Serije – Ethos:
Turska, bez šećera

Tvorci Ethosa u svakom su smislu svesni konteksta u kojem prave svoju seriju, uključujući i sam žanrovski. Zato se njegove "emancipovane" junakinje, recimo, malo-malo pa sa svojevrsnom kulturnom nelagodom osvrću upravo na "turske serije"

Za razliku od pojma "turski film" (sa njegovim velikim majstorima, od Jilmaza Gineja do Nuri Bilge Čejlana), pojam "turska serija" ne izaziva nimalo prestižne asocijacije: "turska serija" je nešto što posvećeno gledaju naše drage bake i babatetke, strine i nene iz malih mesta i sa skučenim tzv. kulturnim horizontima i potrebama, to su beskrajne, kičerozne sapunice, jeftine u svakom smislu, od produkcijskog do estetskog. Prave se na veliko, krčme se na komad i na kilo, traju dugo a zaboravljaju se brzo. Turske serije su, naposletku, ono što su pre njih bile latinoameričke telenovele, neretko (a skrnavo pogrešno) nazivane i "španskim", zbog španskog jezika: prezašećerene boze kojih se grozimo mi koji laskamo sebi da volimo "kvalitetan sadržaj"...

I jedne i druge, konačno, neka su vrsta "tamnih" pratiteljki onoga što već skoro dve decenije nazivamo novim bumom i renesansom formata igrane televizijske serije, koja se i komercijalno, ali pre svega u pogledu artističkog prestiža i kulturološke relevantnosti uzdizala onoliko koliko je filmska produkcija, pre svega mejnstrim američka, kreativno propadala i zatupljivala se, ili bi možda tačnije bilo reći da se infantilizovala: zmajevi i veštački rajevi, čarobnjaci, vanzemljaci, prestoli, apostoli, superheroji za koje ne znamo ko im pere helanke... Jedva da je ostalo nešto mesta za filmove za odrasle. Pri čemu se više ne misli na "erotske" filmove kao nekad (i to danas ionako najviše troše klinci!), nego na filmove koji se tiču tzv. stvarnog života, u svoj njegovoj veličini i banalnosti. Kako god, telenovele industrijski štancovane na obodima tzv. razvijenog sveta kao da su na svoj način najavile tu renesansu koja će do izražaja doći u intelektualno i umetnički poštovanijim žanrovima i formama. I bile su verovatno poslednja velika zaraza "klasične" televizije, one koja se gledala tako što se u tačno naznačeno vreme nacrtaš pred velikim ekranom, da ne propustiš omiljeni sadržaj... Osim ako nisi hteo da rizikuješ sa tajmer-snimanjem na stare, dobre VHS kasete. Renesansa velikih serija koja je usledila sve se više ispreplitala sa internetom, striming servisima, "odloženim gledanjem", legalnim ili piratskim.

U tom drugom, "gornjem domu", tamo gde stanuju razni True Detectives, Fargo ili Lost, ali i bezbrojne evropske produkcije kao Borgen, Bron/Broen, Vavilon Berlin ili čak istočnoevropski biseri poput rumunskih Senki, "turskih serija" nije bilo nigde. Izgleda, međutim, da je došlo (krajnje) vreme da se i to promeni, pošto je sada svima dostupna serija koja može da posluži kao game-changer.

Ethos ili u originalu Bir baskadir, produkcija je turskog ogranka Netfliksa, što zahteva i podrazumeva određene produkcijske standarde, i ti su standardi u najvećoj meri zadovoljeni, ali istovremeno serija niti liči na bilo šta što ste već negde gledali, samo što je ovaj put na drugom jeziku i u drugom ambijentu, niti je zamislivo da bi neko ozbiljan poželeo da napravi njen "rimejk" na nekoj drugoj globalnoj lokaciji. Hoće se reći da je u jednom strahovito bitnom sloju serija neiskorenjivo i nepromenjivo turska, samo što ovaj put to nije metonimija jednog "niskog" žanra, nego se tiče istorijsko-geografsko-kulturološko-verskih okolnosti u kojima je jedino mogla nastati takva kakva je: ne oponašajući nikakav globalni uzor, a i sama bivajući, po svoj prilici, nepogodna mustra za kojekakve "franšize".

Prvo što vidimo u Ethosu je devojka Merijem (neverovatna, malo je reći harizmatična Ojku Karavel; nadam se da bar približno dobro transkribujem imena), zabrađena "verskom" maramom – što nigde, a najmanje u današnjoj Turskoj, nije simbolički neutralan odevni predmet – a obuvena u patike (ova, pak, kombinacija opet nije bez značenja), koja nekuda žuri kroz poluzapušteni poluperiferijski krajolik od neomalterisanih kuća, divljih deponija, kerova lutalica i ostalog vizuelnog inventara podnošljive mizerije polutrećeg sveta, tako da bi savršeno "pasovala" u Rušanj, Adice, Sirobuju ili Hadžiće, ali zapravo je negde na obodima Istanbula; potom grabi "urbanim", saobraćajem zagušenim širokim ulicama i bulevarima, vozi se gradskim autobusom (gde prvi put vidimo njeno lice u prvom planu: lice koje će od tada ispunjavati ceo kadar i kada jeste i kada nije u njemu), ulazi u neku fensi zgradu u kojoj, ispostaviće se, radi kao spremačica kod nekog, recimo, pripadnika urbane, sekularne elite. Tu će, videćete zašto, pasti u nesvest. Sledeće što vidimo je to njeno lice hipnotišućeg dejstva na gledaoca uokvireno maramom, neverovatno milo i naizgled pasivno a u svakom trenutku impresionirajuće ekspresivno, u razgovoru sa psihijatricom, osobom s kojom mora da razgovara jer joj je tako rečeno, ali zapravo misli da nema šta da joj kaže niti uopšte misli da bi tu imalo o čemu da se razgovara... A uostalom, ionako bi prvo trebalo da se posavetuje sa svojim mudrim hodžom da li da pristane na ove seanse, pa ako hodža kaže da nisu haram, onda OK... Što je najzanimljivije, i doktorka je ispočetka sklona da se složi s njom, ispovedajući koleginici i prijateljici kako oseća instinktivnu odbojnost prema tim zabrađenim devojkama, kao nekim bićima iz neke sasvim druge, strane i neprijateljske civilizacije... Sve ono što sledi u celih osam epizoda nakon tog uvodnog razgovora punog srdačnog međusobnog nerazumevanja, a koji uzme da traje naizgled "prevelikih" televizijskih 12-13 minuta, ali čija je svaka sekunda dragocena i neophodna, zapravo je dubinski pronicljiva interpretacija tog početnog nesporazuma, tog razgovora dveju žena koje ne deli samo klasna i obrazovna barijera, nego i nešto mnogo fundamentalnije i univerzalnije od toga, a što u konačnici raseca i samu zajednicu u kojoj žive, obitavajući u paralelnim kosmosima koji ipak po logici života ne mogu a da ne interferiraju, pa šta god bio proizvod tog neizbežnog trenja.

Merijem živi u kući s bratom i njegovom otuđenom ženom (koja prolazi kroz psihičku krizu kojoj isprva ne vidimo i ne razumemo uzroka, ali kako nam budu bivali sve jasniji njihovi obrisi, tako će nam biti i sve jasnije koliko su i najintimniji problemi dubinski osenčeni "muškim" nasiljem legitimizovanim od verski glazurisanog patrijarhata); brat je u osnovi dobri slabić, isfrustriran time da ne može da uspostavi "prirodan muški autoritet" ni nad sestrom ni nad ženom, tipičan predstavnik periferijske poluklase koja životari od prekarnih poslova, a tanku pokoricu svog "identiteta" crpe iz porodičnih sujeverica i uprošćenih religijskih dogmi koje mu zadaju intelektualno-bihejvioralni okvir za život, a istovremeno mu daju i klimavi privid moralne nadmoći nad onima koji su u društveno privilegovanoj poziciji. Merijem je, pak, oličenje jednostavne devojke dobrog srca, koja će teško preskočiti senku ukorenjenih verovanja i predrasuda, ali čiju pamet, moralni rezon, karakter i volju baš nikako ne treba potcenjivati. E, da, tu je i hodža: "dobri starac", dovoljno mudar da dobro zna granice sopstvene mudrosti...

Na drugoj, blještavo svetloj strani grada, pratimo intimne krize psihijatrice iz tipične liberalne, sekularne, kosmopolitske familije, kao i njene prijateljice koja se probila iz ponešto drugačijih, više malograđanskih krugova, te karusela drugih, pratećih likova koji tvore – sasvim nenametljivo i nimalo poučitelno – malu panoramu životno-identitetskih modela današnjeg Istanbula i Turske. Toliko se može reći bez straha od "spojlovanja". Zapravo, ne mogu da odolim a da ne dodam i ovo, a ko se boji da će saznati suviše, neka preskoči ovaj pasus: sam će se rasplet Etosa u neku ruku čak poigrati sa stereotipima "turskih serija" utoliko što će publikumu pružiti zadovoljštinu svojevrsnog hepienda, mada će ga i ostaviti zapitanim – da li je to hepiend, i šta je hepiend uopšte? Jer, ne zavisi li to od naših kulturno uslovljenih preferencija? Setimo se, uostalom, one babe iz vica koja gleda pornić do kraja "da vidi hoće li da se uzmu".

Tvorci Ethosa (scenarista i reditelj Berkun Oja) u svakom su smislu svesni konteksta u kojem prave svoju seriju, uključujući i sam žanrovski. Zato se njegove "emancipovane" junakinje, recimo, malo-malo pa sa svojevrsnom kulturnom nelagodom osvrću upravo na "turske serije". Ono što Ethos nudi jedan je drugačiji uvid, recimo nešto kao: turska serija za odrasle. U njoj uistinu nema tabua, a to znači da tabu nisu ni verovanja i postupci onih koji misle da za njih nema tabua. Koliko je, pak, takav Ethos bio nasušno potreban onima kojima je muka od identifikacije vlastite kulture sa "turskim serijama" verovatno pokazuje i sumanuto visok IMDB rejting serije od 8.7 (a čini mi se da je bio i preko 9).

U međuvremenu, i taj globalni rog izobilja visokokvalitetnih i sofistikovanih TV serija neminovno počinje da se konfekcionalizuje: veoma je to visoka konfekcija, ali ipak. U Ethosu toga još nema u većoj meri, zato su tamo mogući i poluamaterski dramaturški padovi, ali i uzleti briljantnosti i svežine kakvi oduzimaju dah. Nešto kao život, dakle, samo očišćeno od dosadnih delova.

Teofil Pančić