Međunarodni dan ljudskih prava:
Vanredno stanje kao konstanta u Srbiji

Kada se ljudska prava i demokratija nađu na udaru, dolazi do narušavanja ravnoteže u državi i društvu, a taj disbalans može dovesti do trajnog poremećaja u raznim sferama društva – od političkog, ekonomskog, socijalnog, kulturnog, bezbednosnog, do svakog drugog

Na današnji dan pre 72 godine, pod okriljem Ujedinjenih nacija, usvojen je tekst Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Inspirisan je najtežim zločinima u istoriji čovečanstva, počinjenim od strane nacista, fašista i njihovih kolaboranata. Ujedinjene nacije su uspele da nađu snage i privole tada znatno manji broj država međunarodne zajednice od onog koji danas postoji, da usvoje Univerzalnu deklaraciju i da na jednom mestu budu popisana univerzalna ljudska prava, koja rođenjem pripadaju svakom pojedincu. Upravo se taj dan sada širom sveta obeležava kao Međunarodni dan ljudskih prava. Taj datum nas uvek podseti na vrednosti tog i potonjih dokumenata kojima se garantuju ljudska prava, sa ciljem da sagledamo trenutno stanje i probamo da unapredimo njihov nivo.

Beogradski centar za ljudska prava, držeći se svoje višegodišnje tradicije, od 1998. svake godine objavljuje godišnji izveštaj o stanju ljudskih prava (nekada je to bio izveštaj o stanju ljudskih prava u Jugoslaviji, zatim Srbiji i Crnoj Gori, a sada samo u Srbiji). U godini u kojoj Beogradski centar za ljudska prava obeležava 25 godina postojanja i uspešnog rada, usled vanrednog stanja izazvanog pandemijom virusa korona, Centar je objavio i vanredno izdanje svog izveštaja – Izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji za period januar–jun 2020. godine. U njemu je zabeležen veliki broj kršenja ljudskih prava, koja su se nastavila i nakon okončanja vanrednog stanja.

Suočeni sa restrikcijama, odnosno derogacijom ljudskih prava i sloboda za vreme trajanja vanrednog stanja, u situaciji sličnoj onoj iz 2003. godine nakon uvođenja vanrednog stanja nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, građanima Srbije 2020. godinu je pored objektivne opasnosti u vidu pandemije virusa korona obeležila i subjektivna opasnost – prepuštenost građana volji nekolicine ljudi na vlasti i njihovih saradnika.

VANREDNO STANJE

Vanredno stanje, koje je proglašeno sredinom marta i trajalo do početka maja, ostavilo je gorak ukus kod građana Srbije. Brojne slobode i prava bile su uskraćene u tom periodu. Pored objektivnog problema i straha od potencijalne zaraze virusom korona, građani su se susreli i sa virusom koji je u jednom trenutku pokosio mnoga ljudska prava i slobode.

Republika Srbija, kao država članica brojnih međunarodnih organizacija i potpisnica univerzalnih i regionalnih međunarodnih ugovora, ima obavezu da vodi računa o ljudskim pravima i slobodama svih ljudi na svojoj teritoriji. Pošto vlasti odluče da uvedu vanredno stanje i derogiraju neka ljudska prava i slobode – razume se, onih čija je derogacija dozvoljena, ali ne i onih koja su apsolutno važeća (norme ius cogens) – obaveza države je da obavesti nadležna međunarodna tela koja kontrolišu primenu pojedinih međunarodnih ugovora. Srbija je, tako, bila među deset od 47 država članica Saveta Evrope (SE) koje su obavestile generalnog sekretara SE o uvođenju vanrednog stanja. Međutim, vlastima Srbije trebalo je nekoliko meseci da obaveste SE o prestanku vanrednog stanja. Takav nemar pokazuje stepen privrženosti ljudskim pravima, ali i odnos prema nadzornom organu za primenu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

SLOBODA KRETANJA

Višemesečna izolacija možda je najteže pala građanima Srbije. Svakodnevno menjanje restriktivnih mera, od ograničenja vremenskog perioda u toku dana i noći kada su se građani mogli slobodno kretati do potpunog lišenja slobode kretanja za nekoliko kategorija ljudi – lica starijih od 65 godina i izbegličko-migrantske populacije. Tako su naši najstariji sugrađani bili uskraćeni za jednu važnu slobodu i gotovo kažnjeni, i to bez krivice. Mnogo je veći problem bio nedostatak zaštitne opreme na početku pandemije, kao i cena pojedinih sredstava za zaštitu. A trebalo je više nedelja da se nešto učini i promeni u praksi.

Za to vreme su stotine hiljada ljudi bili u riziku od zaraze, a posebno socijalno ugroženi deo stanovništva. Posledice višemesečnog zatvaranja ljudi, pored vrlo upitne pravne prirode, ostaju i po zdravlje tih ljudi – nagli prestanak kretanja i rizici od nastanka i napredovanja sa tim povezanih drugih oboljenja. Zato pomalo čudi kako to da je lakše oduzeti neku slobodu ili pravo, nego obezbediti zaštitnu opremu i prevenirati širenje zaraze. Da li su prava građana ispod nekih, tržišnih ili ma kojih drugih prava?

SLOBODA MIRNOG OKUPLJANJA

Ako će nam nešto, osim pandemije, ostati urezano u sećanju na 2020. godinu, to su mučne slike sa beogradskih ulica tokom protesta početkom jula. Slike naših sugrađana prskanih suzavcem, prema kojima je prekoračena upotreba fizičke sile, i koji su bili hapšeni, a nadležni su pred time zatvarali oči, ne čineći baš mnogo da se takvo postupanje prema građanima spreči.

Zabrana javnih okupljanja usled pandemije došla je, kao i proglašenje vanrednog stanja, pomalo zakasnelo (Svetska zdravstvena organizacija je proglasila pandemiju već 11. marta, a u Srbiji je vanredno stanje proglašeno 15. marta). Po završetku vanrednog stanja gotovo neprirodno su nastavljene svakodnevne aktivnosti, pa i političke, makar kada su bili u pitanju skupovi vladajuće partije i njenih partnera. Tako smo državne i partijske funkcionere često viđali bez neophodne zaštitne opreme, pa i u broju većem od dozvoljenog na javnom mestu, posebno u zatvorenom prostoru.

Ako se prisetimo da su zapravo opozicioni lideri prvi pozvali na zabranu okupljanja (početkom marta sa apelom za zabranu javnih skupova i rada škola), čini se da se vlastima osladila zabrana okupljanja kada su razumeli da i to može da bude još jedna alatka u političkoj borbi protiv opozicije i neistomišljenika. Još ako se doda da su ubrzo po prestanku vanrednog stanja bile tolerisane pune tribine stadiona i razna nepotrebna okupljanja, to je minorizovalo bilo kakve mere zaštite i omalovažavalo građane da istinski uživaju slobodu mirnog okupljanja kada je to zaista neophodno.

SLOBODA MEDIJA

Napadi na novinare i medije i dalje se nastavljaju. Pritisaka ima sa raznih strana, od prozivki u parlamentu, zatrpavanja kioska tabloidnim novinama, davanja izuzetno velikog prostora rijaliti programima na televizijama, posebno na onima sa nacionalnom frekvencijom (javno dobro!). I u informativnim i političkim emisijama, koje više ne nalikuju na informativne, koristi se prilika da se iznose neistine i uvrede na račun ne samo političkih oponenata, već i novinara i svih drugih neistomišljenika. Svedoci smo optužbi od strane vladajuće većine u parlamentu (manjine gotovo da tamo i nema) da je predsednik Vučić na meti Dragana Đilasa, uz "dokaze" u vidu karikatura u dnevnom listu "Danas", što pokazuje, osim pritisaka na opoziciju, i pritiske na slobodu medija. Ili najsvežiji primeri za sada verbalnih nasrtaja usmerenih prema televizijama N1 i Nova, te nesuvislih verbalnih nasrtaja poslanika vladajuće partije na istaknutu dramsku umetnicu Jelisavetu Seku Sablić. Niz je nepregledan. Slučaj hapšenja novinarke Ane Lalić 2. aprila takođe ostaje zabeležen kao jedan u nizu pritisaka na rad medija. Sloboda govora i pravo na informisanje svesrdno se minimalizuju i sprečavaju.

Sagledavanjem situacije sa strane, koliko je to moguće, ovakvo stanje je posledica izostanka lustracije nakon petooktobarskih promena, jer pored istih lica i metodi su vrlo slični onima koji su korišćeni devedesetih. U Srbiji već duže vreme vlada osećaj da živimo u permanentnoj izbornoj kampanji. Makijavelističkim bravurama aktuelni režim skreće pažnju sa tekućih problema kojih je sve više, a mediji (neretko i parlament), izgledaju kao najpogodnije sredstvo za to.

IZBORNO PRAVO I PREDIZBORNA KAMPANJA

I izborna kampanja je obeležila 2020. godinu, kako svojim metodima tako i epilogom. Pod sloganom "Za našu decu", vladajuća partija i njeni koalicioni partneri besomučno su se zaklinjali da rade za našu decu. Samo je pitanje za čiju? Izbori su održani u jeku pandemije virusa korona, i to bez obzira na bojkot dela opozicije. Takođe, bilo je ljudi koji nisu ni želeli da glasaju, ili nisu imali uslova za izlazak na birališta usled pandemije.

Ali, čak i ako bi na stranu stavili predizbornu kampanju i sam čin glasanja, ostaje još mnogo toga važnog da se kaže o postizbornim igrama bez granica. Pošto su izbori prošli počelo je odugovlačenje konstituisanja novog saziva skupštine i formiranja Vlade. Parlament je, to se slobodno može reći, ostao bez opozicije. Delom zbog bojkota, a delom zbog urušavanja demokratskih institucija.

I po formiranju Vlade, posle višemesečnog iščekivanja, brojna rešenja su iznenadila građane Srbije (ne samo personalna). Personalno i resorno, najveće iznenađenje bilo je formiranje Ministarstva za dijalog. Na čelo ministarstva je postavljena doskorašnja perjanica Demokratske stranke – Gordana Čomić. Za sada bez prejudiciranja ishoda, kako ne bi bio zlonamerno protumačen, ostaje da se sagleda da li će i do kakvog dijaloga doći.

Rezultati izbora (nepostojanje parlamentarne opozicije), rad i rezultati parlamenta, suštinski predstavljaju suprotnost uživanja izbornog prava u najširem smislu. Poslanici koji listom zahvaljuju predsedniku Republike što im je ukazao poverenje, dokazuje da su "pobrkani lončići" i da narodni poslanici kao da ne razumeju da su im poverenje ukazali građani Srbije a ne predsednik Republike (i partije).

PARALIZA DRŽAVNIH I NEZAVISNIH INSTITUCIJA

Višemesečno iščekivanje da se održi prva sednica novog saziva Narodne skupštine u javnosti je stvorilo apatiju. Neracionalno je bilo i višemesečno čekanje na sastav nove Vlade, pa je tako i među onima koji su izašli na birališta i glasali za vladajuću partiju bilo poprilično nejasno zašto se odugovlači sa formiranjem nove vlade, kada je bilo izvesno čiji će biti mandatar. Stiče se utisak da volja građana i nije tako važna, dovoljno je da se sprovede forma: birači da budu zavedeni raznoraznim trikovima u predizbornoj kampanji, zatim da izađu na izbore, a sve nakon toga više se i ne odnosi na birače – građane Srbije. Ostalo postaje obavijeno velom tajne i odlučivanjem tamo negde.

Nepotrebno dugo bilo je i čekanje na izbor novog Poverenika za zaštitu ravnopravnosti (kao da se krije politička volja i podela kolača, pošto se podele unosniji poslovi), ali i sam postupak izbora nove-stare Poverenice. Imajući u vidu nadležnosti Poverenika, ostaje neobjašnjeno javnosti zato se čekalo pola godine na izbor novog Poverenika i zašto su mnoge žrtve diskriminacije u tako dugačkom periodu bile prepuštene same sebi.

AFERE I KORUPCIJA

U izveštaj GRECO o korupciji u Srbiji, konstatovano je da su vlasti Srbije ispunile svega dve od 13 preporuka. Dakle, 11 preporuka nisu ispunile (tačnije deset su delimično sprovele, a jednu nisu). A kada će? Ne zna se. Međutim, ako se prisetimo afere "Krušik", ne možemo a da se ne zapitamo šta bi bilo sa bilo kojim uzbunjivačem da se nije našlo volje i prostora u retkim slobodnim medijima i da nije bila skrenuta pažnja da je jedan čovek, Aleksandar Obradović, postupio hrabro i savesno, a pritom i zakonito. Ovo ne samo zbog toga što se ta afera nastavlja kontra-aferom, već i zbog svih budućih Aleksandara Obradovića koji su nam preka potreba.

Da li bi bilo potrebno i da uzbunjivači budu vidljiviji domaćoj i inostranoj javnosti (Aleksandar Obradović je već vidljiv "Fondaciji Kluni", Amal i Džordža Klunija)? Trebalo bi, ali bi trebalo da budu vidljiviji i međunarodnim telima koja se bave nadzorom implementacije međunarodnog prava i standarda, da se ne bi na osnovu iskrivljene slike cenilo stanje u Srbiji i dobijale mršave dvojke, koje, same po sebi, pristojnom svetu nisu prelazna ocena.

Kada se ljudska prava i demokratija nađu na udaru, dolazi do narušavanja ravnoteže u državi i društvu, a taj disbalans može dovesti do trajnog poremećaja u raznim sferama društva – od političkog, ekonomskog, socijalnog, kulturnog, bezbednosnog, do svakog drugog. Zato je bitno da se u društvu neguje kultura ljudskih prava, a društvo da bude demokratsko kao garant zaštite ljudskih prava i sloboda, pojedinca i grupa, kako bi se izbegla destabilizacija društva i pojedincu osigurao dostojanstven život.

Ako svemu ovome dodamo i neke stalne teme koje opterećuju srpsko društvo u poslednjih nekoliko decenija – zdravstveni sistem u raspadu, slučaj(evi) nestalih beba, suđenje za ratne zločine, alarmantno loše stanje životne sredine i neke druge, malo li je za državu veličine Srbije? U pandemiji virusa korona koja potresa celi svet, važno je da se razgraniče uticaji pandemije na uživanje ljudskih prava, odnosno svrsishodnost mera koje nadležni preduzimaju u njenom suzbijanju. Zato će naredni izveštaj o stanju ljudskih prava u izdanju Beogradskog centra za ljudska prava, onaj za 2020. godinu, koji će uskoro biti objavljen, biti prilika da nastavimo da čitamo o položaju i pravima pojedinaca i grupa i da se, nažalost, uverimo da hodamo unazad, makar kada je reč o demokratskim vrednostima i vladavini prava, te uživanju ljudskih prava.

Bojan Stojanović