SAD – Šta čeka Džozefa Bajdena:
Poziv za buđenje u Beloj kući

Tačno u podne dvadesetog dana prvog meseca u godini, Džozef Robinet Bajden Mlađi položio je zakletvu i postao 46. predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Prvi put u američkoj istoriji poraženi kandidat nije zvanično priznao izborni poraz. Posle više od dva veka "nezvani gosti" su vršljali po Kapitolu, a nakon više od 150 godina odlazeći predsednik nije prisustvovao ceremoniji inauguracije osobe koja će ga zameniti u Beloj kući

Kao da pandemija virusa korona nije bila dovoljna, Donald Tramp je uspeo da baci senku na događaje koji predstavljaju jezgro američke izborne tradicije i na novog predsednika SAD koji je i prethodnih godinu dana bio u njegovoj senci. Iz najmanje dva razloga bila je razumna odluka izbornog štaba demokrata da se za vreme kampanje reflektori prepuste Trampu. Jedan je zaboravnost i učestala sklonost Džozefa Bajdena gafovima, a drugi sposobnost Trampa da svojim "biserima" razjari i motiviše anti-Tramp birače.

Epiteti koji se lepe Bajdenu kao što su "tranzicioni predsednik" i lame duck dok još nije ni zakoračio u Belu kuću dodatno podgrevaju sumnje, pre svih republikanaca, kako ćemo tokom naredne četiri godine svedočiti Haris–Bajden, a ne Bajden–Haris administraciji. Zato se nameću dva važna pitanja. Prvo, da li će Bajden izaći iz senke i biti predsednik u punom kapacitetu, i drugo, šta svet može da očekuje od novog američkog predsednika?

IZLAZAK IZ TRAMPOVE SENKE

Da li će Bajden konačno izaći iz senke? Kada je reč o spoljnoj politici i pitanjima nacionalne bezbednosti, bez ikakve sumnje hoće. Prvo, Bajden ne voli senku. Njegov karakter a, treba reći, i ničeovska žudnja za moći ne bi mu to dozvolili.

Drugo, u spoljnoj i bezbednosnoj politici Bajden je "svoj na svome". Na mesto predsednika stupa sa iskustvom predsedavajućeg Komiteta za spoljne odnose Senata i potpredsednika SAD. Imao je sastanke sa više stotina stranih državnika, a kao potpredsednik posetio je 57 država. Sve to čini ga, u domenu spoljne politike, jednim od dosad najpripremljenijih ljudi za dužnost predsednika.

Treće, njegova pobeda izazvala je ushićenje i olakšanje među stranim državnicima, od Kanade do Japana. Nivo nesigurnosti koju je svojom "siledžijskom diplomatijom" proizvodio predsednik Tramp, neće nedostajati čak ni američkim protivnicima kao što su Kina ili Iran. Bajden smatra da je u politici sve lično, tako da će, sasvim izvesno, mnogo polagati na svoje prisne odnose sa kineskim predsednikom Si Đinpingom ili iranskim ministrom spoljnih poslova Džavadom Zarifom. Kako je to u svojim memoarima naveo nekadašnji direktor CIA i sekretar odbrane SAD Robert Gejts, Bajden je čovek od integriteta i teško je ne voleti ga.

Četvrto, iako je posle Drugog svetskog rata primetan trend rasta uloge potpredsednika u spoljnoj politici, Kamala Haris nema previše spoljnopolitičkog iskustva. Ni približno Ričardu Niksonu, Džordžu Herbertu Vokeru Bušu, Alu Goru, Diku Čejniju ili Džozefu Bajdenu. Zato je za očekivati da će njen fokus biti na unutrašnjim reformama i odnosu administracije sa Kongresom, dok će za spoljne poslove biti, pre svega, zadužen predsednik.

Na kraju, nagoveštaj svojih namera predsednik Bajden nam je otkrio i kroz nominovanja i imenovanja svog tima u oblasti nacionalne bezbednosti i spoljne politike. Odreda je reč o pojedincima sa kojima je imao prilike da sarađuje kao potpredsednik i koji su, gotovo po pravilu, u svojim poslovima bili pomoćnici ili zamenici. Na primer, nominovani državni sekretar Entoni Blinken je bio zamenik državnog sekretara i zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost za vreme Obamine administracije. Buduća direktorka Nacionalne obaveštajne službe Avril Hejns je u Obaminoj eri obavljala dužnost zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost i zamenika direktora CIA. Slično je i na drugim pozicijama. Jednostavno, Bajden želi da se okruži ljudima koje poznaje, ali ne i "političkim teškašima". Sve to upućuje na duboku nesigurnost novog predsednika Amerike, ali i rešenost da ne padne ponovo u bilo čiju senku.

S pravom se može postaviti pitanje krhkosti Bajdenovog zdravlja, manjka snage i sposobnosti da 24/7, 365 dana u godini vodi brigu o Americi i čitavom svetu. I tako četiri godine. Naravno, malo ko očekuje da će Bajden, kao Bil Klinton, imati 34 inostrana putovanja u jednom mandatu ili da će poput Dvajta Ajzenhauera imati plan za svaku situaciju, ali će nalik Bušu Mlađem ili Obami, u poslednjoj instanci donositi odluke sam. Zbog svega navedenog, za očekivati je da će Bajden izaći i senke i preuzeti kormilo broda USS America.

IZLAZAK IZ OBAMINE SENKE

Za vreme kampanje Bajdenu su prišivane brojne etikete. Najpre je isticano kako je proteže i marioneta Nensi Pelosi i establišmenta Demokratske partije. Zatim je, iako je tokom karijere važio za umerenog demokratu, optuživan da zastupa interese "radikalnih levičara" sa Bernijem Sandersom na čelu. Na kraju su iznošene tvrdnje da njegova pobeda neće doneti ništa drugo do trećeg mandata Baraka Obame. Bajden se od ovih optužbi žestoko branio tvrdeći da je "svoj i ničiji". Ponekad i previše žestoko, oštro se distancirajući od ljudi koji su mu, ipak, tokom kampanje pružali značajnu podršku.

Ne može se sporiti da sličnosti sa Obaminom administracijom ima i u kadrovskim rešenjima i predlozima politika. Znatan broj pripadnika predložene Bajdenove administracije i kabineta radio je za Baraka Obamu. Zapravo, ne samo za Obamu, već za Obama–Bajden administraciju.

Slično je i sa politikama. Kao i Obama, čini se da i Bajden veruje kako mu sada "nije potreban Džordž Kenan" ili neki drugi tvorac velikih strategija. I bivši i sadašnji predsednik dele strateški pragmatizam u pristupu stvarima. Obojica veruju da se "večni ratovi" moraju okončati, da je oslanjanje na silu tek poslednje utočište politike, a diplomatija ključni instrument američke moći. Iznad svega, dele uverenje da unutrašnje potrebe moraju da budu nadređene spoljnoj politici.

Ipak, uprkos svim sličnostima, Bajdenova administracija neće biti treći mandat Baraka Obame. Čak i da je Bajden ostao veran svojim svetonazorima, a verujem da nije sasvim, svet i Amerika danas su drugačiji nego 20. januara 2017. godine.

PROBLEM DO PROBLEMA

Malo je američkih predsednika koji su za vreme svoje službe izbegli neku vrstu krize ili izazova. Ukoliko usmerimo durbin samo prema dvadeset prvom veku, videćemo da su Buša u osmom mesecu mandata sačekali teroristički napadi i potpuno zaokrenuli njegov spoljnopolitički kurs, da je Obama bio prinuđen da se suočava sa posledicama svetske ekonomske krize i umanji američke globalne ambicije, dok je Trampa u poslednjoj godini mandata zadesila najveća epidemija u poslednjih sto godina. Ipak, čini se da je Džozef Bajden najgore prošao.

Odmah po polaganju zakletve čeka ga sijaset unutrašnjih i spoljašnjih problema. Neka od brojnih pitanja koja muče i mučiće novog predsednika jesu: kako ujediniti Ameriku, kako suzbiti pandemiju virusa korona, kako sprečiti novu ekonomsku krizu, kako povratiti međunarodni ugled Sjedinjenih Država, kako obnoviti poverenje saveznika, šta činiti sa Kinom, kako sarađivati sa Rusijom, kako ubediti Iran da se vrati odredbama nuklearnog sporazuma… S obzirom na broj gorućih problema, mukotrpan posao je i samo sačinjavanje hijerarhije prioriteta.

POVRATAK AMERIKE

Bez ikakve sumnje, unutrašnji prioriteti će natkriti spoljašnje. Bajden najpre treba da pomiri Ameriku sa sobom, a onda i sa čitavim svetom. Zato novi predsednik i budući članovi administracije, obraćajući se pre svega američkim građanima, ističu da će voditi "spoljnu politiku za srednju klasu". Ipak, jedina supersila današnjice nema luksuz da se izuzme iz svetskih tokova, jer globalna sila ima i globalne interese i globalnu odgovornost.

Bajdenova ključna poruka svetu posle pobede na izborima bila je "Amerika se vratila". Pogrešno bi bilo reći da je Donald Tramp u spoljnoj politici negovao izolacionizam. Ne ulazeći u istorijsko-mitološku osnovu ovog fenomena ili strategije, vodeći princip Trampove ideologije "Amerika na prvom mestu" nije izolacionistički, ali Tramp jeste izolovao Ameriku. Zato Bajden sada podseća na kapetana broda koji u četiri godine treba da oplovi, fascinira svet i vrati ugled Americi.

Iako je spoljnopolitičkih ciljeva mnogo, četiri se posebno izdvajaju. Prvi je da pomiri Sjedinjene Države sa svetom, vrati Americi ugled i učini da ponovo predvodi druge u pisanju globalnih pravila i sporazuma i izgradnji globalnih institucija za dvadeset prvi vek. Američki kredibilitet je dobrano urušen poslednjih godina. Proces njegovog urušavanja nije počeo sa Trampom, ali je on ponajviše doprineo da bude na najnižim granama od Drugog svetskog rata. Napuštanje Svetske zdravstvene organizacije u jeku pandemije kovida 19, gaženje globalnih trgovinskih normi i povlačenje Amerike iz Iranskog nuklearnog sporazuma, samo su neki od primera nehajnog delovanja bivšeg predsednika. Zato Bajdenova administracija kao primarni cilj ističe povratak poverenja, kako bi Amerika ponovo bila predvodnik sveta.

Drugi prioritet jeste oporavak odnosa sa saveznicima. Iako se u prvi plan ističu evropske države, koje su i najviše bile na udaru Trampovog ćefa, pošteđeni nisu bili ni Kanada, Južna Koreja ili Japan. Odreda su sa olakšanjem dočekali Bajdenovu pobedu, jer nisu bili sigurni šta bi od savezničkih odnosa ostalo posle još jednog mandata Donalda Trampa. Čini se da će ovo biti i najlakši zadatak. Usled brojnih izazova sa kojima se suočavaju, pokazalo se da je saveznicima potrebna Amerika, kao što su i oni potrebni njoj.

Treći prioritet jeste suočavanje sa kineskom pretnjom. Američki stratezi nemaju dilemu da će Kina biti ključni takmac Sjedinjenih Država i da će nastojati da u svim elementima moći parira Americi. Jedina nedoumica jeste da li se usmeriti na pripitomljavanje ili kroćenje zmaja? Sa prvom strategijom se pokušavalo bezmalo tri decenije, još od završetka Hladnog rata. Sve posthladnoratovske administracije SAD su nastojale da socijalizuju Kinu i uključe je u institucije liberalnog međunarodnog poretka. Ipak, imajući u vidu sve agresivniji kineski pristup u globalnim poslovima, čini se da će Bajdenova administracija slediti Trampa u tvrđem pristupu prema Kini i težiti da je ukroti. Jedina razlika je što će to činiti zajedno sa saveznicima, bilo azijskim ili evropskim.

Na kraju, postavlja se pitanje i šta činiti sa "starim znalcem" – Rusijom. Kako sarađivati sa državom koju Bajden naziva "autoritarna kleptokratija"? Svaki pokušaj resetovanja odnosa, a u jednom od njih je učestvovao i sam, nije urodio plodom. A opet, sarađivati se mora. Do mira u Ukrajini i Siriji, rešenja nuklearnog programa Irana, denuklearizacije korejskog poluostrva i daljeg procesa nuklearnog razoružanja u okvira sporazuma Novi start, teško se može doći bez pozitivnog ruskog učešća. Dodatno, ključni stratezi u Bajdenovoj administraciji, pre svih Džejk Saliven, moraju imati u vidu da je Rusija idealan partner u nadolazećem obuzdavanju Kine.

Ne treba biti previše promućuran i zaključiti da Srbija i region pored svih drugih problema neće biti u fokusu Bajdenove administracije. Naravno, osim ukoliko, čerčilovski rečeno, Balkan ne počne da "proizvodi više istorije nego što može da podnese".

Kao i u poslednje dve decenije, za Srbiju će prevashodno biti zaduženi poslenici Stejt departmenta i, moguće, specijalni izaslanici koji nas znaju ko zlu paru. I dalje će provejavati nerešeni bilateralni izazovi kao što su pronalaženje odgovornih za paljenje američke ambasade i rešavanje slučaja ubistva braće Bitići. Naravno, ključni problem ostaje rešavanje statusnog pitanja Kosova i Metohije. Za razliku od prethodne četiri godine, Srbija ovde može da očekuje usklađeno delovanje SAD i EU.

U okviru krugova ne toliko blagonaklonih prema Srbiji, zagovara se i pitanje reforme Dejtona uz insistiranje na centralizaciji vlasti. Ne bi čudilo da suzbijanje kineskog i ruskog uticaja u Srbiji postane intenzivnije. Iako Bajdenov izbor ne donosi promenu američke politike prema Beogradu, donosi nove izazove. Imajući u vidu našu političku (ne)pripremljenost za takve izazove, najbolje čemu možemo da se nadamo je da će pogled na opanke iz Skadarlije proizvesti lučenje hormona sreće kod Bajdena. A najgore? Da ne kvarimo 2021. godinu, tek je počela.

Stevan Nedeljković