Premijere – Tri sestre, »Kostolanji Deže«, Subotica:
Između svetova, između polova

Dramaturškinja Kornelija Goli stvara jedan fini melanž slika iz Čehovljevog sveta i prenosi doživljaj inercije koji krasi tri sestre, jednom rečju: nedelanje. Odsustvo istinskog pokreta. Tako nastali novi tekst biva obojen prirodnošću sa aspektom žestine. Komad se odlikuje skladnom, otvorenom formom, duhovitom i gorkom

Hajde da otputujemo odavde! Hajde da otputujemo! Putujmo! Hajde da pijemo za ovo! Šampanjac! Šampanjac! Šampanjac! Sutra ćemo da otputujemo... sutra već nećemo biti ovde! Putujemo! Idemo! Pijmo! Pobegnimo Nestajmo! Udaljimo se! Nestanimo! Usisajmo se! Nećemo ni da se pozdravimo! Nećemo ni da se pozdravimo! Odstupimo! Otiđimo! Bog s tobom, stari živote! Pozdravljamo te novi živote! U šta da spakujem stvari? Nemam kofer. A ja nemam ni dinara. A u inostranstvu je sve preskupo. Jebeno skupo... I gde ćemo živeti? Rešićemo to! Radićemo! Šta ćemo raditi? Ovakve kakve smo, ne trebamo nikome... ni ovde, ni tamo. a.p. čehov – kornelija goli: tri sestre

Tri bele ljuljaške u obliku velikih jaja su na sceni, na podu sitno belo kamenje, nešto između Zen bašte i bespuća, u ljuljaškama sede tri muškarca obučeni u vrstu aristokratskih uniformi, tri sestre piju, ljuljaju se i ne preuzimaju apsolutno ništa glede sopstvenih života, jer, komfornije je samo propadati....

U pozorištu "Deže Kostolanji" u Subotici, Zoltan Puškaš, inače glumac, režirao je predstavu Tri sestre čiji je dramski predložak potpisan sa Čehov – Kornelia Goli.

Predstava Tri sestre je interpolacija više Čehovljevih dela: Tri sestre, Platonov, Ujka Vanja, Galeb... a savremeni tekst je presek vremena u kojem predstava nastaje, u dosluhu sa Čehovljevim. Dramaturškinja Kornelija Goli stvara jedan fini melanž slika iz Čehovljevog sveta i prenosi doživljaj inercije koji krasi tri sestre, jednom rečju: nedelanje. Odsustvo istinskog pokreta. Tako nastali novi tekst biva obojen prirodnošću sa aspektom žestine. Komad se odlikuje skladnom, otvorenom formom, duhovitom i gorkom.

Puškaš režira beketovski, sa naglaskom na apsurdu, a opet u veoma duhovitom ključu. Slušamo ispovesti sestara kojima se smejemo i u kojima se, barem delimično, prepoznajemo. Poigravanje sa rodom je nenapadno. Faktički sestre igraju muški akteri; one, uostalom, mogu biti potpuno podređene lingvističkom poigravanju ili muškom principu unutar sebe. Glumci Boris Kučov, Gabor Mesaroš i David Buboš su besprekorni u igri, igru izvode furiozno, precizno, duhovito, iznutra tačno. Treba istaći maestralno odigranu scenu najvećeg od svih pijanstava unutar predstave. Vrlo prirodno, veoma zabavno i opet – precizno.

Tri sestre posmatramo u jednom unutrašnjem pejzažu (Zoltan Puškaš je i scenograf i kostimograf u ovoj predstavi). Žive život negde između svetova, na kraju se bespoštedno predajući alkoholu. Scenografski se dočarava ambijent njihovih života. Kostimografski se izvodi travestija. U jednom trenutku, u promeni kostima "sestre" oblače haljine. Komad se na vrlo pažljiv, suptilan, nimalo pamfletski način bavi transrodnošću naših "junakinja". Snažno i jasno nas konfrontira isticanjem onog ljudskog, naglašavajući u krajnjoj liniji stanja i odluke koje su karakteristične za "čoveka po sebi". Bez obzira na seksualna i druga opredeljenja, autori ove predstave šalju poruku da Drugog gledamo kao ravnog sebi. Kostim zato jasno i maštovito govori o dvojnosti identiteta. Kostim i scenografija upućuju na širinu pogleda koji Čehov donosi u svojim komadima. Reditelj predstave vrlo vešto koristi humor i nudi ga kao ključ za razumevanje naših "junakinja".

Puškaš je vrlo jasno znao šta želi postići ovom predstavom. Dijalozi su razdvajani muzičkim kontekstom koji jasno izražava egzistencijalnu bedu u kojoj sestre žive, a muzički interlapsi dočaravaju dugotrajnost stanja u kojima naše ‘junakinje’ žive.

David Klem i Ervin Ereš su autori muzičkog interfejsa psihološke pustoši i nepodnošljivosti ispraznog bitisanja "sestara", sjajno ističući spektre impotentne mentalne tenzije i razlivanja prepoznatljvog polnog identiteta.

Lichtmajstor (Robert Majoroš) optički dočarava apstraktni vanvremenski prostor i poigrava se praslikama prisustva onostranog (ili je to možda optička aluzija na prisustvo Čehova koji upravo posmatra kakve sve živote ima njegovo delo).

Komad se završava delom iz Ujka Vanje: "Moramo živeti... Moramo živeti... I živećemo. Preživećemo dugi niz dana i večeri, strpljivo ćemo podnositi iskušenja sa kojima će nas sudbina zadesiti. Kada naš čas otkuca, umrećemo u miru, a posle groba, Bog će se sažaliti nad nama i tamo ćemo doživeti predivan, svetao život, radovaćemo se, sa dirnutim osmehom ćemo se osvrnuti na svoju trenutnu nesreću i odmorićemo se. Čućemo anđele i gledati nebo puno dijamanata, videćemo da je sve zemaljsko zlo, sva naša patnja uronjena u milost koja ispunjava ceo svet, a naši životi biće tihi, smerni i slatki poput milovanja. Doći će vreme, kada ćemo svi saznati čemu sve ovo, čemu sva ova patnja, to više neće biti tajna... ali do tada, moramo živeti..."

Tu se tempo stišava, ništa više nije smešno. Predstava se završava u onoj tački koja nas poziva da se suočimo sa svojim odlukama ozbiljno i odgovorno, jer smo, bar u izvesnoj meri, vlasni nad svojim životom, a on nije ni samo stihija ni večita bonaca.

Nataša Gvozdenović