Intervju – Boris Tadić:
Obračun u vlastitim redovima

"Umesto što slušamo vlast kako se hvali hapšenjem Veljka Belivuka i članova njegovog klana, trebalo bi da ponesu odgovornost za kreiranje tog kriminala. Čak i da su danas iskreni u borbi protiv ovog klana, neophodno je da ponesu ako ne krivičnu, onda makar političku odgovornost za saradnju sa tim klanom u prethodnih osam godina. Ovo je u suštini konačno priznanje Vučićevog režima o sprezi sa kriminalom, o kojoj sve vreme govorim u prethodnim godinama, a ne borba protiv organizovanog kriminala"

Tokom predsjedničkih mandata Borisa Tadića, Srbija je ostvarila nekoliko velikih uspjeha u borbi protiv organiziranog kriminala. Najveći, svakako, predstavlja razbijanje mafijaške organizacije Darka Šarića. Može li se ovaj slučaj usporediti za hapšenjem Veljka Belivuka i njegove ekipe? Konkretno, što ih spaja, a što dijeli?

"Jedino što spaja ova dva slučaja jeste da se u oba radi o organizovanom kriminalu", kaže za "Vreme" Boris Tadić. "Međutim, različiti su po obimu i međunarodnom značaju tog kriminala, a suštinska razlika je u odnosu vlasti prema njima. Treba, pre svega, razlikovati stvarnu borbu protiv organizovanog kriminala i ‘obračune u sopstvenim redovima’ vladajuće stranke. U vreme našeg mandata stranka koju sam vodio nije imala nikakav kontakt, a pogotovo ne saradnju sa Šarićevim klanom, a Belivukov klan je direktno nastao iz sistema SNS-a, koji je upravljao kriminalnim navijačkim grupama kao svojim paramilitarnim falangama. Podsećam da su ti isti ljudi bili angažovani kao privatno obezbeđenje SNS-a, pretorijanska garda, na Vučićevoj inauguraciji i da su imali punu državnu i medijsku zaštitu i nakon nasilja koje su tom prilikom sprovodili nad okupljenim građanima i novinarima. Te kriminalne navijačke grupe su, kao organski povezane sa SNS-om, rasle i jačale zajedno sa vladajućom strankom. Belivuk je bio najbliži saradnik Saleta Mutavog, koji je bio najbliži saradnik Dijane Hrkalović, a ona Stefanovića, a Stefanović Vučića. Ta linija odnosa nije prosto linearna, već višestruko ispresecana i drugim interesima i privatnim odnosima predstavnika režima i njihovih srodnika. Dok god ova istraga ne utvrdi i odnos subordinacije i podele interesa po celoj toj liniji, radi se samo o obračunima u sopstvenim redovima, koje vlast prikazuje kao spektakularnu borbu protiv organizovanog kriminala, bacajući javnosti prašinu u oči da se ne bi videla njihova uloga u tom istom kriminalu. Zato, umesto što slušamo vlast kako se hvali ovim hapšenjem, trebalo bi da ponesu odgovornost za kreiranje tog kriminala. Čak i da su danas iskreni u borbi protiv ovog klana, neophodno je da ponesu ako ne krivičnu, onda makar političku odgovornost za saradnju sa tim klanom u prethodnih osam godina. Ovo je u suštini konačno priznanje Vučićevog režima o sprezi sa kriminalom, o kojoj sve vreme govorim u prethodnim godinama, a ne borba protiv organizovanog kriminala. Ono čime se vlast danas hvali, za to bi trebalo da odgovara i da bude smenjena, jer Belivukove grupe ne bi ni bilo da nije bilo SNS-a na vlasti.

VREME: U slučaju Šarić veliku ulogu je imala bliska veza sa stranim partnerima, prvenstveno DEA. Šta se preduvjeti za ovu vrstu suradnje?

BORIS TADIĆ: Pre svega, politička volja i spremnost da se učestvuje u međunarodnim operacijama, koje podrazumevaju sve rizike s tim u vezi jer je reč o klanovima velike moći i globalnog uticaja. Drugi uslov se odnosi na to da DEA i međunarodni partneri učestvuju samo u međunarodno i globalno značajnim operacijama. Ne bave se sitnim dilerima, a pogotovo ne obračunima u redovima vladajuće stranke neke države.

Šofer Predraga Koluvije uhapšen je u akciji u kojoj je učestvovala i DEA. Da li imate saznanja o njenoj sadašnjoj suradnji sa MUP-om ili BIA? Također, da li je DEA na neki način bila povezana sa slučajem Belivuk?

U slučaju Koluvijinog šofera, po svemu sudeći došlo je do saradnje sa DEA zbog međunarodne organizacije šverca heroina na teritoriji Balkana, čiji je deo bio jedan srpski ogranak, pa je tako usput uhapšen i taj čovek. DEA je dakle američka institucija za borbu protiv krijumčarenja narkotika na globalnom planu i u ovakvim operacijama učestvuje samo ako imaju širi međunarodni značaj. Belivuk je brutalni lokalni kriminalac i ulični izvršilac, i za razliku od Šarića nije predmet interesovanje DEA, već lokalne policije. Nemam konkretnih saznanja o saradnji između naših bezbednosnih službi i DEA danas, ali ona svakako nije na nivou iz vremena naših mandata, kada smo postizali svetske rekorde u zapleni narkotika sa DEA i britanskom SOCA i tako nakon više decenija postali izvoznici bezbednosti, a ne samo generator međunarodnih bezbednosnih problema, kao do tada.

Šarićev gang je razbijen. Kada se danas osvrnete, smatrate li da je ovaj slučaj doveden do kraja? Mislim na njegove političke i veze u bezbjednosnim strukturama.

Za epilog borbe protiv Šarićevog klana pre svega su ključne očigledne veze sa tadašnjom opozicijom, a sadašnjom vlašću i sa određenim državnim i tajkunskim strukturama u Crnoj Gori. Sama činjenica da se Šarić predao dobrovoljno u toku mandata sadašnje vlasti otvara pitanje na čemu je to zasnovano njegovo poverenje u Vučićev režim. U vreme našeg mandata, vodeći suštinsku borbu i protiv organizovanog kriminala i protiv tajkunizacije Srbije, otvorili smo frontove u isto vreme sa svima njima. I svi oni su spas od toga našli u finansiranju i saradnji sa tadašnjom opozicijom kako bi promenom vlasti od Srbije ponovo napravili raj za svoje kriminalne i tajkunske aktivnosti. Istina je da je u Srbiji od uvođenja višestranačja borba protiv organizovanog kriminala vođena jedino tokom četiri godine izvršne vlasti Demokratske stranke. Sve drugo i pre i posle toga bila je manje ili više sprega kriminala i države ili bezbednosnih službi.

Vrlo brzo poslije Šarića došli su Škaljarski i Kavački klan, odnosno Belivuk. Šta vidite kao uzrok njihovog uspona?

Škaljarski i Kvački klan su samo neki od derivata tog kriminalnog sistema stvorenog u sprezi pojedinih delova organizovanog kriminala, crnogorske političke scene i tadašnje opozicije u Srbiji. Što se tiče Belivuka i domaćih klanova, uzrok njihovog uspona je institucionalizacija prethodnih veza sa navijačkim grupama i kriminalnim krugovima u svrhu stvaranja paramilitarne organizacije ove vlasti. Srpska radikalna stranka, a kasnije i SNS, i kao opozicija uvek su imali uporište u takvim krugovima. Zato je bilo moguće da kao opozicija organizuju preko noći masovne i nasilne proteste. Sa njima kao opozicijom Beograd i ambasade su goreli u noći proglašenja nezavisnosti Kosova, imali smo nasilje na ulicama tokom hapšenja haških optuženika, a Prajd je bilo gotovo nemoguće održati pod stalnom pretnjom tim nasiljem. Uostalom, čak i članovi Zemunskog klana su bili članovi stranke kojoj su tada pripadali svim srcem Vučić i Nikolić. I zato je ne samo neumesno već i morbidno da bilo ko povezuje Vučićev obračun u sopstvenim redovima sa okolnostima atentata na Zorana Đinđića i ulogom Zemunskog klana u tom zločinu. Sa dolaskom naprednjaka na vlast, te falange su dobile novu snagu i nove uloge. I svih prethodnih godina sam upozoravao na to, ali do javnosti usled kontrole medija ta istina nije dolazila. Međutim, u takvim medijskim okolnostima do većine u javnosti dolazi samo to da se danas ova vlast bori protiv organizovanog kriminala. I to je najveća tragedija, jer će pod takvim medijskim okolnostima mnogo građana glasati za takvu "borbu ove vlasti protiv organizovanog kriminala", ne znajući da ga je upravo ta vlast i stvorila.

Jedan od najvećih izazova s kojima ste se nosili dok ste bili predsjednik Srbije bio je konstantan pritisak preko "navijačkih" grupa. Šta je nedostajalo da se taj problem riješi?

Nedostajalo je to što mi nikada nismo imali kontrolu nad navijačkim grupama kakvu Vučić ima još iz opozicionih dana, već smo se borili protiv njih. Dakle, za razliku od ove vlasti, mi smo sa tim navijačkim grupama uvek bili na suprotnim stranama, a ne na istoj strani. To vam je isti princip po kom nacionalisti na vlasti najefikasnije pacifikuju nacionalistički ekstremizam. Za vlasti takve prirode sve ima isključivo upotrebnu vrednost, od patriotizma do borbe protiv organizovanog kriminala. Kvazipatriotizam služi za manipulisanje masama – raspirivanjem kada su opozicija i pacifikovanjem kada su vlast. Tako je i borba protiv organizovanog kriminala samo raširena zastava, iza koje se zapravo samo rešavaju unutrašnji obračuni za nesmetan nastavak kriminalnih aktivnosti. To, dakle, nije borba protiv kriminala, već borba za kontrolu nad kriminalom i zauzimanje strana u kriminalnim obračunima.

U autorskom tekstu za "Politiku" Miodrag Rakić je napisao da samo Aleksandar Vučić može izići na kraj sa "navijačkim" grupama. S obzirom na funkciju koju je obavljao, kako ste vi gledali na ovaj njegov stav?

Ne znam u kom kontekstu je to rekao, ali baš s obzirom na funkciju koju je obavljao verovatno je mislio na to da se lakše obračuna sa navijačima onaj ko je s njima, ko je u politiku ušao iz navijačkih grupa i ko ih kontroliše, nego onaj ko je na suprotnoj strani od njih i ko je s njima u ratu. U vreme našeg mandata krenuo je obračun i sa navijačkim grupama, kada su nakon slučaja Taton prvi put osuđeni na višegodišnje kazne izvršioci tog zločina.

Dolaskom Vučića na vlast, "navijačke" grupe zaista radikalno mijenjaju ponašanje. Na primjer, dovoljno je usporediti njihov odnos prema Danu ponosa. Čime to objašnjavate?

Odgovor je vrlo jednostavan: navijačke grupe se nisu ni tada, ni sada, odnosile prema Prajdu, već prema vlastima. Kada je SRS/SNS bio opozicija, logično je da im je odgovaralo da nasiljem prave problem tadašnjoj vlasti, a da u vreme kada su na vlast došli "njihovi", nema tog nasilja. Ono što je posebno zanimljivo i što zahteva posebne istrage jeste da su te grupe bile angažovane i da sprovode nasilje na opozicionim protestima kako bi se opozicija prikazala kao nasilna ili nepoželjna. I sâm sam se sreo sa jednom takvom grupom na poslednjim protestima, koja je bila očigledno organizovana i pilotirana od strane režima kako bi se stvorio utisak da "narod" mrzi opoziciju. Međutim, Vučića tada nije zanimala borba protiv organizovanog kriminala kojom se danas hvali, baš kao što njega i ovu vlast godinama nije zanimala svrha bunkera na stadionu, iako je nemoguće da policija nije znala za to. A posebno je pitanje odakle snimci koji se danas pojavljuju i to skandaloznim emitovanjem tog materijala tokom pretkrivičnog postupka na TV Pinku. Gde su do sada bili ti snimci i ko je imao uvid u njih? Očigledno je da snimci nisu bili potrebni kao dokaz kriminala, već samo kao materijal za pogodan trenutak za Vučićev rijaliti na Pinku.

Kako danas ocjenjujete stanje u zemlji sa stanovišta djelovanja organiziranog kriminala?

Svih prethodnih godina govorim o tome da je Srbija tokom ove vlasti postala raj za organizovani kriminal. Samo nekoliko nedelja i pre ovog hapšenja sam u TV emisiji govorio baš o slučaju odnosa države prema Belivuku. Uostalom, podsećam da je ovoj vlasti kriminalizacija Srbije bila praktično otvoreno predizborno obećanje, kada su već tokom predizborne kampanje obećali oslobađanje preko 10.000 zatvorenika. Broj glasova članova njihovih porodica koje su dobili na osnovu takvog obećanja gotovo je jednak razlici glasova kojom su pobedili na izborima. Ovaj režim je, dakle, došao na vlast obećanjem kriminalizacije, a kriminalizacijom se od tada održava na vlasti. Na osnovu čitavog mog iskustva upravljanja državom i dubinskog poznavanja načina funkcionisanja organizovanog kriminala i borbe protiv njega, uveren sam da budućnost Srbije zavisi od promene vlasti i od toga da li će sledeća vlast umeti i smeti da se izbori sa organizovanim kriminalom, koji je ušao u sve pore našeg društva i države. Borba protiv organizovanog kriminala zato bi morala da bude jedan od ključnih fokusa politike opozicije i jedna od ključnih tema predstojeće kampanje.

Filip Švarm