Kurioziteti:
Koji je poštanski broj Deda Mraza

Svesni smo da ne postoji. Ali, šta ako nismo u pravu, ako on upravo sad leti čarobnim saonicama iznad našeg krova

Do danas bi trebalo da je Deda Mraz primio brda pisama sa novogodišnjim željama dece iz celog sveta. Da li ih je ove godine manje zbog pandemije ili nije, rano je govoriti. Moguće da ih je opet najviše stiglo iz Francuske – statistika kaže 1,7 miliona. Kanadska deca mu pošalju oko 1,35 miliona pisama, dok mlađahni Amerikanci tek nešto više od milion. Mali Meksikanci mu ne šalju pisma poštom, već ih vezuju za balone ispunjene helijumom i puštaju u vazduh, a od njih je tu tradiciju preuzeo veći deo Latinske Amerike.

Zanimljivo je da veliki broj tih pisama zaista i stigne na Deda Mrazovu adresu. Pisma iz Sjedinjenih Američkih Država adresirana šalju se u gradić intrigantnog naziva – Deda Mraz (Santa Claus) u Indijani. Načelnik tamošnje pošte Pet Koč uredno sakuplja sva dečja pisma, i uz pomoć volontera odgovara na njih u ime Deda Mraza. Makar na ona koja imaju povratnu adresu napisanu na poleđini. Tu je tradiciju započeo još njegov otac koji se bavio istim poslom u ovom gradiću, a Koču svake godine pomažu stotine volontera koji se tom prilikom nazivaju vilenjacima.

Dve zemlje tvrde da Deda Mraz živi kod njih. Reč je o Finskoj i Kanadi, dvema teritorijama smeštenim na dalekom severu, poznatim po ledenim prostranstvima, pa se obe uklapaju u dedamrazovski ambijent. Finska je Deda Mrazu čak dodelila poštanski broj 99999, dok su Kanađani otišli korak dalje – njihov poštanski broj za Deda Mraza je H0H0 0H0, što je očiti omaž njegovom čuvenom oglašavanju dok donosi poklone. Takođe, Severni pol (North Pole) u Aljasci i Rovaniemi u Finskoj smatraju da su rodni grad Deda Mraza. U ovom drugom je otvorena i Kancelarija Deda Mraza. Kanada mu je 2013. dodelila elektronski pasoš, dok je 1927. američka vlada izdala dozvolu za letenje na njegovo ime kako bi mu mogao lakše da putuje svetom u čarobnim sankama koje vuku irvasi i deli poklone.

Devet čarobnih letećih irvasa Deda Mraza, sa kojima obilazi svet svakog Božića / Nove godine, prvi put su pomenuti u pesmi Twas the Night Before Chrismas objavljene u njujorškom "Troj sentinelu" 23. decembra 1823. godine. Pesma je stigla u redakciju anonimno, i tek je naknadno dovedena u vezu sa piscem i profesorom književnosti Klementom Klarkom Murom. Oni koji osporavaju Muru autorstvo ovu pesmu pripisuju Henriju Livingstonu mlađem.

Procenjeno je da Deda Mraz svojim sankama prenese oko 400.000 tona poklona. U stvarnim uslovima i zakonima fizike, za taj poduhvat bi trebalo da angažuje oko 360.000 irvasa, o letenju ne bi trebalo ni da pomišlja. Osim letećih sanki, unošenje poklona u dečje domove kroz dimnjak takođe je deo praznične tradicije. Zna se da je ova tradicija 12 godina starija od devet irvasa, i potiče iz kratke satirične priče Knickerbocker’s History of New York Vašingtona Irvinga, proslavljenog autora Legende o Uspavanoj dolini sa Bezglavim jahačem i Noći veštica.

Deda Mrazov vizuelni identitet – nasmejani punački starac u crveno-belom odelu – najnovija je inovacija legende o njemu, a verovatno i najpoznatija. Pre 1931. godine Deda Mraz je nosio uniformu raznih boja, u zavisnosti od podneblja i tradicije. Rusi ga i danas najčešće zamišljaju u zlatno-beloj odeći, u Nemačkoj je često opisivan kao starac u belom ili sivom odelu, dok je ponegde bio obučen u zeleno kao vilenjaci. Godine 1931. je kompanija Koka-Kola pokrenula marketinšku kampanju sa danas prepoznatljivim punačkim crveno-belim Deda Mrazom, i ta ikonografija se ukorenila u popularnoj kulturi do te mere da ga je teško zamisliti drugačijeg.

Poznato je da se Deda Mraz dovodi u vezu sa Svetim Nikolom, Mirskim episkopom i čudotvorcem iz 4. veka. Čak je i anglofoni naziv za Deda Mraza – Santa Clause – iskvareni oblik od Saint Nicholas. Međutim, činjenica je i da su se u ikonografiji Deda Mraza i njegovim dovođenjem u vezu sa hrišćanskim čudotvorcem provukli i brojni paganski i prehrišćanski običaji i verovanja. Sveti Nikola jeste zaštitnik dece i pomoraca, i poznat je po darovima u zlatu koje je ubacivao kroz prozore siromašnih porodica sa decom. Razlog za to je daleko mračniji od prazničnog raspoloženja. U to vreme se često praktikovalo prodavanje dece, posebno ženske, u vreme oskudica i gladi, pa je Sveti Nikola potajno delio svoj imetak porodicama u nevolji tako što bi ubacivao vrećicu sa novcem kroz prozor, ili u dečju obuću.

U priči o Deda Mrazu prepoznaju se i drugi hristijanizovani paganski elementi. U oblastima Austrije, Bavarije i Tirola vrlo su popularne Noći krampusa. Zvanično, održavaju se noć pred Svetog Nikolu po gregorijanskom kalendaru, a u praksi za vikend pred svečev dan. Običaji se razlikuju u regijama i gradovima, ali suština je ista. Kada padne veče u grad ulazi povorka maskiranih mladića, ogrnutih u kožuhe, sa strašnim ispleženim maskama nalik đavoljim, rogovima, lancima i šibama. Glavnom ulicom nastane jurnjava kada se tako odenuti krampusi obruše na posmatrače, obaraju ih na pod, reže na njih, simbolično ih tuku i maltretiraju. Povorka tako dospeva pred crkvu, kada se iz nje pojavljuje Sveti Nikola / Deda Mraz i umiruje ili rasteruje krampuse. Ponegde Sveti Nikola ulazi u grad na čelu povorke krampusa, a negde ih čak prebije štapom. Svi znaju da neće biti ozbiljnih povreda. Čak i kada krampusi preteraju sve se završi sa pokojom modricom ili tragom pruta.

Stručnjaci tvrde da krampusi vode poreklo od paganskih verovanja u Pana, antičkog boga sličnog izgleda, ili čak Rogatog boga ili Kernuna iz keltskih verovanja. Krampusi su mračne alteracije Deda Mraza koje su u srednjem veku služile da se deca zastraše: "Ako budeš dobar, Deda Mraz će te nagraditi, a ako ne, krampusi će te strpati u vreću, išibati i nagurati ugalj u usta." U nekom trenutku tokom srednjeg veka, paganske tradicije centralne Evrope spajaju se sa hrišćanskim verovanjima, Svetim Nikolom i božićnim običajima, i demonska figura Krampus postaje mračna strana Svetog Nikole. Dok čuveni svetac nagrađuje dobru decu i pravedne osobe, Krampus je tu da kazni nevaljalce jer Sveti Nikola ne prlja ruke kaznama, već to prepušta svom demonskom pratiocu. Primer paganskog je vidljiv i u običajima koji se neguju na Islandu, u kojima nema jednog Deda Mraza već čak trinaest. Reč je o mini-verzijama Deda Mraza nalik trolovima sa smešnim imenima (Lizač Činija, Kradljivac Kobasica, Lizač Kašika…) koji šire božićni duh i manje-više oponašaju dužnosti Deda Mraza uz manje vragolije. Nešto kao sjedinjena verzija krampusa i tradicionalnog Deda Mraza na islandski način.

Međutim, i pored svih kurioziteta i tradicija, jedno je sigurno: pravi Deda Mrazovi i junaci novogodišnjih praznika su oni koji za svoje delo ne dobijaju nikakve zasluge. To su roditelji koji čine sve da uvesele svoje mališane, podare im trenutke sreće i radosti, a svu slavu prepuštaju imaginarnom veseljaku u crveno-belom odelu.

Nikola Dragomirović