Šah:
This is (not) a Man’s, Man’s World

O Veri Mančik i drugim šahistkinjama koje su kroz istoriju pobeđivale svoje muške kolege i postizale velike rezultate, kao podsećanje da bi potencijal ženskog šaha trebalo bolje iskoristiti

U ovo naše vreme za koje nije lako naći presedan, desilo nam se i jedno malo čudo, koje opet začudo, nije prošlo nezapaženo. Nakon vekova u kojima su ženskim karakterima najčešće dodeljivane uloge vernih ljuba ili, u najboljem slučaju, mišićavih super-heroina koje do svog cilja dolaze vitlajući mačem, dočekali smo junakinju koja je uspela zahvaljujući svojoj pameti. I to je postigla na polju kojim su suvereno vladali muškarci od samih početaka – šahu. Veoma uspešna Netfliksova serija Damin gambit, bazirana na istoimenoj noveli Voltera Tevisa iz 1983, osim što je uspela da za šah zainteresuje i iznenađujuće široku publiku koja do sada nije pokazivala neki poseban interes za ovu igru, donela je i potpuno drugačiji koncept lika glavne junakinje.

Zaista, čak i kratak presek ženskih karaktera u književnosti i dramskim umetnostima pokazuje prirodu uloga koje su ženama u njima dodeljivane. U Grčkoj su one ili žrtve poput Antigone i Ifigenije, ili furiozne ličnosti vođene strastima kao Medeja, slično poput Šekspirove Ledi Magbet i kraljice Tamore iz Tita Andronika. Žene srećemo kao supruge i majke koje šalju muškarce u ratove, previjaju im rane ili ih oplakuju, mlade ljubavnice i naivne princeze, simpatične debeljuškaste služavke ili ocvale matrone. Pop kultura nam je donela i Wonder Woman, Supergirl, She-Hulk, nabildovane heroine sa super moćima. A za sve njih zajedničko je što do svog cilja dolaze ili zahvaljujući impulsima gonjenom upornošću ili svojoj ljupkosti i ženskim čarima ili, što je posebno neobično, fizičkoj snazi. A Bet Harmon, junakinja Daminog gambita, pobeđuje kako nadobudne razbarušene američke, tako i zastrašujuće sovjetske šahiste, inteligencijom i znanjem.

POLGAR–KASPAROV

Bet je tako postala, u izvesnom smislu, kruna tradicije ženskog šaha koji ima svoju istoriju i dao je nekoliko velikih i značajnih igračica. Prva šahistiknja za koju nam istorija može podastreti dokaza bila je Makalda di Skaleta, sicilijanska baronesa, dvorska dama, ratnica i kurtizana iz 13. veka. Tokom svog utamničenja u zamku Matagrifone u Mesini, uzrokovanog političkim spletkama, Makalda je prekraćivala vreme igrajući šah sa Margamom ibn Sebrom, emirom od Đerbe, takođe zatvorenikom. Nažalost, nemamo podataka o rezultatu tih partija, hroničari su nam preneli samo komentar zatvorskih stražara ushićenih njenom živahnom i uzbudljivom toaletom. Dokument nađen u londonskom Taueru potvrđuje da je i kraljica Elizabeta I šah igrala veoma dobro, a Tomas Džeferson beleži da je Bendžamin Frenklin u Parizu igrao šah sa Batildom d’Orlean, vojvotkinjom od Burbona i da su bili približno jednakih snaga.

Šahovski turniri su na početku bili namenjeni samo muškarcima, pa je prvi ženski turnir održan tek 1884. godine u organizaciji Šahovske asocijacije Saseksa. Nekoliko godina kasnije počeli su da se priređuju i internacionalni ženski turniri a 1927. godine održan je svetski šampionat i svet je dobio svoju prvu krunisanu šahovsku kraljicu – Veru Menčik. Rođena je u Rusiji i posle razvoda svojih roditelja sa majkom se seli u Englesku gde počinje da aktivno igra šah i učestvuje na turnirima. Loše je govorila engleski i imala je problema da se uklopi u društvo, pa joj se šah učinio logičnim izborom. Svoju titulu svetske prvakinje uspešno je odbranila šest puta i dostigla status zvezde u međunarodnim šahovskim krugovima tog vremena, posebno posle turnira u Ramsgejtu, gde je u konkurenciji muškaraca osvojila drugo mesto, sa samo pola poena zaostatka iz legendarnog Hozea Raula Kapablanke. Ostala je upamćena i po ponešto nekonvencionalnom ponašanju, pa je tako za vreme čitavog turnira u Moskvi 1935. godine odbijala da se priprema za partije i vreme provodila u dugim šetnjama po gradu što je dovelo do veoma lošeg rezultata na takmičenju. Slično kao i u Parizu, nekoliko godina kasnije, kada je mnogo veću pažnju posvećivala večernjim partijama sa mnogo šampanjca, nego samom šahu. Posthumno, 2011. godine, primljena je u Svetsku šahovsku kuću slavnih u Sent Luisu, kao jedina žena među šesnaest šahovskih velikana. Među nosioce zvaničnih šahovskih zvanja prva se umešala Ljudmila Rudenko 1974. godine, osvojivši titulu Internacionalnog majstora a prvi šahovski velemajstor među ženama postala je Nona Gaprindašvili 1978. godine. Nakon uspeha koje je u mečevima sa muškim protivnicima postizala još jedna od velikih gruzijskih šahistkinja Maja Čiburdanidze, Mađarica Judit Polgar je 2002. godine, pobedila Garija Kasparova, tada prvorangiranog šahistu na svetu a ta partija se smatra jednim od prelomnih trenutaka u razvoju ženskog šaha. Pre nekoliko godina i kineska šahistkinja Hu Jifan pobedila je na velikom Biel velemajstorskom turniru u veoma jakoj konkurenciji.

PO UZORU NA FIŠERA

Ipak, bez obzira na povremene uspehe, ostaje činjenica da šahistkinje u direktnim mečevima sa svojim muškim kolegama, iz različitih razloga, postižu slabije rezultate. I tu dolazimo do šireg pitanja koje je istoričarka i feministkinja Linda Loklin formulisala u svom eseju Why Have There Been No Great Women Artists, a koje se može proširiti i na druga polja kao što su nauka, pa i šah. Još tokom pedesetih godina prošlog veka na Univerzitetu Berkli rađena su istraživanja iz ove oblasti. Cilj im je bio da se utvrdi da li su uzroci ovakvog stanja socijalna, kulturna ili ekonomska diskriminacija žena ili bi njih trebalo potražiti među psihološkim i biološkim razlikama između polova. Između ostalih, dobijeni su i odgovori da žene po prirodi nisu sklone apstraktnom mišljenju ili da jednostavno nisu dovoljno ambiciozne, a na slična razmišljanja se veoma često nailazi čak i danas. Sa druge strane, druga istraživanja su pokazala da su afinitet prema umetnosti i nauci u toku školovanja približno jednako izraženi među polovima a da žene nakon toga pokazuju znatno manji interes, što se tumači kao preovladavanje majčinskog stereotipa u tom uzrastu. Bilo kako bilo, ostaje činjenica da u ovoj vrsti profesija danas imamo svega tri do pet procenata žena i da bi se po tom pitanju moralo nešto učiniti, ili će u protivnom ogroman rezervoar ljudskih potencijala ostati neiskorišćen.

Ako se vratimo sada našoj šampionki Bet i njenom gambitu, možemo zapaziti da koraci u tom pravcu neće biti laki, čak i kada su namere dobre. Naime, iako je jedan od osnovnih motiva za pisanje Daminog gambita, po rečima samog autora Voltera Tevisa, bio ukazivanje na neravnopravan položaj žena u svetu šaha, on je svoju novelu ipak pisao inspirisan muškim šampionima, pre svega Bobijem Fišerom, Anatolijem Karpovim i Borisom Spaskim. Sličnosti između Bet i Fišera nije teško prepoznati – oboje su bili deca talenti bez formalnog šahovskog obrazovanja, oboje iz disfunkcionalnih porodica, učili su ruski kao deo svojih šahovskih priprema, osvojili su prvenstvo SAD iste 1967. godine, oboje su imali ličnih teškoća, Bet sa zloupotrebom pilula a Fišer sa mentalnim problemima iz detinjstva. Druga dva velika igrača koje Tevis pominje najverovatnije su poslužili za oblikovanje lika Vasilija Borgova, sovjetskog šampiona i glavnog oponenta Bet Harmon. Partije koje Bet igra sa svojim protivnicima se takođe oslanjaju na čuvene dvoboje muških igrača, Nedžmedinov–Kasparian i Ivančuk–Wolf. Ostalo je upamćeno da je i sam Fišer za šahistkinje nalazio da su užasne i da bolje rezultate ne postižu zato što nisu dovoljno pametne. Što nas sve dovodi do zaključka da, uprkos plemenitim intencijama autora i umetničkih kvaliteta koje serija nesumnjivo ima, ona takođe ima i jedan krupan nedostatak. Pri tom ne mislimo na kastig po kome je za ulogu veoma zaguljenog američkog šampiona Benija Votsa, koji na partije dolazi sa nožem o pojasu, odabran kržljavi momčić koga pamtimo kao dečaka zaljubljive prirode iz filma Love Actually, već na činjenicu da je propuštena prilika da lik Bet Harmon bude zasnovan na nekim velikim ženskim igračima, kao i da u seriji vidimo i neke od njihovih značajnih partija. Prva nam na pamet pada baš Vera Menčik, nekonvencionalna osoba i sjajna igračica koja je, protivno svim očekivanjima, postizala uspehe i protiv muških šahista. Njena lična istorija i specifičan karakter već u mnogim aspektima i podsećaju na one Bet Harmon.

Ne zalazeći predaleko u prostor autorskih sloboda kreatora serije i u iščekivanju njene druge sezone, možemo na kraju primetiti da smo kao društvo imali više milenijuma u kojima je muški princip, otelotvoren u patrijarhatu, imao priliku da pokaže svoje domete. Uprkos nekim mišljenjima, oni nisu mali, čovečanstvo je prošlo dug put i napredak je ostvaren, ali ostaje pitanje cene koja je za to plaćena. Klimatske promene i drugi ekološki problemi, neujednačen razvoj, različite forme neravnopravnosti, posebno ona među polovima su neki od problema za koje rešenja nisu tako blizu. Možda je ipak došlo vreme da ženskom geniju pružimo šansu.

Nebojša Broćić