Dara iz Jasenovca i komentari:
Je li Dara prevršila meru

Kada autoritarna država odluči da nešto uradi, nema te procedure ili "struke" koja je može sprečiti u realizaciji. Negde gore je doneta odluka da Dara iz Jasenovca ima biti kandidat Srbije za Oskara za najbolji strani film, pa se tako i desilo. Kakva sad pravila kada je stradanje u pitanju! Kada je film, za mnoge očekivano, ispao iz trke za Oskara, režiser Antonijević je konstatovao otprilike da je u pitanju antisrpska zavera i da "na Zapadu nema ništa novo"

Svaki građanin nekadašnje SFRJ koji je prošao kroz regularni sistem školovanja imao je mnogo toga saznati o ustaškom logoru Jasenovac i o tome šta se u njemu tokom Drugog svetskog rata zbivalo. Jasenovca je bilo i na časovima istorije, ali i na časovima SH/HS jezika, u lektirskim izdanjima i njihovim interpretacijama. Jasenovca je dakako bilo i na đačkim ekskurzijama, koje su memorijalni kompleks na mestu stradanja redovno obilazile i na licu mesta saznavale stravične detalje monumentalnog zločina. Strašne su to priče, i one ne iščile iz glave tako lako kao recimo imena rudnika u Mađarskoj. Pričalo se kadgod o Jasenovcu i u porodici, a dobro su nam poznate i storije o nekim zbitijima u logoru koja su postala opšta mesta, i koja su se – zbog svoje dramatičnosti – posebno naglašavala u osvit tzv. buđenja nacionalne svesti u drugoj polovini osamdesetih. E, sva ta opšta mesta našla su svoje mesto u filmu Dara iz Jasenovca reditelja Predraga Antonijevića, koji je "svetsku premijeru" doživeo prošle subote na Prvom kanalu RTS-a. A osim opštih mesta, tu je tek pokoji "interesantan detaljčić", koji, međutim, nije uspeo, reći će mnogi, da od ovog filma napravi gledljivo ostvarenje.

Sve što se tiče ovog filma otpočetka je problematično – tako to biva kada se država, pogotovo ako je disfunkcionalna kao što je to Srbija, paternalistički umeša u stvari umetnosti, pokušavajući da je instrumentalizuje za nekakve svoje ciljeve. I pritom angažuje ne odveć solidne autore. Svima je odavno bilo jasno da je Dara iz Jasenovca državni, odnosno nacionalni projekat, koji se u dobroj meri kuvao u političkim kuhinjama i koji je važan deo "mnogostradalne" kulturne strategije koju su nekoć prezentovali pojedini kulturni čelnici. Niko se nije ni potrudio da to sakrije, a na kraju je u tom pogledu predsednik Vučić poentirao tvrdeći da je država pomogla film na njegovu inicijativu, te da je ponosan na tu činjenicu. Ko zna, možda je on učestvovao i u pisanju scenarija, u pauzi između državničkih poslova i sportskih treninga? Ili je bar dao poneki očinski savet? Zli jezici će reći da se u filmu može nazreti i njegov autorski pečat.

Država je bila i te kako darežljiva – za ovaj film je izdvojila, prema nekim izvorima, negde oko 2,3 miliona evra (novac dobijen od Filmskog centra Srbije i specijalnom odlukom Vlade Srbije). Poređenja radi, filmovi u nas na konkursima FCS poslednjih tridesetak godina dobijaju, bar donedavno, maksimalno 250 do 300 hiljada evra. Dakle, kad je Dara u pitanju, imalo se, moglo se! Verovatno se neće štedeti ni na nastavku filma, koji je već najavljen i koji bi trebalo da poveže logore Jasenovac i Stara Gradiška sa vojnom akcijom "Oluja", koja se desila pedesetak godina kasnije. Cilj je, reći će režiser Antonijević, da se "kompletira srpski egzodus iz Hrvatske". Dakle, nije cilj da se umetnički transponuju važni istorijski događaji, već da se oni "kompletiraju". Neki će, opet, reći da je sve to u funkciji potpaljivanja nacionalizma, kao vazda efikasne alatke za vladanje. Takođe, cilj je – što se i ne krije – da se u svetu promeni "loš imidž" Srba stvoren devedesetih.

Kada autoritarna država odluči da nešto uradi, nema te procedure ili "struke" koja je može sprečiti u realizaciji. Negde gore je doneta odluka da Dara iz Jasenovca ima biti kandidat Srbije za Oskara za najbolji strani film, pa se tako i desilo. Džaba su se pojedina reprezentativna udruženja filmskih stvaralaca bunila zbog toga što su proceduru izbora nacionalnog kandidata za najpopularniju svetsku filmsku nagradu obeleželi brojni propusti i neregularnosti. Ko se na to uopšte osvrće kada su "nacionalni interesi" u pitanju. Kakva sad pravila kada je stradanje u pitanju! Kada je film, za mnoge očekivano, ispao iz trke za Oskara, režiser Antonijević je konstatovao otprilike da je u pitanju antisrpska zavera i da "na Zapadu nema ništa novo".

Režiser Stevan Filipović je upozorio i na to da je ovaj film ignorisao obavezu koju imaju sve producentske kuće čiji su filmovi (su)finansirani od države – a to je bioskopska distribucija pre televizijske premijere. Ovaj film su imali prilike da vide na TV ekranima stanovnici "srpskog sveta", što je moderno ime za one teritorije koje Beograd smatra svojima – Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Potom je film postavljen i na Jutjub, sa ciljem da ga vide i oni koji su u subotu uveče bili zauzeti pametnijim poslom. Dakle, ništa neće biti od bioskopske distribucije, bar ne u kinima "srpskog sveta". Namera države je, očigledno, da što veći broj građana što pre i što pompeznije kuša ono što im je država servirala.

PLAGIRANJE DIKLIĆA I ZAFRANOVIĆA?

Kontroverze oko ovog filma imaju i dužu tradiciju: hrvatski režiser Lordan Zafranović je još pre dve godine optužio autore filma da su "uzeli njegovu temu". I da je on želeo da snimi film o Jasenovcu, po starom scenariju Arsena Diklića Djeca Kozare, ali je godinama odbijan u Srbiji zbog, kako je rekao, "političkog uticaja". U njegovom filmu je takođe jedna od glavnih protagonistkinja trebalo da bude devojčica, koja se nije zvala Dara nego Rada. Dramaturškinja Biljana Srbljanović je pre neki dan poredila dva scenarija i zaključila da je dobar deo Diklića "inkorporiran" u Antonijevićev film. Zbog toga što je konstatovala "plagiranje", dobila je veliki broj pretnji. Inače, Djeca Kozare su prošle godine dobila sredstva na konkursu Filmskog centra Srbije.

Pre premijere, Dara iz Jasenovca je izazvala frku i na filmskoj internet-platfromi IMDB. Ovdašnji "botovi" imali su aspiraciju da film, zahvaljujući njihovom angažmanu, dobije što veću ocenu. Na "botovski" napad iz zemalja "srpskog sveta" odgovorili su hrvatski nacionalni trudbenici, pa je na ovom popularnom portalu izbio pravi rat pre nego što je film i odgledan. To je rezultiralo time da je IMDB ukinuo privremeno mogućnost bodovanja ovog filma. Veliko interesovanje su, naravno, izazvali i pojedini napisi u svetskim medijima, među kojima i oni koji su procenili da je u pitanju "loša propaganda koja potpiruje mržnju i raskole".

Da nas nije napustio novosadski kantautor Đorđe Balašević, čija je smrt izazvala intenzivne reakcije širom Jugoslavije, verovatno bi projekcija Dare iz Jasenovca pazarila neuporedivo veću pažnju na društvenim mrežama. Ipak, ne može se reći da reakcija nije bilo. Za razliku od Đoletovog odlaska, koji je u tuzi i ljubavi ujedinio bivšu Jugoslaviju, Dara je produkovala izlive mržnje. Pored toga, izazvala je i negativne reakcije filmskih stručnjaka. Tako je, recimo, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Nebojša Romčević rekao da je u ovom filmu "izjednačena istorijska i fikcionalna ravan". "Time je zapravo devalvirana istorija, jer je prikazana kao fikcija, a devalvirana je i fikcija jer svoje uporište traži u istoriji a ne u umetnosti, pa je šteta višestruka: nismo dobili ni umetničko, ni istoriografsko delo, a žrtve su, u krajnjoj instanci, postale fikcionalne", rekao je on. Dramaturg Ivan M. Lalić je, opet, ocenio da Dara iz Jasenovca podseća na "slona u staklariji", nakon "sjajnog filma Dnevnik Dijane Budisavljević".

Lajtmotiv reakcija "patriotskog bloka" na Daru iz Jasenovca – bilo da su u pitanju predstavnici vlasti, bilo da su u pitanju režimski mediji ili internet-aktivisti – i to otkako se on počinje pominjati u javnosti pa do danas, glasi otprilike da građani prvi put iz ovog filma imaju priliku da saznaju "istinu o Jasenovcu i Staroj Gradiški". "Zli komunisti" su, kao, tu istinu krili ceo vek. Propaganda, naravno, nema senzibilitet za činjenice, između ostalog one koje je istoričarka Nataša Mataušić navela u svojoj foto-monografiji o Jasenovcu. Mataušićeva je konstatovala da je do 2000. godine o koncentracionim logorima Jasenovac i Gradiška objavljeno 1188 knjiga, 1544 memoarska zapisa i studijska članka, te 108 zbirki dokumenata. Ignorisao je "patriotski blok" i to da je o ustaškim logorima smrti snimljeno sijaset dokumentarnih i igranih filmova, među kojima se nalaze i oni koje je potpisao spomenuti Zafranović. Igrani film Deveti krug slovenačkog režisera Franca Štiglica iz 1960, čija se završnica dešava u Jasenovcu, bio je u glavnom programu Kana i takođe je nominovan za Oskara.

NACIONALNI IDENTITET ZASNOVAN NA JASENOVCU

Istoričarka Dubravka Stojanović u razgovoru za "Vreme" kaže da "apsolutno nije tačno" kako je Jasenovac bio tajna za građane SFRJ. Ona podseća na brojne knjige i filmove o ovom logoru, kao i na veličanstveni spomenik Bogdana Bogdanovića posvećen jasenovačkim žrtvama. Ističe, međutim, kako je tačno da je zvanična politika bivše Jugoslavije forsirala "herojski narativ o partizanu-borcu kao jedinoj pravoj žrtvi, jer je to bio osnivački mit te države".

"Civilne žrtve nisu mogle da budu konkurencija tom narativu, a žrtve pale u međuetničkim istrebljenjima su potiskivane jer je Jugoslavija bila država pomirenja i svi su se trudili da se rane ne kopaju, kako srpske, tako ni druge. Ali treba to i komparativno prikazati, jer je u celoj Evropi govor o Holokaustu, na primer, bio sasvim potisnut sve do kraja šezdesetih, a novija istraživanja pokazuju da je, u stvari, tek američka serija Holokaust iz 1978. izvršila taj ključni saznajni i emotivni preokret. Gradila se nova evropska zajednica i suočavanje sa zločinima bilo je prebačeno kasnijim generacijama, tako da je SFRJ bila u tadašnjem trendu da se ne insistira na bolnim temama. Noviji pristupi tom pitanju dokazuju da nema ozdravljenja društva bez suočavanja, ali to je posledica savremenih studija genocida", kaže ona.

Književnik Saša Ilić ističe u razgovoru za "Vreme" da je teza o prikrivanju zločina u ustaškim logorima – teza srpskih nacionalista koja nije zasnovana na činjenicama, s obzirom da se svih proteklih decenija "intenzivno radilo na objavljivanju materijala, istorijskog i dokumentarnog o Jasenovcu, a filmovi o ovom logoru su snimani i u SFRJ". Ta teza ima, po njegovom mišljenju, cilj da Jugoslaviju prikaže kao "tamnicu naroda", u kojoj je bilo zabranjeno pričati o srpskim žrtvama.

"Jasenovac, Sremski front, posleratni otkupi, IB, Goli otok, stradanje pod Udbom... Ovaj niz važi i za nacionaliste iz drugih sredina, sa preklapanjem nekih istorijskih događaja. Ako bismo Jasenovac zamenili Blajburgom, dobili bismo žrtvoslovni narativ koji bi potpisali nacionalisti iz Hrvatske. No, ono što je glavni problem tih nacionalističkih elita jeste nemogućnost da nešto zaista obrade na umetnički relevantan način", kaže on.

On smatra da je Jasenovac u srpskoj kulturnoj politici, koju je do pre mesec dana sprovodio bivši ministar kulture Vladan Vukosavljević, "jedna od temeljnih tačaka za zasnivanje nacionalnog identiteta, zbog čega je ogroman novac iz budžeta odobren za ovaj projekat". "Dakle, sa jedne strane imamo spomenike poput onog Stefanu Nemanji, koji treba da obezbedi istorijsku dubinu naciona, dok ovi filmski projekti treba da utvrde žrtvenost nacije i prodube istorijske sukobe. To je deo razvoja Strategije kulturnog razvoja koje je Ministarstvo kulture usvojilo uz odobrenje svih direktora institucija kulture u Srbiji. Dakle, ovde je reč o vrlo ozbiljnom državnom projektu", kaže Ilić.

Dubravka Stojanović veli da je ulagala veliki napor da Daru iz Jasenovca odgleda do kraja jer je scenario – kako kaže – "tanak i banalan", a ceo film "veoma loš", "spor, potpuno bez dinamike, do negledljivosti".

"U umetničkom smislu, za mene je porazan podatak to što film odaje da autori ili nisu razumeli ili čak nisu ni ‘pročitali obaveznu lektiru’, odnosno gledali filmove o Holokaustu, na primer. Jer, govoriti o razdvajanju dece od majki posle Sofijinog izbora, ili o kapoima posle Noćnog portira, ili o deci u logorima posle filma Život je lep – izuzetno je intelektualno i umetnički zahtevno, jer treba da bude jače od tih prethodnih dela. A u ovom filmu je sve to daleko, daleko ispod prethodnih umetničkih izraza, kao da se autori nisu ni obazirali na to da su te teme do sada snažno umetnički prenete", kaže Stojanović.

Po njenim rečima, u Dari iz Jasenovca sve je banalno, pa je film banalizovao i zločine u Jasenovcu. Ona ističe da se potpuno slaže sa profesorom istorije umetnosti Nenadom Makuljevićem, koji je rekao da "film ili slika o zlu ne može da se sastoji samo od scena zla, hladno naređanih jedna na drugu, zbog čega je cela istorija vizuelnosti puna kodifikacije smrti, naracije o zlu". "Toga u ovom filmu nema, zlo je svedeno na svoju brutalnu banalnost, čime je, po mom mišljenju, izgubilo težinu i dubinu, a samim tim i promašilo temu", kaže ona.

Saša Ilić, takođe, ukazuje na brojne probleme u ovom filmu, pre svega "one koji se tiču dramaturgije, kompozicije, režije i glume". On smatra da autor, kada se uhvati u koštac sa teškim i ozbiljnim temama, mora da "pronađe inventivan narativ i kompoziciju koja može da ponese takav siže".

"Posebna stvar je etika kadra, koja je u Dari iz Jasenovca potpuno rasturena i film funkcioniše kao niz horor-scena, koje se nižu kao jedina i osnovna priča, kao jezivi tizeri za nešto što ćemo tek imati prilike da vidimo. Međutim, tog ozbiljnog konteksta nema, pa smo stoga primorani da gledamo isključivo klanje, ubijanje, mučenje, kopanje jama, gomilanje leševa, kao i prolazak glavne junakinje između tih prizora, koji su jedini sadržaj filma. U svemu tome, izgubljena je glavna junakinja, njena priča, ona je u nekom desetom planu, dok je u prvom planu galerija dželata, koji su opet urađeni plošno, sa povremenim iskoracima", kaže on.

Dubravku Stojanović ovaj film neodoljivo podseća na spomenik Stefanu Nemanji. "Napravite nešto preskupo, preveliko, banalno u umetničkom izrazu, bukvalno u svojoj poruci, a zapravo bez prave emocije. Zato su to slike današnje vlasti, a ne srpskog srednjeg veka ili tragedije Jasenovca", kaže ona.

Ona smatra da je cilj ovog filma, kao i njenog najavljenog nastavka, da se "iznova gradi paranoidna slika srpske istorije i da se produbljuje samoviktimizacija, kao najuspešnija emotivna alatka nacionalizma". Cilj je, rekla bi, da se "potpuno ponište zločini srpske strane u ratovima devedesetih, jer žrtva ne može biti kriva". "Zato je ova poruka izuzetno opasna, ona prepakuje narativ o poslednjim ratovima i obnavlja strah među ljudima kao temeljnu emociju koja rađa agresivnost i revanšizam. Ali, to mi je potpuno razumljivo – ova vlast, kad završi uspešnu vakcinaciju, više neće imati šta da ponudi i moraće da se vrati ekstremnom nacionalzimu kao maski svih naših problema. Ovo je početak te faze", kaže ona.

Hrvatski novinar Ladislav Tomičić smatra da je ambicija ovog filma da se Hrvatskoj još jednom "gurnu pod njušku ustaški zločini, koji su sigurno bili strašniji nego što ih bilo koji film može prikazati". "Imajući na umu odnos moderne Hrvatske prema ustaškom režimu, konkretno – odnos hrvatskog pravosuđa, izvršne vlasti i na koncu dobrog dijela društva prema ustaškim simbolima i ustaškom pozdravu – Hrvatskoj taj film treba. Preciznije rečeno: Hrvatsku treba podsjećati da je ustaški režim ubijao u logorima smrti; da je ubijao nevine ljude samo zato što su Srbi, Romi, Židovi ili komunisti", kaže on.

Sa druge strane, misli da ovaj film Srbiji nije potreban jer "sigurno neće donijeti ništa novo što o Jasenovcu nije poznato". "Film će u Srbiji poslužiti tek da raspali zle strasti, da doda gorivo na otvorenu mržnju prema Hrvatima i hrvatskoj državi. Vjerujem da bi za srbijansko društvo kudikamo bili zdraviji filmovi poput Quo vadis, Aida, što ga je o pokolju u Srebrenici snimila sarajevska redateljica Jasmila Žbanić. Vjerujem da suočavanje oslobađa, a mržnja uništava i pojedince, i društvo, i režime, i države", kaže Tomičić.

Nedim Sejdinović