavlje. Kupujemo kapućino i kroasane u pekari, restorani i kafići su zatvoreni zbog pandemije već mesec dana. Nemamo gde da sednemo, pa stavljamo kafu na betonski stub, muž i ja na jednoj strani, a drugarica na propisanoj distanci od nas. Veliki buket cveća i lepo upakovan poklon potvrđuju da se odvija rođendanska žurka. Sve je po propisu, maksimalno pet osoba sme da se okupi na jednom mestu, nas je troje plus maleni pas. Razgovaramo, roditelji su joj na kiseoniku, morala je da potegne mnogo veza da bi ih smestila u bolnicu jer u Banjaluci vladaju haos i raspadanje.

Povremeno uspevamo da se nasmejemo i setimo da je danas, ipak, moj dan. Prija nam da tog sunčanog, novembarskog dana bar na trenutak budemo nasmejani i gotovo srećni. Šetamo dugo, na veliko zadovoljstvo našeg psa. U dvorištima vidimo ljude koji koriste neobično lepo vreme da pokupe lišće i posade koji zimski cvet. Verujem da je to jedan od načina da se odbrane od svega što se događa izvan ograda njihovih dvorišta. Dok ih gledam, naizgled bezbrižne, branim se od sećanja, ali ona su ovih dana mnogo jača od mene. Pre mnogo godina, moj prijatelj, koji sada "ulazi" u statistiku broja umrlih od smrtonosnog virusa, obukao je svečano odelo i izveo me na večeru za moj rođendan. Tada smo se mnogo smejali, danas je opet moj rođendan, a ja mnogo plačem.

Vraćamo se kući, prolazimo pored tržnog centra. Bez preterivanja, nekoliko stotina ljudi čeka ispred ulaza, automatski primećujem da između njih nema rastojanja od "čarobnih" dva metra. Bar nose maske! "O čemu se radi, zašto tu čekaju?", pitam prilično iznenađena. "Radi se o popustu od pedeset odsto na gaće i majice", pomalo ljutito odgovara muž. Danas je Black Friday. Da li ovi ljudi pripadaju teoretičarima zavere koji negiraju postojanje virusa, ili ga se jednostavno ne plaše, ili pak samo pokušavaju da "žive normalnost" kakvu su živeli godinama unazad?! Ovo su samo retorička pitanja, ali ne mogu da se otmem utisku da su, šta god mislili o virusu korona, iznad svega sebični, prvenstveno prema ljudima koji po deset i više sati u zaštitnoj opremi pokušavaju da spasu hiljade i hiljade života. I tako već mesecima. Pokušavaju, ali nažalost ne uspeju uvek, kao u slučaju mog prijatelja, i mnogih drugih prijatelja, očeva, majki... raznih ljudi.

Snešku Beliću koji svetluca svakako je mesto u dečjoj sobi, zaključujem nastavljajući da ukrašavam kuću. Red osmeha, pa kolona suza. Tuga zbog ličnog gubitka, koja izaziva opipljiv bol u stomaku, i neizmeriva sreća što je taj gubitak doskora bio ogromno bogatstvo i privilegija u životu. Nagomilani strah koji se uvlači u svaku poru, iznenadni optimizam i verovanje da će sve ovo, uprkos svemu, brzo da se završi. Jak nagon da se pokrijem jorganom preko glave i otkrijem tek kada ova teskoba prođe, i potreba, takođe jaka, da hrabro s lepim uspomenama nastavim dan za danom do neke nove etape u životu.

Ogromna zvezda, zlatna i sjajna kao sunce, stajaće na velikim staklenim balkonskim vratima. Širiće svoju svetlost i gore i dole, i ovde i tamo daleko...

Zorica Čubraković