Baština:
Četvrti element

Nakon običaja proslavljanja porodične slave, tradicionalne narodne igre kolo i pevanja uz gusle, na Uneskovoj Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa je i Zlakusko lončarstvo

Uneskov Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na prošlonedeljnom zasedanju odlučio je da na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva uvrsti Zlakusko lončarstvo iz Srbije. I, to je dobra vest.

U selu Zlakusa živi oko 600 stanovnika. Nalazi se na sredokraći puta od Užica do Požege uz reku Đetinu, ispod Gradine. Zovu ga – selo lončara. S kolena na koleno, u njemu se tri veka unazad prave zemljani lonci, đuvečare, pržulje, pekače, sačevi, činije, oke i drugo posuđe na način i od materijala kojih nema ni na jednom drugom mestu.

Prvo se uzmu glina – gnjile, kako se kaže u Zlakusi – iz sela Vranjani nadomak Požege, i kalcit, na lokalnom jeziku se kaže vrsta zato što se kopa u Vrstama, delu susednog sela Rupeljevu. Glina se kopa na dubini od dva do osam metara, a kalcit u majdanu starom više od 200 godina. Glina i kalcit se pomešaju u idealnom odnosu 1:1. Onda se uzme ručno grnčarsko vitlo koje lončari zovu kolo. Etnografi kažu da se vitlo kao što je to zlakusko zadržalo još samo u nekim delovima Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a da ga u Španiji i Portugaliji, gde su ga takođe koristili, više nema. Zlakusko vitlo se izrađuje od drveta. Sastoji se od okruglog točka prečnika 33 cm i debljine 5 cm, točak je na osnovi visine 22 cm koja prolazi kroz krst čiji su kraci povezani sa točkom stubićima visine 14 cm.

Izrada posude se počinje od dna, komadom gline u obliku pogače. Zidovi se grade zidanjem, dodavanjem slojeva gline u obliku kobasice – lončari kažu sudžuk – a dorađuju se posebnim alatom i okretanjem vitla. Alat je od prirodnih materijala. Bočilo je konusno parče drveta kojim se sud sa unutrašnje strane "boči", daje mu se zaobljena forma i istovremeno se ujednačuje debljina zidova. Kustura ili kostura je drveni nož kojim se skida višak gline. Rub je komad krpe ili kože kojom se formira obod i gladi sud sa spoljne strane. Šaraljka je zarezani drveni štapić kojim se posuda ukrašava.

Posle sedam do deset dana sušenja na vazduhu i dimljenja u sušionici, posuda se peče na otvorenoj vatri, žižanici, što je još jedna specifičnost zlakuskih lončara. Posuda se postavi na ravnu podlogu od drvenih oblica, pa se onda cela opkoli i prekrije oblicama i granjem i zapali se. Peče se dok sudovi ne pobele. Gotove posude su čvrste i otporne na vatru, zapremine od jednog do sto litara, i koriste se za kuvanje i pečenje hrane.

Devedesetih godina prošlog veka malo ko je u Zlakusama pravio keramičke posude. Sofija Bunardžić, akademska slikarka iz Užica, kaže da je tada zatekla samo petoricu grnčara, kao i da je okolina njihov zanat smatrala prevaziđenim i nije bilo izgleda da će ih iko naslediti. Njenom inicijativom 1995. godine osnovana je Međunarodna kolonija umetničke keramike, s namerom da umetnici prave skulpture istom starom tehnikom kojom lončari prave posuđe, i da se time tradicionalni zanat oživi. Prva kolonija je održana u domaćinstvu majstora grnčara Milana Savića, a do sada je u Zlakuski stvaralo 350 umetnika iz zemlje i inostranstva. Danas se proizvodnjom zemljanih posuda bavi deset domaćinstava u kojima se najmanje po dva člana bave grnčarstvom, a zahvaljujući Sofiji Bunardžić u Umetničkoj školi u Užicu izučava se zakuska keramika kao spoj tradicije i umetnosti.

Da bi zaštitili svoje posude od robe koja nije autentična a pune su ih pijace i vašari, zlakuski lončari su 2006. godine osnovali Udruženje. Darko Tešić, predsednik ovog Udruženja, i njegov brat Žarko, četvrta generacija lončara u porodici, inicirali su da Užička gradska skupština osnuje komisiju koja utvrđuje autentičnost proizvoda, i garantuje da su napravljeni po elaboratu o zaštiti geografske oznake. Svaka zlakuska posuda mora da ima tri žiga: da je ručni rad, oznaku majstora i žig Zlakuse, plus sertifikat.

Udruženje lončara "Zlakusa" je jedan od inicijatora da se njihova tradicija nominuje za Uneskovu Reprezentativnu listu nematerijalne baštine. Proceduru za upis pokrenulo je Ministarstvo kulture prošle godine, sa Nacionalnim komitetom za nematerijalno kulturno nasleđe i Nacionalnom komisijom za saradnju sa Uneskom. U Ministarstvu ističu da je ovaj upis značajan za međunarodnu promociju kulturnog nasleđa Srbije, ali je i podsticaj očuvanju tradicionalnih zanata. Pre Zlakuskog lončarstva, na Uneskovu Reprezentativnu listu upisana su još tri elementa: običaj proslavljanja porodične slave, tradicionalna narodna igra kolo i pevanje uz gusle. Sledeći će biti, kako je najavljeno iz Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, rakija i kajmak.

Sonja Ćirić