Herojska dela i heroji su, uglavnom, univerzalne kategorije. Na primer, ubaciš trojku Huventudu u poslednjoj sekundi za pobedu, goloruk jurišaš na protivničke bunkere, skočiš u vodu da spaseš utopljenika...

Ali, izbor heroja je često i pitanje ličnih afiniteta, sistema vrednosti i ugla gledanja na stvari. Za mene je, na primer, herojsko delo ako rešiš da ostaviš slatkiše i stvarno ih ostaviš, ako jutro nakon sinoćnje pijanke ustaneš za posao posle prvog alarma, ako uspeš da odgajiš decu koja su zdrava, prava, vredna i poštena a nisi završio na bensedinima ili sa tikovima, ako preživiš od prvog do prvog a prosvetni si radnik, ili bilo koji radnik...

Prirodno je da svako ima i sopstvene, intimne heroje među ljudima koje lično poznaje ili je poznavao. Jedan od mojih ličnih heroja je moj deda po ocu.

Spiritus movens švedskog filma Enother round iz 2020. godine (inače proglašenog za najbolji evropski film u 2020) čini zanimljiva teza norveškog psihijatra Fina Skarderuda da je čovek rođen sa manjkom od pet promila alkohola u krvi i da bi tu količinu trebalo svakodnevno da nadoknađuje kako bi funkcionisao optimalno, kako na profesionalnom tako i na socijalno-emotivnom planu.

Moj deda je taj prirodni fenomen otkrio još sredinom prošlog veka. Kako po vokaciji nije bio psihijatar već rudar, do otkrića je stigao intuitivno-empirijskom metodom. Možda su otud vrednosti promila u njegovoj teoriji, a naročito u praksi, bile nešto više. Teoriju je potkrepljivao i tvrdnjom da je alergičan na vodu, te ga malo ko u familiji (i šire) pamti treznog. Pio je isključivo vino. Kad o tome pričam, obavezno naglasim da je to bilo vino iz njegovog ličnog vinograda. To ga u mojoj glavi jasno odvaja od običnih pijanaca.

Od njih ga odvaja i činjenica da je pio šest do sedam litara vina dnevno, a tom činjenicom sam se, moram da priznam, uvek malo ponosio. Primedbu da "čega se pametan stidi, time se budala ponosi", odbijam sa indignacijom. Prema vinogradu, tj. grožđu se odnosio sa velikom ljubavlju, poštovanjem i posvećenošću. Sa takvom plemenitošću i nežnošću odnosio se, koliko pamtim, još samo prema svojoj keruši Šargi.

Manji deo grožđa odvajao je i za šnaps, odnosno rakiju. Mada mu je ona uglavnom služila za ličnu higijenu. Disciplinovano se držao teze da je alergičan na vodu pa bi, oslobođen stega društvenih normi, često stao iza senika, skinuo kariranu košulju i majicu, smakao pantalone i gaće do članaka, krpom natopljenom rakijom trljao celo telo, a mi deca bismo se sakriveni gurkali laktovima i kikotali.

Plemenito razočaran u život, bio je otvoreni kritičar ljudi i sveta, a sa druge strane, u njemu je cvetao joie de vivre. Pričljiv, istina često teško razumljiv, bio je zanimljiv ne samo nama deci koji smo se okupljali tu na selu leti, sedamdesetih i ranih osamdesetih, već i italijanskim okupatorima četrdesetih godina prošlog veka. Jedini on je smeo (sa optimalnom vrednošću promila alkohola u krvi) da u vreme policijskog časa nesmetano šeta po selu i žvaćući duvan ćaska sa italijanskom soldateskom, koja je bila očarana životom i svim životnim zadovoljstvima mnogo više nego idejama Musolinijevog fašizma i nemačkog Trećeg rajha.

Otac mi je pričao kako su ti Italijani tokom rata ušli u selo. Narod se dao u bežaniju ka obližnjoj šumi, a italijanski komandir izdao je naređenje da se puca. Dok su ljudi iz sela, među njima i moj otac, trčali preko livade, gledali su kako pred njima prašte meci po krošnjama drveća, a kad se zbeg primakao šumi, meci su zasuli poljanu za njima. Nikome na kraju nije falila ni dlaka s glave. Dakle, nisu to bili loši strelci, nešto drugo je spaslo glave tim ljudima. Te italijanske vojnike nisam lično poznavao "jer rođen sam tek posle njih", ali smatram ih svojim ličnim herojima i za to imam dobar argument: zahvaljujući njima moj otac (tada dete) je ostao, a posledično nešto kasnije ja postao živ.

Da se malo odmaknem od familije, mada neću daleko. Jedan od mojih ličnih heroja je i moj komšija advokat, koga sam, kad se doselio u susedstvo, prvo zapazio po kvalitetnim odelima danju i po dobroj muzici koja dopire iz njegovog dvorišta noću. Pre par godina, kada sam menjao crep na kući, on se pojavio sa svojim dvanaestogodišnjim sinom. Da je izjavio kako će da me tuži što bez prijave građevinskih radova remetim mir i dižem prašinu, to bi bilo očekivano i bilo bi ok. Međutim, na rukama je imao rukavice. Da su bile bokserske, i to bi mi bilo ok, mada ne baš očekivano – eto, čovek ima sklonost da neke situacije rešava vansudskim poravnanjem. Međutim, on je navukao sinu i sebi radničke rukavice, stao i pitao: "Komšo, reci šta možemo da pomognemo?" Automatski mi se vratila vera u ljude, osmeh na lice i snaga u umorno telo.

Heroj je, eto, i moja bivša žena, koja je izdržala sa mnom dvadeset godina zajedničkog života. A to nije mala stvar, ja to najbolje znam. Nebrojeno puta sam bio u žestokom sukobu sa sobom, vrlo često sam nepodnošljiv sam sebi, više puta sam želeo da napustim sebe pa makar bio i neko drugi, samo da sam mogao. Od svih ljudi sa kojima teško izlazim na kraj, najteže mi je sa sobom. Dostojanstveno se ne ogovaram kod drugih, već se sa sobom sam borim i hrabro istrajavam u toj borbi. Skroman kakav sam, neću reći da sam zbog toga heroj. To ipak treba drugi da kažu.

Samo, voleo bih ako neko to bar i pomisli, da i ja o tome budem obavešten. Značilo bi mi zbog samopouzdanja.

Bojan Gerzina