Nauka:
Čitanje pozorišta

Zašto je teatrologija neophodna u svakom pozorišnom sistemu koji drži do sebe

Ako znamo da živimo u društvu koje veruje da je za razvoj i opstanak nauke dovoljno da za nju odvaja tačno pedeset puta manje novca nego za vojsku, i u kome naučni instituti kubure sa plaćanjem računa za struju i vodu. I u kome se još uvek vrlo ozbiljno debatuje da li su društvene nauke uopšte nauke, jer je opštepoznato da su to fizika, hemija i eventualno biologija, a sve drugo se ne da naučno dokazivati već je stvar interpretacije. Onda je pravo malo čudo da nam je jedna od ponajmanje upadljivih naučnih disciplina, teatrologija, nekako opstala i pokazuje znake vitalnosti.

Na tome, naravno, ne možemo zahvaliti miloj nam državi ili tzv. institucijama sistema, već pre svega, sasvim očekivano, požrtvovanju i intelektualnoj odgovornosti nevelike grupe ljudi koja se bavi ovim poslom, najčešće o svome trošku i svom espapu. Posle više godina zatišja, oni su uspeli da kroz svoj pedagoški rad za teatrologiju zainteresuju i nekoliko mladih ljudi, tako da se uprkos mnogim okolnostima potencijalno možemo nadati i budućnosti nauke o teatru u nas. A da bi se to zaista i desilo, biće neophodno ponovo aktuelizovati neke stare ideje kako toj novoj generaciji obezbediti zaposlenje i adekvatne institucije u kojima bi se izučavanjem teatrologije u 21. veku mogli baviti. O tim idejama ćemo nešto kasnije.

ŠTA JE TEATROLOGIJA

Utemeljivači teatrologije, ili čitanja pozorišta kako ju je efektno nazvala An Ibersfeld, kod nas su pripadnici sjajne generacije umetnika, pedagoga i kritičara u kojoj su bili Jovan Hristić, Vladimir Stamenković, Slobodan Selenić, Petar Marjanović i Mirjana Miočinović. Taj niz nastavio je Dragan Klaić, teatrolog i kritičar i višegodišnji direktor Holandskog pozorišnog instituta, dok danas našu nauku o pozorištu predvode, između ostalih, teatrolog i dramski pisac Nebojša Romčević, teatrolog, kritičar i umetnički direktor Bitef festivala Ivan Medenica, profesorka i nekadašnja direktorka Muzeja pozorišne umetnosti Srbije Ksenija Radulović, i teatrološkinja Marina Milivojević Mađarev, članica uredništva "Scene" i "Zbornika Matice srpske za scenske umetnosti i muziku" i profesorka na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Tu su odskora i mlađe teatrološke snage Mina Petrić i Divna Stojanov, bivše studentkinje profesorke Mađarev, i Ognjen Obradović, saradnik u nastavi na FDU.

Šta je teatrologija i zašto je ona važna i ljudima izvan zajednice pozorišnih profesionalaca? Najopštija definicija kaže da je teatrologija nauka koja proučava istoriju i teoriju pozorišta, a pod tim širokim pojmom podrazumevaju se morfologija i semantika predstave, istorija dramskog stvaralaštva, estetika i poetika režije, glume, vizuelnih aspekata predstave, organizacija pozorišta, veze pozorišta i društva, pitanja vezana za publiku, i još niz podjednako zanimljivih tema. Sa jedne strane, teatrologija omogućava pozorišnim stvaraocima temelje na kojima mogu graditi svoje umetničke vizije, podseća ih na uspele i one neuspele pozorišne eksperimente. Druga uloga teatrologije odnosi se na edukovanje publike. Percepcija predstave se nipošto ne sme svesti na puko dopadanje, jer ključno pitanje jeste "zašto mi se sviđa/ne sviđa", a tu je već neophodno pozorišno obrazovanje gledalaca koje im tetarologija pruža, ili kako je to efektno sublimirao Darijan Mihajlović, reditelj i profesor režije na FDU: "Ne zaboravimo da je obrazovana publika podjednako važna kao i obrazovani umetnici."

Naučno utemeljenje našeg pozorišta ima još jedan veoma važan aspekt. Kada neko kaže engleska kultura, teško da će nam prva asocijacija biti Stounhendž ili Kanterberijska katedrala, već Šekspir, kao što ni na pomen ruske ne pomislimo prvo na Moskovski manastir nego na Čehova ili Tarkovskog. Isto važi i za novu generaciju naših stvaralaca i njihovu publiku. Naše pozorište nije preterano staro, ali je u mnogim trenucima imalo snage za dostignuća koja prevazilaze okvire ove ili prethodne zemlje. Imali smo, a imamo i danas Bitef, festival sa svetskom reputacijom, Jugoslovensko dramsko pozorište iz vremena upravnikovanja Jovana Ćirilova međunarodna kritika svrstavala je među najbolja evropska pozorišta, u svetu nezavisnih pozorišta DAH teatar ima nesumnjivu internacionalnu reputaciju, Sterijino pozorje sa svojim usponima i padovima i dalje je festival uvažavan i u zemljama iz okruženja; neki od naših glumaca, kao i kostimografkinja Bojana Nikitović, na primer, imali su velike međunarodne filmske i pozorišne karijere; drame Biljane Srbljanović izvode se u pozorištima širom sveta a reditelji poput Miloša Loliča, Jožefa Nađa, Andraša Urbana, Darijana Mihajlovića, Nikite Milivojevića ili Raleta Milenkovića sa uspehom režiraju u inostranstvu. Ivan Medenica nas podseća i "da se knjiga Jovana Hristića Čehov, dramski pisac nalazi na spisku od desetak referentnih radova o Čehovu u biblioteci na Sorboni". Osim toga, teatrologija se poslednjih godina nalazi pod napadima sa različitih strana. U tome Nebojša Romčević prepoznaje svojevrstan "antielitistički i antiuniverzitetski talas sa kojim se naša nauka, kultura i obrazovanje suočavaju".

OBRAZOVANJE

Određena infrastruktura neophodna za razvoj teatrologije postoji. Imamo Muzeje pozorišne umetnosti u Beogradu i Novom Sadu. Na FDU postoji Institut za pozorište, film, radio i televiziju koji redovno objavljuje "Zbornik radova FDU". Postoje tri časopisa o pozorišnoj umetnosti – "Scena", "Teatron" i "Ludus", od kojih se poslednji sada pojavljuje samo kao internet izdanje a čiji je jedini broj ove godine upravo objavljen, dok Matica srpska dva puta godišnje objavljuje i "Zbornik za scenske umetnosti i muziku". Međutim, sve pobrojane institucije rade otežano i sa smanjenim obimom, neke i na ivici opstanka, dok o novim idejama i razvojnim planovima ne može biti ni govora. Drugi veliki problem koji dovodi do malog interesovanja studenata naših umetničkih fakulteta za bavljenje teatrologijom, jeste i činjenica, na koju ukazuje Ivan Medenica, "da bi se oni eventualnom zaposlenju mogli nadati samo na određenim katedrama naših umetničkih fakulteta u Beogradu i Novom Sadu ili honorarnom radu kao kritičari u sve manjem broju medija koji redovno objavljuju pozorišne kritike". Ako imamo u vidu i odluku države o zabrani dodatnog zapošljavanja na fakultetima, koju posebno kritikuje Nebojša Romčević, onda je, po njegovom mišljenju, "sasvim razumljivo da nemamo veliki broj diplomaca koji bi se upustili u takvu avanturu".

I tako stižemo do ideja koje smo pominjali na početku a koje bi pomogle u rešavanju ovih problema. Jasno je da su naša kultura i obrazovanje u teškoj situaciji, zbog, kako se nekada govorilo, objektivnih okolnosti i subjektivnih slabosti, i da se neka značajnija pomoć od države ne može očekivati, posebno materijalna. Takođe je poznata naša poslovična nesklonost ka promenama i inovacijama bilo koje vrste. Ipak, možda je sada, baš uprkos svemu pomenutom, trenutak da se prisetimo dve inicijative koje su se u našim umetničkim i obrazovnim krugovima pojavile još pre nekoliko decenija. Jedna se odnosi na potrebu osnivanja nacionalnog pozorišnog instituta; Darijan Mihajlović misli "da bi to bilo moguće uraditi po ugledu na Holandski pozorišni institut koji je sa velikim uspehom vodio Dragan Klaić", čiji bi akcenat bio na međunarodnoj saradnji i obezbeđivanju što čvršćih veza između naših pozorišnih kuća i umetnika sa evropskim. Kako primećuje Ksenija Radulović, "teatrologija je ekskluzivna naučna oblast, zahteva interdisciplinarni prilaz, široko obrazovanje istraživača i ozbiljnu infrastrukturu, kakvu bi ovakav institut mogao da omogući". Druga ideja se pojavljivala i nestajala iz naše javnosti u više navrata, kada su postojali predlozi da se u nastavu u školama, osim postojećih likovnog i muzičkog obrazovanja, uključe pozorišna i filmska umetnost. Predlagano je da se sve četiri pomenute umetnosti objedine u jedan predmet koji bi imao isti fond časova kao što ga sada imaju likovno i muzičko obrazovanje zajedno, a u okviru kojeg bi đaci, makar u formi kraćih kurseva, stekli osnovna znanja o pozorištu i filmu.

I na kraju ove male odbrane teatrologije i njenog značaja, naglasimo još jednom i koliki uticaj ona može imati na formiranje obaveštene, posvećene publike. Jovan Hristić je o predstavama koje mu se nisu dopale pisao čak i sa dodatnom pažnjom i razumevanjem, podsećajući da osnovni zadatak pozorišta nije da se dopadne, već da pokrene iz učmalosti svakodnevice. Tako ni zadatak teatrologa nije da nešto poduče, već da pomognu da se shvati.

Nebojša Broćić