Sinoć je održana svetska televizijska premijera filma Dara iz Jasenovca. Prikazan je istovremeno u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. U ovdašnje bioskope, stići će tek u aprilu.

Zašto ne obrnuto kao što je uobičajeno za bioskopski film? Reditelj Predrag Antonijević i producent Maksa Ćatović, objasnili su da im je važno da film vidi što više ljudi, i to je razumljivo. Naravno, nemoguće je ne zapitati se zašto nisu rođenom filmu pružili priliku da se pokaže pred bioskopskom publikom? Korona ne može da bude razlog, uostalom, film je mogao da se prikazuje pod restriktivnim merama i u beskrajon, ako bi to interesovanje za film zahtevalo.

Zatim, zašto su ga prikazali na televiziji baš sad? Imao bi veliku gledanost i da je emitovan nakon bioskopske distribucije, čemu žurba? Deluje da joj je uzrok i razlog odluka Američke akademije filmskih umetnosti i nauka da naš film ne nominuje za Oskara za strani film. Trebalo je dokazati da su u krivu. Nešto kao referendum koji će potvrditi da je srpski film Dara iz Jasenovca nepravedno odbijen za Oskara, odnosno, da je odbijen zato što svet ne voli Srbe a ne zato što je možda nečim zaslužio da bude odbijen.

Elem, sinoć je višemilionski televizijski auditorijum dobio ulogu porote sa zadatkom da presudi ko je u pravu: oni koji tvrde da je Dara politički pamflet, ili oni koji ga smatraju remek-delom i epopejom. Jasenovac se i te kako tiče gledalaca pomenute tri države, što znači da priču o srpskoj devojčici u ustaškom logoru nisu mogli da gledaju mirne glave, ovo kažem na osnovu ličnog iskustva, bez obzira što su decenijama udaljeni od događanja iz filma, što dalje znači da su oni pristrasna porota. Zato je, hteli-ne-hteli, televizijska premijera ličila na dobro nam poznate nameštene izbore.

Šteta. Dari iz Jasenovca to nije potrebno.

Kao što joj ni najmanje nije potrebna ona afera tokom biranja predstavnika Srbije u nominaciji za Oskara zbog koje se sad o Dari priča kao o filmu koji je pobedio odlukom odozgo, pa su i njegova priča, i Jasenovac, i želja da se ispriča o delu prošlosti koje ima uticaja na našu sadašnjost, postali manje bitni.

Mislim da bi se u fudbalu to zvalo autogol. Oni koji su mislili da je Dara iz Jasenovca propaganda a ne film, običan pokušaj Srbije i njenog rukovodstva da promeni sliku o sebi kakvu je stekla devedesetih, utvrdili su svoje mišljenje, a oni koji misle da smo mi dobri a oni drugi zli, dobili su novu potvrdu takvog ubeđenja. U ovom filmu svako može da nađe potvrdu svoje istine. I svako će ostati na svojoj poziciji, neće znači biti nikakve promene, pa zato ni približavanja.

Šteta. Da se politika nije zainteresovala za Daru iz Jasenovca, na ovaj film bi se gledalo kao na umetničko delo. Ono što film i jeste.