Roman:
U strahu od oslonca

Katarina Mitrović: Nemaju sve kuće dvorište; Enklava, Beograd 2020.

Podnaslov knjige Nemaju sve kuće dvorište – ako je uopšte reč o podnaslovu, a ne, recimo, o igri čiju ćemo svrhu pokušati da dokučimo – diskretno stavljen između zagrada, glasi "roman u stihu". Posle toga, kao u dosetki o belom slonu – šta god da se dešava na zubarskoj stolici, kaže nam zubar, nemoj samo da misliš o belom slonu, pa onda, naravno, ni o čemu drugom ne mislimo do o belom slonu – jednostavno nećemo biti u stanju da izbacimo iz glave kako čitamo roman iako ne postoji nijedan formalni razlog da tekst Katarine Mitrović smatramo romanom, dočim, tome nasuprot, sve navodi na to da je reč o pesmi, ili, malo šire, poemi. Jer, nije dovoljno da nam autorka kaže da je reč o romanu, pa da tekst postane roman. A opet, zašto pak ne bi bio roman? Ovde bi onaj nesrećni Molijerov monsieur Žurden, koji nije imao pojma da govori u prozi (a ne poeziji), načisto i bespovratno utonuo u haos, premda se i čitaocu učenijem od gospodina Žurdena zamagljuje razlika između poezije i proze, između romana i poeme. Ipak, iako zanimljivo, žanrovsko razlikovanje u ovom slučaju manje je važno od učinka. A učinak je, da ne okolišamo, upečatljiv. Šta god, u formalnom smislu, bio tekst Katarine Mitrović, za ta dva sata čitanja (za spore čitaoce) dobijamo prvorazredno čitalačko iskustvo – to uhvati, buja, nosi i ne pušta – u kojem nas mlada žena, čiji otac je upravo umro, provodi kroz pakao bezuspešnih pokušaja da se, makar koliko, sakupi. Ne pomaže ništa. Ni droga, ni alkohol, ni seks, ni prijatelji, ni psihoterapeutkinja, a naročito joj ne pomaže to što ne zna šta će sa izvesnom N. koju, nesumnjivo, voli, ali se priča s N. ne razvija nego ostaje u reskim nagoveštajima, za razliku, opet, od eksplicitnih opisa umiranja, sahrane, terapija, obeda od kojih nam pripada muka (kao i pripovedačici), depresija, usamljenosti...

U razvijanju priče može se slediti nekoliko tokova, pri čemu je najtrajniji i, verovatno, najupečatljiviji odnos s psihoterapeutkinjom. Očajna, razbijena i bolno lucidna pripovedačica suočava se s nešto manje lucidnom psihiterapeutkinjom, veoma uspešno podriva njene metode, s vremena na vreme preuzima "vlast" – jer igra psihoterapeuta i onoga ko dolazi na terapije uvek je i neizostavno igra moći – dovodi poljuljanu ženu u vrlo nezgodne situacije, odlazi od nje zaričući se da se neće više vraćati, ali se ipak uvek iznova vraća, uvek se drži na samoj granici prihvatljivog (u jednoj će seansi zaspati na podu ordinacije, a terapeutkinja će je pokriti svojim ćebetom), uvek u grčevitim pokušajima da, zapravo, osvoji makar kakvo čvrsto tle. Tako se barem čini. Ali kada se perspektiva usložni, onda postaje zanimljiva izvesnost da je potraga za osloncem, zapravo, tek maskirana igra u kojoj prevladava strah od oslonca: em se nemamo na koga osloniti, em ćemo se, oslonimo li se, petrifikovati, kao da nas je Gorgona ošinula pogledom. Zbog toga, sve vreme, žudnja za smirenjem i, tome nasuprot, gotovo šizofreno, uporno kretanje, makar i bez orijentacije, a svakako bez svrhe. "Nemaju sve kuće dvorište", piše pripovedačica, "jer nisu sve kuće dom."

Na prvi i sasvim površan pogled mogla bi ova proza (osim ako nije poezija) da podseti na najezdu sličnih "urbanih" priča u kojima se nesređene gradske dušice grčevito drže svoje metafizičke nesreće i gotovo programske nesnađenosti, te posle izvesnog vremena – osim ako nije reč o dobrim tekstovima poput Rudija Nemanje Jovanovića – počinju da smaraju istim obrascima ponašanja koji se svode na mržnju prema sebi, drogiranje, opijanje, neselektivni seks (posle kojeg se, kao, malo kaju), patnju za izgubljenim ljubavima i sličnim očekivanostima, ali to s tekstom Katarine Mitrović nije slučaj. Jer, najpre, pripovedačica ima istinske probleme. Umro joj je otac, na primer. Sam po sebi, naravno, dobar razlog nije jemstvo dobrog teksta, ali ovde scenu, kako to mora biti, osvaja izraz koji se nepogrešivo kloni sentimentalnosti i opštih mesta, uzdajući se u ritam za koji je presudna upravo forma pesme: na mestima gde u klasičnom romanu stoji (i mora stajati) kopula je, ovde dobijamo novi red i ponovo imenicu, te se egistencija sada ne vrti oko smisla onog što jeste, jer jestanje se, s očevom smrću, naprosto rasulo, već ovaj roman u prozi pokreće svojevrsni haosmos u kojem nema unapred postavljenih veličina ili vrednosti, ili, preciznije, nema ni veličina ni vrednosti koje se ne bi mogle, ili smele, dovesti u pitanje. "Na grobnom mestu / raširen pamučni stolnjak / i na njemu razbacane / kafe, čokolade, grickalice / bila je to odbojna gomila / hrane koja leži na nekome / ko više ne može da jede." To, da gomila hrane leži na nekome ko više ne može da jede, to je jezička igra kao ključ i šifra za čitanje ove knjižice u kojoj, na 130 stranica, ima mnogo više beline nego teksta.

Ivan Milenković