Crna Gora – Privođenje Brana Mićunovića:
Najava borbe ili priznanje poraza

Hapšenje pa još brže puštanje Brana Mićunovića u Budvi tek će u narednim mesecima pokazati da li je nova vlada Crne Gore kadra da se izbori sa kriminalom u toj državi ili ne

Vest je odjeknula više od tvitova potpredsednika Vlade Crne Gore Dritana Abazovića: policija je na Badnji dan 6. janura u Budvi privela Branislava Brana Mićunovića (68), preduzetnika iz Nikšića i čoveka koga neki smatraju Kumom mafije.

Goreo je internet čitav dan, jer uhapsiti čoveka koji se smatra ličnošću broj jedan u Crnoj Gori, kome svi dolaze na noge i koga se svi plaše, činilo se ogromnim dometom i pokazateljem da se nova vlada Crne Gore ne šali kada govori da će iz korena promeniti Crnu Goru, malu državu na Jadranu koja je često bila povezivana sa organizovanim kriminalom.

Dritan Abazović je izgledao kao neka vrsta Robina Huda, jer se za njega i njegovo delovanje vezuje upravo pokušaj da se crnogorske bezbednosne i pravosudne institucije pročiste od malignog uticaja mafije i kriminalaca različitih fela, što je bio razlog da se toliko govori o "mafijaškoj državi".

Javljeno je da je Mićunović priveden zbog nekakvog nelegalnog oružja, ali se nekako činilo da je to samo banalan povod iza koga postoji neki veći i čvršći dokazni materijal, koji bi ovog moćnog čoveka razvlastio, ili bar učinio manje važnim i strašnim.

Međutim, već nakon dva dana on je pušten iz pritvora i priča je polako umrla u javnosti, što ne znači da taj događaj neće imati dugoročnije posledice, bar po neke ljude u Crnoj Gori. Priča je brzo utihnula, samo se još poslanik Demokratskog fronta Nebojša Medojević veselio na Tviteru ismevajući postupke Vlade Crne Gore, nazivajući privođenje Brana Mićunovića "sportskim ribolovom" – uhvatili ga, poljubili pa ga pustili nazad.

DON ILI PENZIONER BURNE BIOGRAFIJE

O liku i delu Branislava Brana Mićunovića više se govori u sebi i šapuće na uvo nego što se priča u javnosti. O tome ko je on i kakva mu je prošlost, "Vreme" je pisalo još davne 2010. godine ("Ime koje se ne izgovara", broj 998), u trenutku kada se naveliko pričalo o padu grupe braće Šarić, u okviru međunarodne akcije "Balkanski ratnik".

Ono u čemu se svi slažu jeste da se radi o čoveku koji poslednjih nekoliko decenija jeste vrlo važan u Crnoj Gori, a preko svojih prijatelja i kontakata i šire od toga. Bio je viđen kao neka vrsta pokrovitelja Mila Đukanovića, pa samim tim i nezavisnosti Crne Gore, i zato se činilo logičnim da posle 2006. godine izraste u velikog biznismena, koji ima svoj veliki posao na crnogorskom primorju i kod koga se dolazi na poklonjenje.

Kada se pogleda šta su mediji pisali i izveštavali o njemu u poslednjih deset i više godina, to se u najvećoj meri tiče nekih običnih stvari: njegovih biznis inicijativa i porodičnih proslava. Ko je sve bio kod njega "na prijemima", koga je sve štitio u Crnoj Gori, nikada nije dolazilo do medija, niti je to bila tema. Viđen je kao osoba koja ima najviše uticaja u Crnoj Gori u svakom smislu, pa je zato njegovo privođenje izazvalo tako buran odjek.

Kako nije čovek koji voli da se pojavljuje u medijima, naprotiv, oko njega su tokom decenija formirane naslage priča i glasina, i sve su govorile da je moćan, uticajan i da je bolje ne pominjati ga ni na jedan način.

Eksplozija kriminalnog delovanja koju je donela pojava dva kotorska klana, Škaljarskog i Kavačkog, posle pada Pljevljaka Šarića, kao da je Brana gurnula u drugi plan i on se tu i tamo pominjao po tabloidima kao čovek koji je i to pokušavao da reši, da svojim autoritetom pomiri dva klana koji godinama ratuju od Kotora do Amsterdama, preko Srbije i Ukrajine. Sve je to, razume se, i dalje bilo u rangu glasina, ali je i tako služilo da se dodatno učvrsti kult Dona, Kuma, čoveka kod koga se ide po savet i po dozvolu. Međutim, za razliku od nekih ranijih generacija koje su imale poštovanje prema čoveku koji je jedan od retkih koji su sve preživali i održali svoj status, ovi novi i mlađi koji su ulazili u kriminal kao da nisu imali dovoljno poštovanja prema "Donu".

Taj "drugi plan" je verovatno za njega bila sjajna pozicija, jer se javnost bavila ubicama iz dva klana, brojala žrtve i ubijene, čudila se količinama droge kojima su klanovi trgovali, a Mićunović je provodio mirne dane na crnogorskom primorju, uživajući u udobnosti svojih hotela i drugih nekretnina.

Izgledalo je kao da su "dani slave" iza njega, i da je uspeo ono što žele svi koji se nađu "u sukobu sa zakonom" – da na slobodi i u miru provode svoje penzionerske dane, bez velikih ambicija da sami isteruju pravdu ili se svete onima koji su se o njih ogrešili. Činilo se da su oni dani u kojima se, na primer, u Beogradu verovalo da Mićunović planira likvidaciju nekadašnjeg predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice daleko iza njega, ali i da se posle preživljenog moždanog udara na finalu Lige šampiona u Atini 2007. godine i sam "smirio" i trudio da mu vreme prolazi u miru, a ne u sukobima.

NOVA VLADA, STARA POLITIKA

Penzionerske dane Brana Mićunovića već je jednom prekinula policija, kada su ga u Budvi priveli 2015. godine zbog "šenlučenja", kako su pisale novine. Naime, porodica je pucala nekim dobrim povodom, neko je to okačio na društvene mreže, objavljeno je, javnost se "uzbudila", pa ga je policija malo privela, pa pustila. Drugih "nevolja" nije bilo, niti se njegovo ime provlačilo u vezi sa događajima koji bi mogli imati nešto u suprotnosti sa zakonom.

Od avgusta 2020. i izbora za parlament Crne Gore, sve se na neki način promenilo. Milo Đukanović je prvi put izgubio izbore, odnosno nije imao većinu za formiranje vlade, priznao je poraz, ali je nastavio da se ponaša kao i ranije, ne pristajući još uvek na "kohabitaciju".

Nova vlada, koju vodi profesor mašinskog fakulteta Zdravko Krivokapić, teško se porađala, što zbog unutrašnjih, što zbog spoljašnjih pritisaka. Na kraju, Crna Gora je dobila možda najbolju moguću vladu, ali je pitanje da li ta vlada ima institucionalnu snagu da sprovede sve što je potrebno da se ova zemlja otarasi zloglasne reputacije "mafijaške države".

Čini se da je Dritan Abazović, koji se lično poduhvatio teškog posla sređivanja bezbednosnih službi i pravosudnog aparata, razumeo da je i ta priča o "mafijaškoj državi" zapravo medijska etiketa, jer svih ovih godina takva Crna Gora je sarađivala sa najmoćnijim državama sveta, odmakla daleko u EU integracijama i ušla u NATO. Reforme u institucijama, međutim, ne mogu da izbrišu tradicionalne odnose i veze koji postoje decenijama unazad, u društvu u kome "svako zna svakoga". U tako maloj zajednici nije lako naći "nove, neokaljane" ljude, teško je izvući nekoga ko nije povezan sa nekim ko je povezan sa nekim kriminalom, ili nekim poslovima "sa one strane zakona".

Zato i ne čudi informacija koja se pojavila nekoliko dana posle puštanja iz pritvora Brana Mićunovića, da su policajci koji su ga privodili dobili neku vrstu dodatnog obezbeđenja, jer zaista nije lako očekivati da će se pojaviti ljudi koji će hapsiti čoveka kod koga se do juče išlo "na poklonjenje", kome se ipak nešto duguje ili mu neko iz familije duguje.

NEPISANI ZAKONI

Sve te stvari, koje bi negde mogle lako da se odbace, u Crnoj Gori ne mogu biti zanemarene, jer nikada nisu bile zanemarivane; štaviše, činile su osnovu na kojoj je društvo funkcionisalo. Tamo gde su nepisani zakoni jači od onih koji su izglasani u Skupštini, teško je izgraditi institucije koje mogu da sprovode zakone izglasane u Skupštini.

Zato se čini da je javnost u Crnoj Gori sumnjičava prema ovom slučaju, i da se nekako trudi da ga zaboravi ili potisne. To može da bude i opravdano ako se pogledaju ekonomski pokazatelji Crne Gore, koja je doživela ozbiljan pad u 2020. godini i koja će teško preživeti još jednu kovid godinu, koja bi značila nedolazak turista i milijardu evra manje u kasi.

Taj ekonomski problem izgleda sada mnogo veći od onoga sa "mafijom", ili s ljudima koji se povezuju sa mafijom. Vlada mora da nađe način da u isto vreme obezbedi novac za funkcionisanje sistema, što će značiti novo zaduživanje već prekomerno zadužene države, da uporedo s tim menja sistem, dâ nadu i ohrabri ljude da pristanu na manje zarad nečega što bi trebalo da se desi u budućnosti, i da porazi mašineriju vladajuće stranke – da zauvek učini Mila Đukanovića nebitnim u političkom i ekonomskom životu Crne Gore.

Sve to umnogome podseća na postmiloševićevu Srbiju, na vladu Zorana Đinđića koja, kao i ova Krivokapićeva, nije imala ni tradicionalnih sto dana "podrške", već je morala odmah da radi na više polja, i na kraju se ta inicijativa nije završila onako kako je njen predsednik zamislio. Ostaje nada da se tako nešto, uprkos problemima i saplitanjima, u Crnoj Gori neće dogoditi i da će se tvitovanje Dritana Abazovića nastaviti sa uspehom i zbog uspeha.

A šta će biti sa Branom? To je više pitanje za sve one koji ga poznaju lično u Crnoj Gori, a takvih je priličan broj.

Slobodan Georgijev