Dok pišem ove redove, stiže informacija da se u zemlji u kojoj trenutno živim ukida Ausgangssperre, odnosno zabrana kretanja posle 20 časova. Uraaa! Sada ćemo muž i ja moći čitavu noć da šetamo psa. Samo to i možemo zato što je sve zatvoreno, a privatne kuće se u vreme pandemije ne posećuju. Bar ih mi ne posećujemo. O, daaa, ilegalnih žurki ima na svakom koraku, ali nas na te žurke niko i ne zove, niti bismo mi išli na njih.

Kad se samo setim kako je bilo pre tri nedelje dok smo boravili na drugoj planeti nazvanoj, po narodu koji je naseljava, Srbija! Godinu dana nismo dolazili u Srbiju zato što mi nismo oni loši gastarbajteri koje je, prošlog proleća, Predsednik grdio i optužio da unose opasni virus u zemlju. Ne bismo ni sada došli da nas porodična nevolja nije na to naterala. Kada smo stigli, zaista smo pomislili da nas je nekakva vremenska mašina vratila u prošlost koju smo voleli.

Otvorena knjižara – bar sat vremena proveli smo u prelistavanju knjiga i ćaskanju sa ljubaznom prodavačicom. Da nismo svi imali maske na licima, poverovala bih da se nalazim u onom starom Beogradu u koji se uvek rado vraćam. Izašli iz višemesečne, evropske zaključanosti, širom otvorenih očiju posmatrali smo ljude koji sede u baštama sa grejalicama, pazare u prodavnicama, ulične tezge; tek tada smo shvatili koliko nam sve to nedostaje! U jednom trenutku smo ćerka i ja prislonile lica na staklo kafića, prepunog mladih i doteranih devojaka i mladića bez maski na licima i bez odstojanja između sebe. Prilično šokirane smo ih posmatrale, a ćerka je tiho izustila: "Oni to ne smeju da rade." Tako priljubljena uz staklo kafea, razmišljala sam o lekarima u skafanderima, ali i o tim mladim ljudima. Pokušala sam da ne sudim i zaključila da sam srećna što u svojoj mladosti nisam morala da prolazim kroz ovakva iskušenja.

Obišli smo nekoliko dragih mesta samo da bi želja u grudima oslabila i da bismo okolišu koji volimo, a nismo ga dugo videli, vratili boje u sećanje. Na jednom od tih mesta sreli smo prijatelje. Bukvalno smo naleteli jedni na druge. Nekoliko sekundi smo se gledali, zanemeli od iznenađenja, a onda se čvrsto zagrlili, uprkos svemu. Kada smo im objasnili zašto smo tu, pozvali su nas u restoran na ručak. Muž i ja smo se značajno pogledali i krenuli da se nećkamo i lagano odbijamo poziv, na kraju smo priznali da se mi, jednostavno, plašimo odlaska u restoran jer u zatvoreni prostor kafana i kafića već godinu dana nismo ušli, a to na našoj tamošnjoj planeti mesecima nije ni moguće.

Prelomilo je podsećanje našeg prijatelja da je on lekar i ubeđivanje da će sve biti bezbedno. Ručak u restoranu sa živim ljudima, i to još sa prijateljima! Kakav džek-pot! Dok su prolazili minuti, pa i sati sedenja u kafani, kroz glavu su mi povremeno proletala pitanja: "Šta ako se zarazimo, pa zarazimo mamu..." Da, strah je definitivno najveći čovekov neprijatelj! Sedeći u tom prijatnom prostoru, shvatila sam koliko sam i ja postala nenormalna u ovom ludom svetu u kojem živimo. Na kraju sam uspela da oteram od sebe osećaj krivice što uživam dok mnogi ljudi pate i umiru, uspela sam da se opustim, zahvalna prijateljima što su me nagovorili, zamislite, da ručam u restoranu u vreme pandemije. Uživanje u razgovoru sa prijateljima, licem u lice, i u božanstvenoj hrani staviću na listu "Jedan od deset nezaboravnih momenata u životu". Da mi je neko pre dve godine rekao da će se lep, ali običan prijateljski ručak u restoranu naći u rubrici "Verovali ili ne", ne bih mu poverovala.

Istog dana zvonili smo na vrata naših kumova. I oni su od iznenađenja što nas vide tu ostali bez reči, a zaprepastili su se kada smo im rekli da nećemo ući kod njih pošto imaju veoma staru majku. Posedujemo mi negativan test, ali u međuvremenu smo bili u kontaktu sa raznim ljudima, osim toga, nemojte zaboraviti da smo mi ipak bića sa druge planete poznate pod imenom Nemačka, rekli smo im. Nisu se ni nasmejali, a kada smo otišli, pitali su se da li se naš susret dogodio u snu ili na javi. Kratko druženje sa njima na zadatoj udaljenosti, nasred hodnika zgrade, greje naša srca i sada, ovde u ledenoj, evropskoj zaključanosti.

Grljenje sa nekoliko članova familije i sa nekoliko najbliskijih prijatelja u Srbiji vratilo mi je veru u povratak onog života u kojem su dodir, zagrljaj i poljubac nasušna potreba i izvor sreće, a ne straha. Moja glava na maminom krilu, kao kada sam bila mala, daje mi nadu da takozvana nova normalnost nikada neće postati stvarna normalnost, a da ću ja, s vremenom, bivati ona stara ja, za koju je zagrljaj najlepši susret na svetu.

Zorica Čubraković