Intervju – Milica Kralj, pozorišna rediteljka:
Danas je opozicija svako ko misli svojom glavom

"Izgleda da 700.000 stranačkih jurišnika nije dovoljno da se sakrije činjenica da se apsolutno sve raspada pred našim očima. Od ’Skupštine’ gde svedočimo kako se raspadaju ljudi, njihovo dostojanstvo i moral, od medija gde svedočimo kako se raspada istina i profesionalnost, do ulica gde se raspada sve. Nijedno društvo ne može nikud bez ljudi koji kritički misle, ni prijateljstvo ne može da bude pravo ako vam neko stalno klimoglavi – pa, vi ćete postati totalni idiot"

Pre nekoliko dana je, podstaknuta "parlamentarnim" čerečenjem Seke Sablić i Dragana Bjelogrlića, na svom tviter nalogu napisala: "Udvorice... Rečnik kaže:

poltroni / laskavci / skutonoše / ugađači / podrepci / prirepaši / dupelisci / uvlake / slugerani / šlihtare / prišivci / čankolizi / lizuni / pačavre / ništavci / hvalitelji / puzavci / pripuznici / tamponi / uguznici / klimoglavci / potrkuše / poslušnici / hulje / ... pa gde ćete takvi na glumce!"

Milica Kralj je pozorišna rediteljka, a možda i zato što je ćerka dvoje glumaca ‒ Ljiljane Gazdić i Petra Kralja, reklo bi se da je osetljiva na glumce. A u poslednje vreme daje i "čisto političke intervjue". Sintagma pod navodima je nova kvalifikacija koju je smislio predsednik države Aleksandar Vučić. Naime, u izvinjenju glumici Seki Sablić na RTS-u rekao je tako: Marko Atlagić je pogrešio (zato što je izvređao glumicu optuživši je da nije patriota), ali je taj intervju Seke Sablić (za nedeljnik NIN) "čisto politički". Tako da je predsednikovo izvinjenje glumici, u stvari, bilo "pravda za Marka". Poslanik Atlagić se danima kasnije, iz ugla umornog građanina posmatrača, pretvara u žrtvu Seke Sablić, zapravo onog na koga digoše hajku "strani plaćenici" i "izdajnici", a da se, na kraju, i ne zna zbog čega.

"VREME": Seka Sablić nema pravo da politički misli jer je glumica?

MILICA KRALJ: Čini se da niko nema pravo, ne politički, nego uopšte da misli ako misli svojom glavom, govori svojim rečima i ako se kritički odnosi prema našoj stvarnosti. Pravo na slobodu mišljenja i govora je nešto što se svakom građaninu Srbije garantuje Ustavom. Ako Ustav ne važi, vreme je da nam predstavnici vlasti to javno kažu. Red bi bio i da znamo šta od zakona uopšte važi. A osim obesmišljavanja Ustava i zakona, temeljno se radi na tome da se građanima ogadi i sama reč "politika". A zapravo je sve politika. Ako plaćate da grad bude čist, a davite se u đubretu, to je politika. Ako dajete plate nekim tipovima da vas predstavljaju u institucijama države, vi ste u politici. Cena krompira je politika. Dostupnost kulturnih sadržaja je politika. Uređenje parkića ispred vaše zgrade je politika, a betoniranje drveća dobijete ako vam je politika ogađena pa okrećete glavu od mešalice za beton.

Skupština Srbije danas je mesto gde se obučavaju i dokazuju pripravnici, botovi, oni čitaju s papira, razume se, ima i starih asova koji ličnim primerom pomažu u obuci početnika. Najbolji među aktivistima, bilo da imaju knjižicu ili ne, ne čitaju s papira, istrenirani su da brzo izgovaraju salve optužbi na račun onih koji misle drugačije, ne sede u Skupštini nego u TV studijima. Da li je moguće razgovarati s njima?

Svaka javno izgovorena reč nosi ogromnu odgovornost, pogotovo u ovako zaoštrenoj društvenoj situaciji u kojoj živimo. Kod nas nema odgovornosti ni za dela, pa naravno ni za reči. To je opasno. Dijalog je samo forma, a suština je da on nije moguć, jer bi morali da demantujete ne svaku rečenicu sagovornika iz vlasti, nego skoro svako slovo koje vam je upućeno. Uz to, vaspitanje vas primorava da se zaprepastite, to vas naizgled hendikepira, ali vam, u stvari, daje vremena da izbrojite do tri i da ne uzvratite onako kako vam instinkt naređuje. Ipak, sloboda koju vam daje činjenica da govorite ono što mislite je ipak neuhvatljiva prednost u odnosu na svakoga ko je tuđim mislima opterećen. Zato nam se sloboda mišljenja svojom glavom konstantno i osporava. Iako je Ustavom zagarantovana. Moguće je i da se reči danas ne koriste u istom značenju kao nekad. Jer nemoguće je da ljudi sebi dopuste da izgovaraju toliko laži. A nemoguće je i da se ne zaprepastite pred najezdom udvorištva. Udvorištvom su ljudi sami sebe degradirali, jer na to niko ne može da vas natera, to uradite sebi sami, pristajete na tu ulogu iz sitnih ličnih interesa. Veliki je problem kad takve građani plaćaju i pretpostavljaju da će posao da rade po zakonu, ove u parlamentu, recimo, onda neminovno dolazi do nesporazuma između građana-poslodavaca i njihovih predstavnika u institucijama ili u raznim nivoima vlasti. I tako i propadosmo.

Ko gleda skupštinske prenose u Srbiji? Da li je moguće da predsednik Vučić ima svako jutro pred sobom rejtinge koji potvrđuju da ovako treba: danas da se udari po Seki Sablić, sutra po Radetu Paniću, posle hajde vrati priču na brata Dragana Đilasa jer "kida" skupštinski rejting?

Prenose gledaju prvenstveno za to zaduženi nekakvi stranački šefovi, oni koji zadaju teme za sastave na kojima se sad "poslanici" u Skupštini obučavaju, oni koji upisuju pluseve i minuseve za svaki nastup. Nastup koji vređa inteligenciju građana i zdrav razum. Verujem da su prethodnog meseca polagali Veliki rečnik rodoljubivih fraza iz devedesetih, te otud toliko "narodnih izdajnika" s jedne i "sjajnih patriota" s druge strane, koji predlažu proterivanje mrskih rušitelja poretka. Skupštinske prenose gledaju i okoreli ljubitelji rijalitija, samo je pitanje da li ljubitelji rijalitija razumeju da oni finansiraju taj "skupštinski" rijaliti? Finansiramo ga svi mi, finansiramo one koji su tu dovedeni da ne rade ništa od onoga što zakoni nalažu da se u Skupštini radi. Da li bi ljubitelji rijalitija i dalje voleli da gledaju skupštinske prenose ako bi se setili da su zapravo oni poslodavci tim ljudima u Skupštini? I to u trenutku kad se bukvalno sve što se zove država – raspada?

Da li ljude koji ne znaju od čega će napuniti frižider, ili one koji se smrzavaju u redovima ispred kovid ambulanti, da li njih zanima to što je poslanik Atlagić poručio Draganu Bjelogrliću da se iseli iz zemlje?

Ogromna je neodgovornost ljudi koji se igraju lažne stvarnosti i siluju istinu. Kada zemlju vode stručni ljudi, profesionalci, dakle, ne udvorice nego nezavisni, misleći ljudi, onda stvarnost ne izgleda kako ste je opisali kroz prazne frižidere i smrzavanje u redovima ispred kovid ambulanti, ali se opet vraćamo na isto: stručni ljudi nisu spremni da budu u stranačkom kavezu kakav je SNS, jer bi u takvom kavezu bili u nemogućnosti da išta učine. Misleći čovek, stručan i nezavisan, onaj koji pokreće stvari nabolje, kritički se odnosi prema svemu, pa i prema sebi samom. Kritika je ovde zločin nad državom. Partijsko zapošljavanje, zaobilaženje stručnih ljudi, nagrađivanje poslušnika od mesne zajednice do Kriznog štaba, doveli su do toga da se danas sve raspada. Kada na mesto ministra dođe čovek koji se nije uopšte školovao da bi mogao da vodi neki resor, nego je na to mesto došao zato što je najglasnije aplaudirao, zato što se udvoravao šefu države, to je već zločin nad tim resorom. Ali onda to ide još dalje: tom čoveku podrazumevano pripada mesto u Kriznom štabu koji sad odlučuje doslovno o našim životima.

Mislite li da se vlast ostrvila na ljude iz kulture i zdravstvene radnike jer opozicije, sem Dragana Đilasa koji je njihova glavna meta, više i nema?

Opozicije ima, ja sam opozicija, svako ko misli svojom glavom je danas opozicija. Dragan Đilas je satanizovan, on je sav ižvrljan metama, to ne samo što nije normalno šta se radi čoveku koji je bio gradonačelnik Beograda pre sedam godina, nego je i opasno. Inače, ne bih rekla da postoji posebna ideja o napadu na glumce, ljude iz kulture, zdravstvene radnike, to su napadi na sve one koji kritički misle u ovom društvu, na ljude koji misle svojom glavom. Oni su targetirani kao glavni neprijatelji. Izgleda da 700.000 stranačkih jurišnika nije dovoljno da se sakrije činjenica da se apsolutno sve raspada pred našim očima. Od "Skupštine" gde svedočimo kako se raspadaju ljudi, njihovo dostojanstvo i moral, od medija gde svedočimo kako se raspada istina i profesionalnost, do ulica gde se raspada sve. Nijedno društvo ne može nikud bez ljudi koji kritički misle, pa tako ne može ni prijateljstvo da bude pravo, jer ako vam neko stalno klimoglavi – pa, vi ćete postati totalni idiot.

Da li su građani Srbije videli suze anesteziologa Radeta Panića ili je i njegova reakcija progutana u velikoj rijaliti produkciji SNS-a? Čini se kao da su svi čuli samo predsednika države koji je optužio Panića da hoće da sruši državu i zdravstveni sistem.

Jedan mali deo Srbije je čuo doktora Panića, jer veći deo živi u suverenom medijskom mraku. Po principu devedesetih – ne daju vam vest, al’ vam daju reakciju svih dežurnih pljuvača. Ali iako je medijski mrak, jedan deo Srbije ono što govori doktor Panić vidi sopstvenim očima. Svi sistemi koji zavise od organizacije države se u krizama drže samo zahvaljujući ljudima herojima, pojedincima. Posledice toga što se odavno ne veruje, na primer, Kriznom štabu i onome što su državni izvori, ogromne su i mi im upravo svedočimo. I činjenica da nam se, evo, deveti mesec plasiraju potpuno suprotne informacije i da se na nas izdiru, dovoljno govori kakav je odnos ove vlast prema nama, građanima.

Skupština definitivno liči na rijaliti. Bori li se vladajuća SNS na ovaj način za rejting i gledanost ili želi da to baš ne gleda niko, da ispod radara i neprimetno donose zakone i odluke koje idu na ruku samo ostvarenju njihovih partikularnih, burazerskih interesa?

Sigurno je da oni nešto izigravaju pred kamerama, i ranije je tako bilo, kako se uključe kamere, oni živnu, svađaju se, pa kad se isključe, zevaju, dosadno im, i sve to za plate koje dobijaju od građana Srbije. Oni ne odlučuju ni o čemu, niti se trude da to sakriju. A možda je tako i bolje ako se tek obučavaju. Volela bih da znam kako se zove tačka dnevnog reda na koju se oni javljaju pa pričaju satima o Draganu Đilasu, ili njegovoj porodici, ili o patriotizmu glumaca? Kako se tačno zove ta tačka dnevnog reda u zemlji koja je u krizi i deo je sveta koji je u krizi?

Možda je ideja baš to da se svi skupa bavimo glupostima i uvredama koje poslanici upućuju građanima ove zemlje umesto da pitamo zašto su dozvolili da pukne zdravstveni sistem, da tražimo odgovornost za raspale institucije?

Teme nam se nameću s namerom, da bi se skretala naša pažnja s onoga što je stvarni problem. I računaju da smo glupani. Jer nas temeljno i dugo zaglupljuju. I uspeva im.

Udruženje dramskih umetnika Srbije napisalo je otvoreno pismo Ivici Dačiću, predsedniku Skupštine Srbije, zbog napada i uvreda upućenih umetnicima. Mislite li da je takav izraz solidarnosti dovoljan?

Uvek treba reagovati. Mislim da je odustajanje od reakcija "zato što smo uvereni da se ništa ne može postići" ono što nas je uvelo u apatiju. Kad god se dogodilo da se javnost uzburka zbog neke teme, događaja, iako je malo primera, vlast se uvek povlačila. Nek reaguje ko, kako i gde može. Čak i uprkos činjenici da vas ovi što su uvek iznad svake situacije smatraju ludim il’ budalom što ne ćutite, čak i kad vas zbunjuju kad kažu: "Nemojte sad na ovo da reagujete, to vam vlast namerno podmeće." Pa, pobogu, nemojte narodu koji ćuti govoriti šta bi još trebalo da oćuti!

Kazali ste da je udvorištvo pojelo sve naše institucije. Šta se događa sa društvenom solidarnošću tamo gde nestanu institucije države, ima li društvo u takvim prilikama šansu da preživi? Zašto je solidarnost toliko skupa?

Ovo društvo će morati da se gradi ispočetka jer su ga pojeli korupcija i udvorištvo. To nema toliko veze sa vlašću, koliko sa nama, građanima, koji nikako da shvatimo da smo mi ti koji imamo moć, jer građani su iznad svake vlasti, vlast mora biti njihov servis, papagajski to ponavljam. U teškim trenucima mi smo uglavnom bili solidarni i lako se razumeli. Na primer, tokom bombardovanja ili tokom poplava. Međutim, čim se umeša vlast koja nas poziva na solidarnost na način da smo mi krivi za sve i da nismo svi isti, koja nas je pre toga na svaki način zavađala, i izlaže nas iživljavanju klimoglavaca, naša solidarnost postaje upitna. Kada su nas zatvarali, mi smo bili solidarni. I ostali bismo mi solidarni da smo imali kome da verujemo, da nismo zloupotrebljeni za kampanju, da nekima nije bilo dozvoljeno da šetaju sa bakljama na našim krovovima dok smo mi solidarno čučali u kući, i tako dalje.

Predstavnica ste "Skupštine slobodne Srbije" koja je formirana u julu. Reč je o još jednom pokušaju organizovanja grupe pojedinaca, intelektualaca i skretanju pažnje javnosti da postoje oni koji žele da se odupru sistemu. Bili ste jedno vreme aktivni i u PSG-u, ali kažete da vaša borba traje od studentskih protesta 1996. Zašto se danas ljudi tako teško okupljaju?

Zato što smo temeljno razbijani na sitne delove, zato što su ljudi zbunjeni, uplašeni, razočarani iz milion razloga – na primer, danas gledaju neke s kojima su verovali da dele istu borbu i uverenja i vide ih kako ulaze u novosmišljena ministarstva i izgovaraju nepovezane rečenice da bi se opravdali. Ali eto, makar znamo da su razlozi što čamimo u ovom mraku višeslojni. Da mi je neko 1996. pričao da ću ponovo da gledam iste ljude samo u skupljim odelima i modernijim automobilima, koji čak vraćaju istu retoriku tih godina i hoće da ratuju sa sopstvenim narodom, jer ne mogu ni sa kim iz regiona, ne bih mu verovala! Ali šta su mi opcije? Da se pravim da živim na Marsu? Da ućutim i pustim da me proguta apatija? Jedna sam od osnivača Pokreta slobodnih građana, ali to je ubrzo preraslo u nešto u čemu ja ne bih mogla da se snađem, pa je bilo poštenije da se sklonim. Skupština slobodne Srbije je konstituisana u oktobru, zapravo, nije samo "jedan od pokušaja" jer postoji. To nije skup, kako se možda misli, nekakvih introvertnih intelektualaca, koji sede u nekoj sobi i mozgaju nešto nerazumljivo sami za sebe, to je jedna razgranata mreža slobodnih i solidarnih ljudi iz cele Srbije, ljudi najrazličitijih profesija koji različito misle na sve zamislive teme, osim na one teme koje se tiču ciljeva koji su nam svima zajednički, a to su, osim borbe da se moć vrati građanima – slobodni izbori, medijske slobode, vladavina prava. U različitosti je lepota naše zemlje. Bogatstvo je da mislimo različito, a da se čujemo i razumemo. Ljude valja ohrabriti sve dok svi ne postanemo uzbunjivači, svako u svojom okruženju, svako na svom poslu, gde god. Ne gadim se stranaka opozicije, stranke moraju voditi zemlju, ko će drugi. Pretpostavljam da će uz probuđene građane i posle svega ovoga, uvek imati u svesti da su oni u službi građana. I da su smenjivi.

Mislite li da zdravstvena i ekonomska katastrofa u kojima smo se našli poslednjih meseci mogu da trgnu ljude u Srbiji, izoštre im pogled na vlast? Pokrenu ljude? Ili je svođenje života u Srbiji na test izdržljivosti zapravo dobitna kombinacija za SNS?

Ne znam da li je ovo što nam se događa moguća tačka otrežnjenja, bilo je dosad mnogo onih poražavajućih i, po ovu državu, potpuno devastirajućih trenutaka, ali nismo reagovali kao što bi reagovalo neko zdravo društvo. Tako da ne umem da procenim, ali bojim se da više nema vremena ni za budućnost ako se ne probudimo uskoro.

Na kraju ili na početku, svejedno, tu je i korona. Za koga je matine pozorište? Treba li rizikovati?

Kad je prvi put rečeno dokle će šta raditi, niko pozorišta nije ni spomenuo. Važnije su kladionice. Pa su stavili da se igraju predstave u vreme kad je publika u nemogućnosti da dođe. Pozorište sve može i u njemu sve može, jedino ne može bez publike. Igraju se inače predstave i u podne i u ponoć, to sad nije primarno koliko činjenica da ne postoji nikakva briga, plan i razumevanje za ono što je kultura u jednoj zemlji. Takozvani poslanici su se samoproglasili za patriote, a izglasali su da im je kultura nula. I opet se tu vraćamo na promociju rijalitija i rijaliti nevrednosti, a to je sahrana za kulturu. Sad već deluje da se to radi svesno. Posledice zanemarivanja kulture mi sada živimo. Sveopšte nasilje, jezik mržnje, neobrazovanost i neshvatanje različitosti – sve su to posledice svesnog zanemarivanja kulture. Umetnost razvija kritičku svest prema društvu, ukazuje na probleme, pa to valjda nije poželjno. Umetnost oplemenjuje i obogaćuje naš duh, umetnost je lepota i mašta, pa ni to nije poželjno, jer nas valja uvek držati u mraku mržnje i neznanja.

Ako izuzmemo opravdan strah od bolesti, deluje da su vaše kolege i glumci ipak podeljeni. Jedni smatraju da ne treba nikako pomagati vladajućoj stranci da održi privid normalnosti, drugi da treba igrati bilo gde i kada, uprkos svemu?

Ljudi su uplašeni, sve nam je ovo nepoznato, kao i svima, ali predstave se ne igraju zbog političara na vlasti, nego zbog publike. Glumci igraju za svoju publiku i dele sudbinu sa njom. Niko ne zna ni šta se dešava ni šta će biti posledice svega ovoga. Glumce poštujem i volim jer igraju uvek, u svim okolnostima, i kada padaju bombe, glumac igra i kad mu umre otac, uvek i uprkos svim problemima, ličnim i društvenim, oni celog sebe daju kad igraju, sve od sebe vam daju. Ova situacija je za sve nova, a činjenica je i da mogućnost igranja i njegova opravdanost u ovoj situaciji zavisi i od onih koji pozorišta vode i od njihovog odnosa, brige ili nebrige, prema zaposlenima – kako glumcima koje vidite, tako i ljudima iz tehnike koje ne vidite. A samim tim i prema publici.

Kada očekujete da će doći vreme da za novine govorite samo o pozorištu? Šta biste režirali prvo posle korone?

Kad dođe odgovorna vlast. Jer samo odgovorna vlast će razumeti koliko je važno promovisati kulturu. Malo mi je tužno da stalno to ponavljam, ali smo došli do toga da savremeni likovni umetnici danas batine dobijaju. Pa, odgovorna vlast u našoj budućnosti biće po pitanju kulture totalitarna – umesto straha u kosti, uterivaće nam u kosti kulturu.

Volela bih da režiram jedan savremeni tekst koji je i bio u planu pre korone, jer to će značiti da se sve vratilo u novo "staronormalno".

Zora Drčelić